Почетак пада свих великих цивилизација Шпенглер види у напуштеним провинцијским градовима, а крај у метрополама

По правилу историјског искуства, крај великих цивилизација обележен је наглим растом метропола до критичних лимита пренасељености и промискуитета, да затим наступе нагле декаденције, рушења и нестајања тих “камених колоса” под песком времена и заборава. Карл Маркс би се могао сложити са Шпенглером да је светска историја – историја града. Ми сматрамо да је неоправдано остала непримећена она улога коју је Маркс видео у институцији града као одлучног момента у развоју производних односа. Отуда је и у основним марксистичким анализама нових облика капитализма изостало разумевање значаја функције града за развој и/или распад тих облика.

У погледу значаја града Маркс је био веома јасан и језгровит: „Историја древне класике јесте историја града, али града основаног на земљопоседништву и пољопривреди; азијска историја је нека врста неиздеференцираног јединства града и села; германски период средњег века почиње од села, као седишта историје, те је каснији развој у знаку сукоба града и села; модерна историја је урбанизација села, а не, као у античком добу, рурализација села“.

Почетак пада свих великих цивилизација Шпенглер види у напуштеним провинцијским градовима, а крај у метрополама које су и непосредни узрочници процеса инволуције. Метрополе „срозавају остатак света на пуке провинције, чији је задатак да хране метрополе”. Другим речима, метрополе су нека врста колосалних паразита који расту црпећи све виталне енергије цивилизације. Пад метропола јесте знак исцрпљености тих енергија. На крају, бедни остаци становништва “живе између камених маса не другачије од човечанства каменог доба“. Дакле, појава метропола на хоризонтима историје јесте не само знак, већ и основни материјални узрок краја цивилизација. Претходну мисао потврђује чињеница да су се готово све метрополе у историји човечанства срушиле, не под ударцима спољних непријатеља, већ под ударцима сопствених самоубилачких процеса распадања и стихија хаоса, иманентних развоју тих “камених колоса” хибриса. Мирча Елијаде указује на пример урбане цивилизације Индије, са метрополама чија су величина и луксуз достојни модерних метропола; та цивилизација је била већ у агонији и пре доласка ведских освајача који су донели “seulement le coup de grace”.

РИМ КАО СОПСТВЕНИ НАЈВЕЋИ НЕПРИЈАТЕЉ
На другој страни планете и у другом времену освајања многи градови преколумбовских цивилизација су били празни и пусти, и пре доласка Кортеза и његових conqiustadores. На крају своје империје Рим је насељвао више од три милиона људи једне international crowd. Бојећи се најезде варвара, последњи императори градили су киклопске зидине око Рима. Узалуд. Узалуд, јер нико није напао те зидине које су до данашњег дана сачувале целовитост, сведочећи о великој заблуди, јер је сам Рим био себи највећи непријатељ. Већ у петом веку нове ере Рим насељава десетак хиљада људи који живе доиста животом “каменог доба”, те све до модерног доба тај „свети град” није имао више од сто хиљада душа бедних сенки античке славе. Ипак, патолошки однос урбаног према руралном, метрополе према провинцији, не можемо прихватити као једини узрок слома цивилизације.

Склони смо да вреднујемо као изузетно значајан симптом оно „мешање језика”, о коме говори библијска легенда као о узроку пропасти Вавилона. К том „мешању” и промискуитету губи се оригинална етничка и етичка енергија, која даје чврстину темељима сваке институције, или се губи она унутрашња диференцијација која је основни услов живота сваког сложеног организма. „Мешање језика”, као узрок пропасти једног урбаног комплекса, јесте само друго име другог закона термодинамике, дакле закона „топлотне смрти” услед изједначења температуре свих молекула датог физичког система. Метрополе су микромодели реализације оне свемирске тензије о којој говори Гибсова теорија, тензије ка највећој вероватноћи свемира, дакле ка хаосу. И зато није случајно да су распади древних и модерних метропола у знаку „хаоса” и општег осећања угрожености пуке физичке егсистенције.

detroit0Претходно излагање је само наговестило неке од репера између којих треба посматрати успон и пад модерних метропола, као знак и узрок последњег периода слома модерне културе и цивилизације. На почетку тог периода Херман Брох опажа: “Од времена пада Римске империје изгледало је да су метрополе заувек нестале, али оне се сада поново дижу“. На крају тог периода, данас, становништво великих метропола као што су Њујурк или Париз већ почиње да напушта те просторе хаоса и опасности. У “The City in History” Луис Мамфорд говори да модерни грађанин живи у “амбијенту који га сваког тренутка уништава. Ни најсиромашнији дивљак каменог доба није живео у тако бедним и обесхрабрујућим скупинама”.

Синдроми распада модерних метропола асоцирају аналогне појаве у древним метрополама. Тако Јувенал овим речима сведочи о животу у Риму краја првог века нове ере: “Боље је живети тамо где нема пожара, претњи и ноћних ужаса. Био бих глуп и неопрезан ако бих ноћу излазио на вечеру, а да претходно нисам потписао тестамент”.

ЊУЈОРК И ПАРИЗ
Такву исповест могао би да потпише и сваки становник модерних метропола, попут Њујорка, о коме овим речима сведочи Доналд Клопфер:

“Радост је нестала. Живот је постао тмуран, понекад и трагичан. Сваки дан идем пешке у канцеларију, али оно што је некад била пријатна шетња, сада је постало право ратно бојиште. Некад давно, са својом женом, радо сам шетао после вечере Петом авенијм, до парка. Повремено покушавамо да обновимо стару навику, али се убрзо трком враћамо кући, престрављени мрачним креатурама које се виде наоколо. Њујорк је увек био опасан град, али само ноћу и то у далеким и озлоглашеним квартовима. Данас је свуда опасан. Осим тога, сваким даном расту свакодневни мали и велики проблеми; прљавштвина, простаклук, загађење ваздуха.”

Још горе мишљење о Њујорку има управо администрација те метрополе, која је својевремено издала приручник за туристе са следећим насловом: Добродошли у град страха. Приручник за опстанак. Основни савети: ни по коју цену не излазити после осамнаест часова и не кретати се пешке. О ужасима друге метропле, која се зове Париз, већ је тридесетих година овога века сведочио Фердинан Селин:

detroit2“Најнездравији град на свету, најусандученији, најзабијенији, најзадађенији, најзабаченији, непоправљив – то је Париз на својим срамним брдима. То је ћорсокак затворен у клоаки, која кипти од мрцина, од милиона нужника, од водопада излива и горућег петролеја, то је утакмица труљења, једна физиолошка катасртофа, очувана, пуна ентузијазма…Оно што је ту неопходно то свакако није ‘урбанизам! Ту треба тотални крај ‘урбанизма’. Периферије не треба преуређивати, треба их изровати, уништити. Периферијаје појас заразе, она штити и чува сва труљења града. Sozila1 Sozial! Лако је то рећи! Али пре свега Sozial!, то је питање чистог ваздуха и крвних зрнаца.”

Али историја гнушања пред том метрополом је дужа: прецизније, потиче из средњег века када је Свети Бернар видео у Паризу „нове Вавилоније”, а Пјер д Сел „мрежу порока, клопку зла”. Ипак, у истом добу, по сведочењу Жака л Гофа, Париз је за лаичке интелектуалце био „рај на земљи, ружа света, балзам универзума“.

ВЕРНИЦИ ОДАНИ ДО СМРТИ
Упркос свој очигледности наглог погоршања квалитета живота у модерним метрополама-некрополама, упркос свом њиховом хаосу и ужасу, пропадању и распадању, ти челични, стаклени и бетонски колоси што чувају „ентузијазам утакмице труљења” и „физиолошке катастрофе” – имају и своје вернике, одане до смрти. Пре свега, то је управо већина становништва метропола, која настоји да у њима опстане посваку цену. То је једна international crowd, попут вавилонске, усамљена гомила лабилних и дебилних креатура, без корена и традиције. Дегенерисаних потомака оних ратара и бескућника које је принуда индустријализације, лихве и намета изгнала из села ка градовима – спаваоницама пролетаријата.

Та гомила модерних западних метропола толико је изопачена и трајно затрована типом градског живота да је такође онеспосoбљена за неку другу и повољнију алтернативу живота. Та гомила паразита и најамника, бачена на земљу или у дивљу природу, не би успела опстати ниједан дан радом својих мишица и мисли: за њих, град је ужасна, али једина алтернатива. Потом, верници метропола су и њихове “елите” које садо-мазохистички уживају у смраду тог промискуитета и хибридности, озарени оном Золином „радошћу да смрде“.

Архитекти те елите. Попут Паола Солерија, сањају о метрополама још већег ступња згуснутости, где ће петнаест милиона људи живети на сто двадесет квадратних километара простора. Паоло Солери отворено признаје да је инспиративни идеал његове утопије – термитски живот: “По својој природи, људи су склони жалопојкама. Али, ја сам оптимиста. Кад-тад људи ће научити да живе као пчеле у кошници или мрави у мравињаку“. Солери вероватно никад није чуо за песника Џона Дона, јер припада оној прошлости коју амерички radicals-chic забрањују у име „новог”; ипак, он само потврђује други део чувене Донове пропозиције: “Буди виши од човека, јер ћеш у супротном бити мањи од мрава”.

На другој страни Атлантика акције и пројекти британске групе архитеката „Архиграм” циљају да сруше последње остатке руралног и патријархалног света, у које уносе „тројанске коње”, односно покретне циркусе – симболе метропола. Идеална метропола за ове фанатике вештачког, урбаног живота јесте Лас Вегас: „Лас Вегас показује како се може створити чудесни амбијент са простом употребом електричне струје. Светлости комбиноване са филмским пројекцијама могу да преобразе сваку пустињу у град“. У овом случају „пустиња” то је рурарлна природа; инверзија значења термина веома је симптоматична за инверзију вредности у урбаној forma mentis.

detroit07Ове назнаке људских разлика у односу према институцији града или метрополе воде нас до основног принципа сваког замашнијег разматрања историје урбиса. Наиме, полазећи од нашег погледа на свет, опажамо два основна типа односа према граду или метрополи као амбијенту живота. Први тип односа је негативан – други је позитиван, те први одговара уранској, патријархалној или индоевропској, а други хтонској, матријархалној традицији југа евроазијског континента и Медитерана. Веома је чудно да нико досад није приметио ове разлике у типовима односа и њихове основе у одговарајућим типовима култура или цивилизација; такође, веома је чудно да није примећена очевидност локација свих древних метропола управо у регионима хтонских и матријархалних цивилизација.

ДВА ТИПА ОДНОСА ПРЕМА ГРАДУ
Суштину позитивног односа према граду или метрополи, у знаку општег промискуитета, објашњава хтонска религиозност и матријархална структура друштвеног живота. На другој страни, одбојност и гађење које осећа урански и патријархални човек пред градом или метрополом јесу изрази његове соларне религиозности, потребе за усамљеношћу и независношћу живота на сопственом „оделу”, у природи, где чврстина заједнице почива на енергији традиције geniusa и душевној солидарности слободних људи. Увек када у историји проваљује елементарна снага уранског човека, она показује и непријатељство према граду. Тако је херој ведске епопеје, бог Индра, означен и као „уништитељ градова” (parandara) који је за собом оставио рушевине стотина дравидских градова. Непријатељи ведских хероја означени су као dasa, као богати становници градова, који живе у незнању, изопачености и беди „потрошачког друштва”, посвећени култу пениса.

На другој страни континента уранске вирилне спиритуалности, Платон ограничава број становника своје државе-града на домет једног људског гласа, а Германи одбијају да живе у градовима које су освојили, настањујући се у околини, попут римских патриција које су само преке државне дужности водиле у Рим. По Тациту, тај урански човек је и у самим храмовима видео „тамнице богова”. Читава историја европских градова обележена је борбом уранског (соларног) и хтонског принципа, где је први граду налагао ред, а други неред и хаос. Хаос модерник метропола знак је победе праве хтонске институције града, те Луис Мамфорд можда није ни свестан дубине свог опажања када говори о „материнском карактеру градског амбијента”.

Ипак, не последњи од од парадокса историје јесте чињеница да је та борба уранског принципа – да граду наметне структуре свог реда – у ствари одржавала живот града, премда су исте структуре противне његовој хтонској „природи”, која тежи хаосу, као идеалном принципу. Чудовишна експанзија и хаотизација садржаја модерних метропола показују да је та тежња победила исрушила све препреке реда, ослободивши своју праву „природу”.

Но, опет парадокслано, то ослобађање унутрашњих потенцијала града води, преко метропола, сопственој негацији, агонији и смрти. Јасно је да агонију модерних метропола треба посматрати и као израз патолошког развоја система лихве и монопола псеудокапитала, али и тај узрок улази контекст хтонске културе и цивилизације као битни елемент структура њеног друштвеног живота. Наиме, трошкови одржања и оних најнижих услова живота модерних метропола далеко превазилазе финансијска средства њихових администрација, која се презадужују, препуштене на милост и немилост банкарског система.

detroit09За банкарски систем лихве, модерне метрополе су изузетно повољан посао, јер их хронично сиромаштво принуђује да прихватају кредите и под најнеповољнијим условима, и уз највеће интересе; осим тога, тај систем лихве је увек сигуран да ће наплатити сва дуговања и интересе метропола које од банкротства спасавају њихове државне администрације, верујући у илузију да углед државе зависи од угледа метропола. Тако се и на том плану финансијског пословања примећује она појава на коју је упозорио Шпенглер: метрополе паразитски црпе добра провинција, целине државе. Само у Њујорку, поред метафоричких паразита, данас живи више од милион и по незапослених, чије егзистенције обезбеђује социјална помоћ. Ускратити ту помоћ значи створити милион и по бунтовника који би докрајчили рушење метропола.

Одломак из књиге „Смак света“ (1979)

Приредио АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

vidovdan.org/2017/08/25/dragos-kalajic-o...stickog-pomodarstva/