PROTEST IZ UGLA JEDNOG REZ.OFICIRA

Na moju radost u masi okupljenih na Trgu Nikole Pašića, tog 29.09.2015.godine, ugledao sam mog vernog prijatelja, druga i zemljaka, majora u rezervi Dušana Duću Marijanovića, genetskog Kordunaša, pravnika, bivšeg direktora DDOR u Inđiji, 74-godišnjaka, koji za razliku od vojnih penzionera iz Inđije nije želeo da propusti ovaj "spektakl, ovaj marš obespravljenih i diskriminisanih vojnih penzionera. Sa kamerom o ramenu i fotoaparatom u ruci, njegovim jedinim oružjem od kog se ne razdvaja, brojao je prisutne, mrštio se, tražio me, a onda smo se ugledali. Stisak ruku i bratski zagrljaj, a onda njegov treperavi glas priupita "hoće li nas biti dovoljno..."? Skup je zabeležio iz svih uglova, a on ih ume odabrati, svaku reč registrovao i svaki pokret lica memorisao, a onda krenuo za kolonom, pored nje, a potom kroz park da je snimi celu, da prebroji učesnike. I lice mu se ozarilo. Cifra je prešla hiljadarku, a onda i hiljadu i po i više nije brojao, bio je zadovoljan, ali je i dalje snimao, sve, ama baš sve. Uočio je i on neke organizacione propuste, neka iskakanja, ali je za njega ovo bio najorganizovaniji i najdostojanstveniji skup kome je prisustvovao, a prisustvovao je mnogima, kako u sastavu Saveza potomaka ratnika Srbije 1912-1920, tako i na drugim manifestacijama. Snimajući, pretrčavajući park, ulicu...analizirao je ovaj rezervni starešina lica učesnika, neka su mu poznata, a na njega je poseban utisak ostavilo lice jednog potpukovnika u penziji, koji je relativno mlađi čovek, ali je, kako je Duća zapazio "izmučen, istrošen, svi ste istrošeni Mile, vidi vam se na licu, iako vam je korak još dostojanstven, on je ipak usporen...vratilo me to u neko ranije vreme kad sam gledao mog kapetana, komandanta bataljona kako po ceo dan provodi s bataljonom, uvežbava ga, trenira, pravi ga dobrim, najboljim, a ne jede po ceo dan, savetovao sam ga, ali ne vredi, njegova posvećenost pozivu bila je jača od gladi i mojih saveta...otišao je prerano. Gade mi se kojekakvi zluradi komentari kako ste vi sve imali, kako vam je država sve dala, ma imali ste samo muku, život bez života, imali ste ovo što i danas imate, PATNJU da u stare dane morate na ulicu da bi se izborili za svoje pravo. SRAMOTA!..." Eto, tako mi ispriča moj drug Duća to i još ponešto, a suze mu krenuše niz lice...Hvala ti Duća na trudu i na doživljaju jednog objektivnog svedoka našeg "lijepog života".