Da li je uvek idealno imati pun novčanik dobrog novca?

Pitanje izgleda trivijalno, međutim radi se o izuzetno ozbiljnoj stvari sa mogućim dalekosežnim posledicama.
Poznato je da se jedna privreda upravlja merama monetarne i fiskalne politike.
Monetarnu politiku kreira Centralna banka. Na raspolaganju su joj dva osnovna konvencionalna instrumenta:
- manipulisanje referentnom kamatnom stopom ( kreditna multiplikacija)
- manipulisanje nivoima obaveznih rezervi banaka ( količina novca u opticaju)
Fiskalnu politiku kreira vlada i sprovodi je preko budžeta države.
Ove politike su u principu samostalne ali bi dobro bilo da su koordinisane.
Trenutno je kulminacija jednog problema u Eurozoni a bogami i u skoro celom svetu- permanentni pad cena, poznat u ekonomiji kao DEFLACIJA

Šta je deflacija?
Deflacija pretstavlja pojavu opšteg pada cena koje nije zasnovano na povećanju kvaliteta ekonomije, pogotovo bez povećanja produktivnosti rada. Smanjuje se količina i brzina novca u opticaju zamire kreditna aktivnost. Deflaciju može izazvati i pad investicione potrošnje, visoka stopa nezaposlenosti, visoke obavezne rezerve banaka i preterana štednja u budžetu. Suprotno opštem porastu cena-inflaciji, deflacija dovodi do drastičnog smanjenja tražnje za proizvodima i uslugama. Proizvođači neminovno smanjuju ili potpuno obustavljaju proizvodnju jer im cena ne može da pokrije troškove proizvodnje. Dolazi do otpuštanja zaposlenih, nema novog zapošljavanja, raste ukupna nezaposlenost, što opet smanjuje tražnju i ulazi se u opasnu deflacionu spiralu. Vrlo brzo privreda ulazi u recesiju a onda uskoro i u DEPRESIJU. Takođe, deflacija prouzrokuje povećanje vrednosti domaće valute u odnosu na referentne valute, novac postaje skup, izvoz zbog toga pada na minimum, paradoksalno uvoz ne raste jer nema povećanja efektivne tražnje. Spoljni dug države u pravilu raste jer država ne može iz prihoda budžeta da alimentira fiksna davanja i povećane socijalne potrebe zbog nezaposlenosti te se zadužuje. Privreda ulazi u RECESIJU, rast oko nule. Nakon toga privreda ulazi u DEPRESIJU, rast negativan.
Manjom količinom novca može se ostvariti nabavka sve veće i veće količine proizvoda i usluga te se javljaju vrlo opasna „DEFLACIONA OČEKIVANJA“. Znaći da se imaoci novca uzdržavaju od kupovine i pravljenja zaliha proizvoda, što se u vreme inflacije zakonito dešava, nego kupovinu odlažu i čekaju da cene još padnu te time smanjuju dodatno tražnju koja je i onako niska tako se gep deflacije nezaustavljivo povećava. Važno je znati da se kratkoročni pad cena ne može uvek okarakterisati kao deflacija. Trebao bi da bude kontinuirani pad cena u roku od jedne ili dve godina da bi se moglo zaključiti da ekonomija pati od deflacije.
Običnom potrošaču, koji ima relativno redovne novčane prihode, izgleda stanje idealno, sa malo novca kupuje dosta. Videćemo da je to slatka zabluda pojedinca a i države ako na vreme ne reaguje.
U deflaciji tržište nekretnina skoro potpuno zamire a banke su zahvaćene tzv. ” Prljavom aktivom”, ustvari imaju ogromne nenaplative kredite a upisana založna prava ne mogu da pokriju odobrene kredite. Banke beleže enormne gubitke, neke prestaju sa radom, propadaju ili jedva životare, kredite teško odobravaju, aktivne kamatne stope su enormne. Inače slom tržišta nekretnina je siguran pokazatelj deflacionističkih tendencija. To je bio okidač ekonomske krize 2008.godine u Americi (propast banke Meril Linč).
Na socijalnom planu pravi se neverovatno brzo socijalno raslojavanje i očita podela na bogate i siromašne, srednji sloj nestaje zbog kreditne prezaduženosti, realna vrednost kreditnih rata raste, porodice ostaju bez nekretnina i zaposlenja, bez redovnih prihoda, obraćaju se državi za pomoć. Država je limitirana zbog slabljenja javnih finansija. U porastu su sve vrste kriminala i nemorala.
Investitori odlaze, novi ne dolaze sem nešto malo portfolio investicija ili poneka direktna investicija u aktivacijskom obliku u još neko solventno preduzeće ( telekomunikacije, energetika i pomalo saobračaj)
Proizvođači proizvodne pogone prebacuju na teritorije i države gde postoji tražnja odnosno bar minimalna zarada.
Kada se ovaj fenomen , deflacije, ispoljava na velikim prostranstvima i kontinentima – SAD, EU, Japan, Brazil itd. Onda su gubici neizbežni jer proizvođači nemaju alternative.
Ovaj fenomen, ako potraje godinama, može čak imati i ozbiljne političke posledice između država i regiona, ne isključuju se čak i ratne operacije.
Postoji uvreženo mišljenje ekonomista da je smenjivanje prosperiteta i depresije privrede fenomen koji se javlja u ciklusima i pravilnim vremenskim intervalima. Čak se navodi da je taj interval dužine 54 godine ( Nikolaj Kondratjev). Pošto se radi o društvenom fenomenu a ne radi o prirodnom zakonu svaka preciznija prognoza je felerična. Da postoji smena ciklusa, sigurno je, međutim nastupanje krize i njeno trajanje se ne mogu niti približno predvideti. Kriza iz 2008. još traje. U Americi su se bili pojavili znaci popuštanja ali se ubrzo ustanovilo da se kamatna stopa ne može dići. U EU , konzervativnom i nepotrebnom politikom ECB držanja jakog Eura kriza se rasplamsala u pravi požar. Deflacija kuca na vrata većine zemalja Euro zone.
Da li je Eurozonu stvarno zahvatio fenomen DEFLACIJE privrede sa gore naznačenim posledicama?
Deflacija je u protekloj godini zapretila brojnim zemljama, a ta pretnja nigde nije bila veća nego u evropskim državama "gladnim" privrednog rasta.
U šest od osam zemalja u kojima se očekuje deflacija, Bugarskoj, Hrvatskoj, Grčkoj, Poljskoj, Španiji i Švedskoj, cene su u padu od polovine prošle godine. Još dve zemlje u kojima će cene pasti su Italija i Švajcarska. Da li im se može pridružiti i Srbija iako ima svoju valutu?
U Belgiji, Estoniji, i Nemačkoj se ne očekuje deflacija na godišnjem nivou, iako su i te zemlje u januaru zabeležile pad cena. Švajcarska, veliki izvoznik satova i farmaceutskih proizvoda već se bori sa nultim rastom cena, a inflacija je prošle godine u Švajcarskoj iznosila svega 0,2 odsto. Švajcarska centralna banka je u januaru iznenadila berzanska tržišta ukinuvši trogodišnje ograničenje vrednosti franka, što bi moglo da dovede do pada cena u toj državi za još 1,5 odsto u 2015. godini i deflacija je neizbežna. Inflacija u Nemačkoj je negativna prvi put u poslednjih 10 godina, dok cene u Francuskoj od početka 2014.godine konstantno beleže negativan mesečni indeks. Sve zemlje Eurozone imaju visoki javni dug-preko 100% BDP, neke skoro 200%. Granica je 60%. Skoro sve imaju tekuće budžetske deficite samo par procenata što takođe upućuje na zaključak da je deflaciona infekcija ozbiljno prisutna. Forsiranje stabilnosti na račun rasta, više puta dokazana kao pogrešna koncepcija i odluka, uzima danak.
U opasnosti od deflacije i dalje su SAD, najveća svetska ekonomija, za koju "Banka Amerike Meril Linč" prognozira pad cena od 0,5 odsto u 2015. godini. Oprobanim monetarnim merama FDE ipak će se SAD, najverovatnije, izboriti sa problemom deflacije i sniziti kamatne stope.
Možemo konstatovati da je skoro sve ekonomije Eurozone zahvatila infekcija deflacije te s obzirom na katastrofalne posledice ove pošasti, lekovi su hitno potrebni.
Šta je preduzeto i ima li konceptualnih grešaka?

Sve mere su uglavnom usmerene na monetarnu sferu? Vrši se spašavanje banaka. Praktično se radi na oživljavanju ponude.
-referentne kamatne stope su parktično spuštene na nulu.
- primenjuju se operacije na otvorenom tržištu sa ciljem povećanja likvidnosti bankarskog sektora (REPO)
- smanjuju se obavezne rezerve banaka
- depozitne olakšice
Sve ove mere nisu pokrenule rast cena targetiranog na 2% kada bi se konačno pojavila tzv. „Inflaciona očekivanja”. Mere očito nisu bile dovoljne. Ranije greške Centralnih banaka i vlada ( u Srbiji je ovo i dalje prioritetan cilj) da insistiraju na „stabilnosti” kroz odricanje od potrošnje, rigorozna štednja ( glavni zagovornik je Nemačka, odlučujuće uticala na aktuelne mere štednje naše vlade preko plata i penzija) je glavni pokretač „deflacionih” očekivanja.
Potrebne su mere na oživljavanju potrošnje odnosno povećanja efektivne tražnje. Da bi se ovo ostvarilo potrošači moraju imati više novca.
Politika rezanja plata, penzija i kamata koja je karakteristična za „mere štednje“ (koje nas navodno trebaju izvući iz recesije) samo nas vode u dublju recesiju.
Naravno, pod „merama štednje“ misli se na redukciju državnog deficita. Ona se postiže ili smanjenjem javne potrošnje ili povećanjem poreza ili s oboje.
Zagovornici „mera štednje“ insistiraju na balansiranom budžetu (u kojem je iznos javne potrošnje jednak iznosu prikupljenih poreza). To se najčešće izražava frazom „država ne može da troši više nego što zarađuje“.
Objasnit ću ukratko zablude ove koncepcije:
Uzmimo da je mera ekonomskog rasta, rast BDP:
BDP = JP + PP – NU
Gde su:
BDP = bruto domaći proizvod u tekućim cenama
JP = javna potrošnja u tekućim cenama
PP = privatna potrošnja u tekućim cenama
NU = neto uvoz u domaćoj valuti u tekućim cenama
„Štednja“ zahteva smanjenje prva dva sabirka s desne strane jednakosti (za javnu potrošnju to je jasno, no povećanje poreza smanjuje i privatnu potrošnju što nekima nije jasno).
Dakle, uz konstantni spoljnotrgovinski bilans-tekući račun plaćanja), (tj. konstantni neto uvoz) „štednja“ uvijek smanjuje BDP
Kako, s druge strane, padajući BDP djeluje na „štednju“? Njegov pad smanjuje potrošnju (javnu, privatnu ili obje). Smanjenje potrošnje dovodi do manjih poreskih prihoda što (ako se ništa drugo ne promeni) povećava deficit. To u konceptu štednje koga opisujemo zahteva daljnju „štednju“.
Tako se „spiralom smrti“, u ovom slučaju „spiralom štednje“, tone u depresiju. Redukcija deficita vodi redukciji BDP-a, koja vodi daljnjoj redukciji deficita, koja vodi još većoj redukciji BDP-a, itd.
Dakle, osim eventualnog pretvaranja trgovinskog deficita u suficit, jedini način da se zaustavi smrtna spirala „štednje“ ( Roubini) jest povećanje državnog deficita, bilo povećanom javnom potrošnjom, bilo smanjenjem poreza.
Desni političari odbijaju povećanje poreza, a žele smanjiti javnu potrošnju. Lijevi političari žele povećati poreze, ali odbijaju smanjiti javnu potrošnju. Oba pristupa put su prema smrtnoj spirali „štednje“. (Sumanuti žele i povećati poreze i smanjiti javnu potrošnju; oni nas strmoglavljuju u smrtnu spiralu „štednje“.)
Može li se trgovinskim suficitom izbjeći spirala smrti? Da, ali ne smemo zaboraviti da je svetski trgovinski bilans uvek nula. Moj trgovinski suficit uvek je nečiji trgovinski deficit i obrnuto. Zemlja koja tako izbegne recesiju ili depresiju (npr. Nemačka) nužno neke druge zemlje baca u recesiju ili depresiju (osiromašujući ih za svoj boljitak). Zato je ovoliki pritisak na novu vladu Grčke, pa i razne podvale se čine, da bi se Grčka vlada odvratila od napuštanja dosadašnjeg „smrtnog” puta štednje za navodni izlazak iz krize. U ovome prednjači baš Nemačka, znajući da Grčka faktički ne može nikada vratiti javni dug i kamate, bez obzira na razne “olakšice” nego će ipak morati da “privatizuje” luke ( Solun i Pirej su već u toku), zatim ostrva, turističku infrastrukturu i zemljište. Tako će nemačka “izbiti” na toplo more. Koja neiskrenost prema Grčkoj.
Sve konvencionalne mere u Eurozoni , koje preduzimaju CB država i ECB nisu dale skoro nikakav rezultat. Predsednik ECB, Mario Draghi najavio je poslednju odbranu od raspada Eurozone a to je QE- Quantitative easing (kvantitativno popuštanje).
Šta je QE?
To je nekonvencionalna metoda kojom se želi zaustaviti deflacija i preokrenuti trend cena prema povećanju, inflaciji, ciljanoj.
Među teoretičarima, kejnzijancima i monetaristima, vlada mišljenje je da je QE, ili prevedeno na srpski - štampanje para, odnosno davno kod nas zaboravljena „primarna emisija” , jedini način da se izađe iz recesije. Skoro se svi slažu u stavu da je delimični oporavak američke privrede posledica QE a da je stagnacija u Evropi posledica neprosvećenog likvidacionistickog insistiranja na jakom Euru od strane ECB.
Tehnički QE znaći, CB države otkupljuje „prljavu aktivu” banaka i privatnih korporacija dugoročnim obveznicama. To se radi masivnim zahvatima i dokle god je potrebno tako da banke i privatne korporacije postaju dnevno likvidne. Smanjuju se aktivne kamatne stope, lakše se odobravaju krediti, kreće rast, raste zaposlenost, oživljava se tražnja i privreda ima šansu da se pomeri iz RECESIJE ili DEPRESIJE.
Ovaj metod „izbavljenja” prvi je počeo primenjivati Japan još 90_tih godina prošlog veka, iskustva nisu sjajna.
Amerika je takođe 2008.godine pribegla preko FDE ( federalne rezerve) da emituje „potrebne” količine dolara, na hiljade milijardi. Spašene su uglavnom sve velike banke i korporacije, hipotekarni krediti su otkupljeni i kao posledica pojavio se rast cena od 2,5%, pad nezaposlenosti realno na 9-11% iako se pretstavlja još manje.
Takođe Engleska CB je emitovala 500 milijardi funti za stabilizaciju bankarskog sektora.
Ove tri države imaju sopstvene valute pa mogu podešavanjem vrednosti valute prema Euru i dolaru da balansiraju.
Za Ameriku praktično nema nikakvih ograničenja jer se u valuti dolar obračunavaju i plaćaju skoro sva potraživanja u svetu. Takvim dolarom plaća se uvoz u Ameriku, praktično bezvrednim papirom, tako da je stabilizacija ponude vrlo brzo moguća.
Na nedavno održanom sastanku u Davosu, Prisutni bankari su podsetili da je programe kvantitativnog popuštanja (QE) uvela prvo američka FED otkupljujući za 3.990 milijardi dolara obveznice, kredite i dugovanja banaka. Potom je to isto za 500 milijardi funti odradila Engleska Banka, a Centralna banka Japana godišnje kupuje kroz QE program za preko 620 milijardi jena. Japan i dalje ima najveći budžetski deficit na svetu ( 11%) i najveći javni dug od preko 245% od BDP. QE u japanskoj privredi je pod znakom pitanja.
Što se tiće Eurozone, kao što je bilo i očekivano, Mario Dragi, predsednik Evropske centralne banke, najavio je masivan program otkupa obveznica, u vrednosti od 1,1 trilion evra u periodu do 2016, godine i dalje po potrebi. Radi se o istorijskom potezu, sa kojim se neke zemlje ne slažu, pogotovo Nemačka te će ovaj potez imati dalekosežne posledice u oblikovanju Eurozone.. Cilj ovog poteza, je da izvuče Eurozonu iz spirale deflacije i podstakne rast u Eurozoni.
Prvi čovek ECB, Mario Draghi , najavio je da će ta finansijska institucija u martu 2015. početi sa otkupljivanjem obveznica u visini od 60 milijardi evra mesečno i da će ovaj program Qvantitativnog popuštanja trajati do septembra 2016 godine a po potrebi i duže.
Program će se sprovoditi sve dok inflacija ne dosegne targetirani održiv nivo od skoro 2%. Ovakva odluka ECB-a, izazvala je pad evra prema dolaru, pa je jedinstvena evropska valuta na Londonskoj berzi pala na 1,1513 dolara sa 1,162 dolara. Euro mora oslabiti prema dolaru i švajcarcu, što Nemačka ne odobrava. Investitori su iz Eura prešli na kupovinu evropskih akcija. ECB je zadržala referentnu kamatnu stopu na 0,05%. Kao što je očekivano, ECB je zadržala REPO kamatnu stopu na nepromenjenih 0,05 odsto, a druge dve kamatne stope (graničnu kamatnu stopu i kamatnu stopu na depozite) na 0,30%, odnosno minus 0,20 %.
Da li će QE u Eurozoni uspeti, da li će pokrenuti rast cena i inflaciona očekivanja? Da li će brzo doći dan kada će ECB podići kamatnu stopu?
Teška pitanja. Zbog preglomazne administracije EU, zbog nemogućnosti upravljanja fiskalnom politikom u celoj Eurozoni, zbog nesaglasnosti oko koncepta štedeti ili trošiti, sigurno neće biti brzog preokreta. Recesija u Eurozoni će se nastaviti još sigurno je. Dokle će to magnovenje trajati? Javna je tajna da Eurozona opstaje sve dok to želi Nemačka iz želje za liderstvom u Evropi pa i među velikim ekonomijama. Događaji u Grčkoj, konceptualni razvoj u pravcu štednje ili potrošnje bitno će odlučiti o opštanku Eurozone pa možda i same EU. Engleska je već uglavnom po strani i brine se za sebe, Španci će verovatno izroditi „svog Sirizu” a možda i Italijani. Francuzi imaju spoljni dug od 135% BDP i neprihvatljivu nezaposlenost. U ovakvoj konstelaciji problema i odnosa nije razumno očekivati sjajan rezultat od QE. Šta onda dalje? Niko ne zna odgovor.
Srbija nije u EU, naravno nije ni u Eurozoni, te ne može direktno računati na ova sredstva iz QE. Srbija ima svoju CB i svoju valutu, da li će to takođe koristiti za izlazak iz DEPRESIJE, takođe niko ne zna. Namera mi je da sa nekoliko ekonometrijskih modela obradim istoriju stanja ekonomskih parametara srpskog društva proteklih 14 godina. Nesporno je napravljeno nekoliko kardinalnih grešaka a jedna od njih je odsustvo proglašenja bankrota javnih finansija Srbije 2008.godine.
Odgovor na postavljeno pitanje na početku: QE je u Eurozoni ipak slatka iluzija.