ПОВОДОМ ВЕСТИ:

ТРАГИЧНО Муж и жена умрли од глади, али не зато што нису имали за хлеб, него због још горег разлога

Миљана Лесковац | 06. 06. 2015. – 21:54х | | Блиц

Супружници Никола (67) и Спасена (68) Милобратовић умрли су до глади, али не зато што нису имали пара да купе храну, већ зато што није било никог да им храну донесе.
Сами: За Милобратовићеве се сем новинара ових дана нико није распитивао
Несрећни пензионери пронађени су мртви у среду у свом стану у Београду, где су најмање 10 дана провели лежећи непокретни и гладни. Питање је да ли би их и тада нашли да Улицом Недељка Чабриновића на Чукарици није почео да се шири несносан смрад.

– Мој супруг и још неколико комшија развалили су врата стана, али чим су затекли језив призор, истрчали су напоље и позвали полицију. Жена је лежала на поду, док је њен супруг, који је иначе био непокретан, лежао у кревету – прича за „Блиц” Добрила Гузина, председница кућног савета зграде у којој су Милобратовићи живели у импровизованом, дивље изграђеном стану у приземљу.
Морални пад целог друштва–
Социолог Слободан Вуковић каже да је овај случај само приказ моралног пада целог друштва у коме смо престали да маримо једни за друге.
– Окренули смо се своме јаду, свако води своју бригу. У земљи у којој је привреда уништена и у којој посла нема, завладала је општа друштвена апатија. Нема хуманости и нема емпатије, а што је најгоре, крај таквог стања се не види – каже Вуковић.
Тачан узрок смрти биће познат након што буде урађена обдукција у Институту за судску медицину. Судећи по причама комшија, супружници најмање 10 дана нису излазили из стана.
Никола (67) је боловао од мултипле склерозе и био је потпуно непокретан. Спасена, чије су ноге стално биле умотане у завоје, тешко се кретала.
Претпоставка је да је пре 10 дана пала и да више није могла да устане. То је и њу и њеног супруга коштало живота. Ако је Спасена и дозивала у помоћ, нико није могао да је чује, јер је стан у коме су живели имао прозоре само са једне стране, а и они су били заграђени импровизованом стакленом верандом.
– Последњи пут када сам је видела, а то је било пре више од 10 дана, приметила сам испод завоја да су јој ноге црне. Толико се тешко кретала, да је често пролазницима давала новац да јој купе хлеб и млеко. Пре две недеље се срушила на степеницама, па ју је једна од комшиница одвела кући – причају у оближњој пекари где је Спасена често куповала храну на вересију.
– Остао је дуг од 4.000 динара, али чим би легла пензија, она би вратила све паре које дугује. То је била пензија њеног мужа. Причала ми је да је својевремено радио у Електродистрибуцији, и то на неком високом положају. Деце нису имали. Рекла ми је да су некада лепо живели у стану са рођеним братом њеног супруга, али да је он једног дана пожелео да се одвоје и да су тако завршили у оној шупи – кажу продавачица из пекаре.
За Милобратовићеве се, причају комшије, сем новинара ових дана нико није распитивао.

Полиција: Ово виђамо сваки дан
Када је полицајце питала како у стан из ког се шири несносан смрад улазе без маске, Добрила Гузина добила је шокантан одговор: „Госпођо, па ми овакве случајеве виђамо сваки дан, за нас је то већ постала рутина.“


КОМЕНТАР ФБР УРЕДНИКА НА ВЕСТ „КОЈА ЈЕ ПОСТАЛА РУТИНА“ –

Оваква вест је нешто што се у Србији догађа сваки дан, у многим градовима, па чак и у селима, најтрагичније у свему је то што беспомоћни (углавном стари) људи данас масовно умиру (или врше самоубиства), у тишини и далеко од очију јавности. Јавности, која и кад сазна за овакве ствари, изгледа да се много не узбуђује- или евентуално своју „узбуђеност“ изрази „лајковањем оваквих вести на друштвеним мрежама и информативиним блоговима!?
Србијом је овладала нека чудна равнодушност, осећај беспомоћности и тотална препуштеност трагичној судбини, не само властитој, већ и своје отаџбине и свог потомства.
Трагедија данашње Србије се суштински не разликује много од трагедије Срба у недавној историји, који су ћутке и беспоговорно одвођени на масовна стратишта. Пар џелата је тада спроводило и више хиљада људи (често снажних мушкараца)- јадници су веровали у пусте приче да их пребацују у „хуманије логоре“, надајући се да ће неко други да их ослободи.
Тако и данас- „бриселски политички комесари“ спроводе целу нашу нацију на „евроатлантско губилиште“- док у друштву мук, страх и препуштеност судбини- комбиновано са надом да ће „фатаморгански улазак у ЕУ“, једног дана решити све наше проблеме. Чак и да се то деси (улазак у ЕУ), тада ће нам вероватно бити још горе- погледајмо само наше „евроунијске суседе“!?
Најгоре у целој овој причи је што такозвана србска духовна и интелектуална елита, све то немо посматра и прећутно одобрава, вероватно зарад пар режимско-окупаторских мрвица из бриселске „сиротињске кухиње за вечите кандидате“.
Вероватно, још трагичније, је што данас и Србска православна црква која је вековима стајала уз свој народ, игнорише овакав тихи геноцид над својим народом, и одбија да се јавно постави према безбожничким појавама у друштву и корумпираној власти. СПЦ је у Србији данас треће рангирана „корпорација“ по остваривању профита (гду су у овој причи црквене народне кухиње, и волонтерски сервиси за старе и беспомоћне?).
Екуменистима из Св. Синода је изгледа пречи прогон и изопштавање из цркве часног Владике Артемија (за кога су западни тајни архиви недвосмислено доказали да је био „највећа сметња“ америчким интересима на КиМ и заокруживању шиптарске државности- и зато је морао „да оде“), који се попут Светог Владике Николаја, прво нашао на удару нацистичких окупатора па потом на удару комунистичких власти (овај пут су то били НАТО окупатори и „евроатлантистичке“ световне, и „екуменистичке“ духовне власти данашње „по-евроунијаћене“ Србије).
Трагична историја нам се дакле и данас понавља, али очигледно из ње још увек не извлачимо поуке- већ попут оних мученика са почетка приче, ћутке корачамо у непрекидним колонама (и то „самоспровођени“) ка неким новим стратиштима…
…И кад се коначно пробудимо из тог кошмара, вероватно да нас више и неће бити!?
BY EDITOR ON 7. ЈУН 2015. )