Најновији чланци  

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 15 guests and no members online

   

 Како Запад обликује свест Српкиња путем интернета

Од жене се очекује не само да одбаци сопствени културни и национални идентитет и да се одрекне мајчинства као „наметнуте улоге“, већ и да одбаци мушкарца као свог вековног тлачитеља

Нема међу нама много оних који се бар једном нису грохотом насмејали када им друштвена мрежа препоручи неки сасвим неадекватан садржај. Ко ради тај и греши, а маркетинг алгоритми раде пуном паром. Ипак, власници страница на Фејсбуку и Инстаграму најчешће сами подешавају и таргетирају ширу публику, па није случајно ако вас, само зато што сте женско и имате више од тридесет година, почну прогањати креме против стрија или нови бренд пелена од природних материјала иако немате ни стрије ни дете – чак ни алгоритам није свезнајући.

Колико год понекад биле заморне, навикли смо да живимо са рекламама. Утицај који остварују, било посредством јасних порука или информација суптилно пласираних подсвести, предмет је сталног праћења и тема бројних истраживања и научних радова. Али појединца на друштвеним мрежама не циљају само компаније које продају робу и услуге. Управо захваљујући његовој реакцији на понуђене садржаје, који нису експлицитно везани за било какву идеологију већ за свакодневни живот, производе и најопштија интересовања, експозитуре различитих политичких актера стратешки размештене у цивилно друштво или премаскиране у аполитичне редакције онлајн портала почеће да му нуде бесплатно, „на један клик“ од реалности, све што је икада желео да зна о било чему. И много тога што није.

Човек, биће које се забавља, никада није био у прилици да забаву обезбеди тако лако и јефтино као у ери паметних телефона, али се, у складу са претераном конзумацијом и доступношћу, њен квалитет значајно срозао.

Културни инжењеринг

Коју боју ове јесени треба да носите у зависности од свог хороскопског знака, да ли је ћерка Монике Белучи лепа на мајку или паметна на оца, које је расе пас омиљеног филмског глумца, како освежити плаву боју косе без фарбања, имате ли више мушких или женских пријатеља и шта то говори о вашој личности, које сексуалне праксе упражњавати да би се „сачувала страст“ у браку – само су неке од тема које би, према процени мултимилионерских компанија и интернет алгоритама, требало да интересују просечну жену у Србији. Овај мали али репрезентативни исечак списка који сам направила после вишемесечног праћења различитих портала на Фејсбуку и Инстаграму делује узнемирујуће сам по себи. Али, веровали или не, податак о томе чиме нека оцвала холивудска глумица подмлађује интимне регије тела није најбизарнија информација коју можете сазнати лутајући овим шареним и лепршавим „женским“ виртуелним универзумом.

Одећа коју бирамо, храна коју спремамо, музика коју слушамо – приватни простор одавно је постао поље културног инжењеринга. Поп култура и масовни медији, у служби глобалистичке агенде, упрегнути су у јарам тог распадајућег Франкенштајновог чудовишта и бичују разум појединца жешће него икада.

Лево-либерална феминистичка књижевност у Србији није смогла ни снаге ни морала да одржи макар привид аутохтоног гласа и културног суверенитета – чак и у стању високе борбене готовости показује се као неспособна да пројекат „промене свести“ изведе до краја. За то нису криви само њена тематска скученост и литерарна ружноћа, којој се траже разна идеолошка, класна и теоријска оправдања, и о којој сам у пар наврата већ писала. Једноставно, човек данашњице више времена проводи на интернету него над књигом. Зато је нужно отворити све фронтове, са традиционалних медија за преношење идеја прећи свим капацитетима на онај најмоћнији. Али не само експлицитно, јер то може да буде и контрапродуктивно. Осим тога, иако многе невладине организације, центри за ово и оно и иницијативе за којешта издашно користе онлајн платформе и на њима се још издашније рекламирају, ипак не могу да допру до оног броја читатељки који може да досегне један обичан текст о ципелама или анкета о томе којој филмској диви иста хаљина боље стоји.

Жена приликом „сурфовања“ интернетом (Фото: engin akyurt on Unsplash)

Тако је настао нови жанр, хибрид забавног магазина и идеолошког приручника, који можда први заиста успева да оправда термин „lifestyle“ у свом опису јер се отвореније него икада усмерава на све аспекте живота једне жене са тежњом да га трајно промени, али не на нивоу промене породичног јеловника или избора сукње већ – „промене свести“. Стратегија је осмишљена рационално, али за то није неопходно бити геније манипулације.

Она се одвија јединим логичним путем – бирају се теме непосредно везане за ексклузивно женско искуство, представи се проблем који би највећи број жена могао да препозна, ако не као део свог личног искуства онда на нивоу родне солидарности и људске емпатије, и онда се, кроз ту уску нишу, најмањи заједнички садржалац, у текст убацују, често готово неповезани са основном темом, идеолошки елементи глобалистичке, милитантно либералне и антитрадиционалне агенде. Тако ћете у тексту који се бави предностима дојења пронаћи тврдњу да је наше „дубоко патријархално друштво сексуализовало овај природни чин“, у приказу серије саопштиће вам да ћете уколико изаберете секс уместо живота (сама дистинкција је вештачка и накарадна) осећати „разарајућу празнину“, у извештају са судског рочишта око старатељства над дететом музичке звезде отац ће бити назван „отимачем детета“, као да њему, осим права на плаћање алиментације, природно и законски не припада ниједно друго родитељско право.

Мит о злом патријархату

За то што је неко некога на друштвеној мрежи назвао запуштеним биће опет криво наше „дубоко патријархално друштво“, које, како се тврди у тексту који је објавила Политика, омогућава да жена буде плаћена мање него мушкарац иако је запослена на истој позицији – али без навођења формалних разлога за ту наводну дискриминацију – јер је јасно да у уговору о раду ниједно предузеће, а посебно не државно, пол запосленог не може да третира као критеријум за одређивање плате. Ову тврдњу о мањим платама за жене некритички су пренели и бројни женски портали, али су њихови текстови још слабије аргументовани од памфлета објављеног у Политици.

Свакако, навођење статистичких података из лажних истраживања, или у најбољем случају спонзорисаних споља, умориће жену која се конектовала док се градским превозом вози до куће са посла, успаваљује пред сутрашњи радни дан или просто само жели да се обавести о дневним актуелностима или забави уз омиљену „lifestyle“ рубрику. Зато се женски портали, уместо аргументима, служе емоцијама – као и теме, и општи тон је прилагођен постизању брзе и сигурне емотивне реакције (ово у великој мери важи за писање свих таблоида и „жуте штампе“, проблем настаје када овакви портали желе да се представе као еманципаторски и „едукативни“).

Тако се, на пример, у средишњем делу текста о трговини људима налази подужи пасус о томе како српске жене тешко могу да освесте чињеницу да су постале жртве јер их наше „дубоко патријархално друштво“ од малена обучава за то да ће свакако бити робиње. Код куће, мужу и деци, или у суровом ланцу проституције – ако је судити према овом тексту – разлика у ствари и није тако велика. Али све то може престати ако се женски солидарно удружимо, разуме се, против нашег „дубоко патријархалног друштва“. Ову сентенцу понављам да бисте стекли увид у то колико се она често појављује у текстовима на женским порталима, али и зато што је изузетно проблематична као фантастична мисаона конструкција нечега што у стварности не постоји.

Наше друштво данас није патријархално и то је антрополошка чињеница. А о томе какво је било и шта је заправо патријархат ауторке и коментаторке женских портала у Србији углавном не знају ништа. Ипак, захваљујући заједничком интересу либералне, капиталистичке и левичарске „елите“, чак и оне жене искључене из ланца страног финансирања интензивно раде „у корист своје штете“.

Публика на првој националној конференцији „Заштита животне средине и жене у Србији“, 03. март 2017. (Фото: Министарство одбране Републике Србије)
Публика на првој националној конференцији „Заштита животне средине и жене у Србији“, 03. март 2017. (Фото: Министарство одбране Републике Србије)

Авганистански преокрет иде наруку измењивачицама наше свести – баук патријархата опет лута светом. Наравно, ниједан портал који грозничаво преноси лицемерно нарицање страних медија над будућношћу жена у Авганистану неће осветлити срећну околност да ми у Србији не морамо да бирамо између шеријатског закона и глобалистичког, антипородичног и антиљудског концепта света јер се наша традицијска култура заснива на хришћанском учењу о узајамној љубави, на поруци Бановић Страхиње и чињеници да је једна Српкиња нашла место међу најодликованијим и највећим ратницама Европе.

Ако жена у Србији можда и може од оне са Запада да сазна шта је „must have“ ове сезоне и каква ће се фризура носити на пролеће – како се достојанствено живи, воли, рађа, ратује, пише и гине, не мора да учи ни од кога.

Непријатељ, разуме се, има све прагматичне разлоге да моралну супериорност нашег културног обрасца сакрије од нас, са намером да нас или асимилује или уништи. Због могућности површне критике овог становишта нагласићу да је и традиционално патријархално српско друштво у прошлости патило од недостатака, као и свако друго, и да га не идеализујем, али никада нећемо сазнати да ли би спонтани еволутивни историјски процес те слабости исцелио. Друштвено-економски монструм у коме сада живимо свакако није крајња форма „дубоког патријархата“ већ управо последица интервенционизма и недоследно спровођених реформи, те насилног урушавања постојећих форми ради имплементирања страних и „модерних“. У том су процесу видљиви не само пука активност колонизатора већ и његова вештина да ни на чему утемељени и ничим оправдани комплекс ниже вредности наспрам Западне Европе, који се код Срба систематски и системски негује, искористи тако да Срби, напослетку, верујући да се ослобађају, униште сами себе.

Мит о злом патријархату, на нивоу сублиминалне поруке или медитативне мантре, учитан ненаметљиво али константно у текстове о моди, дечијим кашицама и рекламама за антириде јесте врело са кога „обична“ жена, не много заинтересована за политичку теорију и (квази)социолошка истраживања, на дневном нивоу може да се напоји потребном дозом анимозитета према сопственој култури како би, када дође време да донесе важне одлуке о сопственом животу, одлучивала туђом, а не својом главом.

Али раскид се не догађа само на нивоу односа појединца према традицији и систему вредности – зли патријархат оличен у мушкарцу бива побеђен само победом над мушкарцем. Од жене се очекује не само да одбаци сопствени културни и национални идентитет, да се одрекне мајчинства као „наметнуте улоге“ која јој одузима егзистенцијалну слободу већ да одбаци и мушкарца директно, као свог вековног тлачитеља, а заједницу са њим као тамницу и ретроградну установу за контролисање „женске моћи“ (при чему се истинска мека моћ жене у патријархату доследно прећуткује). Зато је ова агенда, како је раније у тексту споменуто, антиљудска и антидруштвена, а свака пропаганда која јој иде у прилог, ма како мека, миришљава и слаткоречива била, у својој суштини морбидна и деструктивна.

Ми (мислим на читаво човечанство, жене, као његов најбројнији део и жене у Србији којима се овај текст директно обраћа) више не можемо себи да приуштимо луксуз лаковерности јер се судбине будућих генерација и наше отаџбине трасирају овде и данас. Ако најпрестижнији женски магазини и интернет портали упорно настоје да нас убеде како је Џил Бајден, а не Меланија Трамп икона стила, зашто бисмо им веровале када тумаче прошлост нашег народа, наше међуљудске односе, наша сопствена осећања, жеље и потребе?

Примерци „Вога“, једног од најутицајнијих женских часописа на свету (Фото: Charisse Kenion on Unsplash)

Ако заиста не можемо пронаћи квалитетнију разбибригу од читања површних текстова на свакодневне теме, нужно је да задржимо здраву дозу неповерљивости – чак и рецепт за палачинке који пронађете на просечном женском порталу најчешће се покаже као непроверен превод са страног језика, илустрован неодговарајућом фотографијом са неког личног блога и до бесвести копиран са сајта на сајт. Сигурније је да консултујете кувар своје баке.

 

Тајана Потерјахин рођена је 1987. године у Београду. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер (Дерета, 2021). Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: John Schnobrich on Unsplash 

 

Извор Нови Стандард