Аутор Болен




Писао сам у неколико наврата о сукобу Фонда ПИО и државе. У последње време велика битка води се око најављене продаје бања и лечилишта од стране Агенције за приватизацију иако постоји судска одлука да су исти власништво Фонда, па једино он има право располагања њима.
Свим силама се надлежни из Фонда ПИО држе и позивају на ту судску одлуку, док потпуно други аршин имају према судским одлукама везаним за војне пензионере.

Током јула и августа у читаву причу укључује се и Удружење синдиката пензионера Србије, организовањем Округлог стола и доношењем одређених закључака, где је недвосмислено исказано неслагање са распродајом имовине Фонда ПИО, као и противљење евидентним настојањима да се од стране надлежних министара и њихових гласноговорника, за суноврат државних финансија окриве управо пензионери, и „енормно велики“ раст њихових пензија у претходном периоду.
Ти закључци дати су у првом прилогу, док сам у другом прилогу поставио врло интересантне показатеље, из којих се види зашто гарнитурама политичара од 2000.године на овамо уопште није стало до пензионера, пензија и пензионог система.
Када се погледа када су дотична господа почели да нешто раде у животу и када они стичу услове за пензију све постаје потпуно јасно.
Они на пензију и живот од ње сигуран сам, уопште не рачунају.Зато и могу да слушају и прихватају све захтеве ММФ-а, које ови у виду Наредби испоручују, правдајући ова астрномска померања услова за одлазак у пензију усаглашавањем са законодавством ЕУ.
А то што просечан животни век просечног становника Србије није исти као и становника земаља ЕУ, већ далеко мањи,и што ће наши људи по свој прилици умирати на радним местима, а не као пензионери, кога брига.
Зато би и наши "мудраци" и господа из ММФ-а прво требали изједначити животни век нас и становника ЕУ, па тек онда услове за одлазак у пензију.
Када пронађу ту чаробну формулу, остало се лако може прихватити.