Аутор Болен






Има ли краја нашем готово петнаестогодишњем клечању пред блиндираним вратима ЕУ ?
Имамо ли још ишта што би смо као жртву могли принети тим незајажљивим и самозваним боговима да их умилостивимо?
Кроз колико понижења, урнисања и беде још треба да прођемо, и до којих граница да се самосрозамо, да би смо ко зна када закорачили у тај, Србији и њеним грађанима давно обећани Елдорадо ?
И коначно, у чијим рукама су кључеви „забрањеног града“ ?

Прво, као очигледна последица безрезервне сервилности свих наших владајућих структура од 2000 – те године на овамо према ЕУ и НАТО – у, а тиче се нас који смо колико до јуче носили униформу, и свега онога што смо као „добробит“ тога подаништва осетили на сопственој кожи, свакако су „чувене преквалификације“, велики број напречац извршених пензионисања припадника Војске и МО, а затим наше, на „каубојски“начин извршено измештање из система Министарства одбране, да би након тих ниских удараца на част, професионалност, па и каријеру, уследио завршни обрачун у виду атака на голу егзистенцију, бесомучним и безобзирним закидањем и отимањем дела пензија, уз увођење незапамћених постулата – бескућништва и вођења судских поступака до краја живота.
И буквално.
О томе другом приликом.

Друго, ма колико то тренутно изгледало прикривено и у магли, долази време опредељивања, и дани када ће нас ЕУ и НАТО све чешће суочавати са избором „ЗА“ и „ПРОТИВ“, односно „ИЛИ – ИЛИ“.
На „клацкалици“ око увођења санкција Русији још увек успевамо да донекле балансирамо тактиком „и – и“, која вероватно неће дуго потрајати.
Ипак, први озбиљнији тест такве врсте, на „безалтернативном“ путу Србије у њихово наручје, биће без сумње, статус Косова и Метохије.
Бриселска фарса звана „дијалог“, наставља се 9.фебруара, и полако али сигурно, ближи крају.
Очекује се да Европски савет у најскорије време закаже међувладину конференцију на којој би истовремено била отворена два поглавља, и то поглавље 32 ( о финансијској контроли), и поглавље 35 ( о Косову), a након тога поглавља 23 и 24, што би и формално означило почетак преговора Србије о чланству у ЕУ.
Међутим остало је да се претходно реши нешто што би се могло назвати „предуслов услова“.
Опште је познато да је покретање процеса приступа Србије чланству у ЕУ баш отварањем најпре поглавља 35 изричит услов Немачке.
Али да би уопште дошло до отварања тог поглавља, та иста Немачка, под плаштом наводне примене Бриселског споразума, поставља пред Србију некаквих својих 11 (пред) услова.
Они боље обавештени тврде да их има 12.
Ти (пред)услови, (њих 11), већ дуже време, у не баш јасним формулацијама, егзистирају у јавности, али Србија никако да их испуни, због чега је на Европском савету одржаном у децембру 2014.године и остала „кратких рукава“.
У чему је проблем?
Ако се у Бриселу заиста водио (и води) „некакав дијалог“, и ако је из тог досадашњег дела дијалога проистекао „некакав Бриселски споразум“ како га називају и наши и европски званичници, поставља се питање зашто одредбе тог споразума Србија коначно не спроведе у живот, и тако раскрчи пут ка отварању поглавља 35?

Да ли су Берлински (пред)услови еквивалентни ономе што пише у Бриселском споразуму или нису ?
Ако јесу, опет питање шта се чека са спровођењем нечега о чему је постигнут споразум?
Ако нису...?
А очито нису.
Има нешто иза завесе, назире се.
Међутим, како ствари стоје изгледа да се тражи неко ко би померио завесу и оголио проблем, боље речено истину, и суочио нас с њом.
А тога „јунака“ нема.
Бар за сада.
Да ли је заиста у питању „недокучиви“ услов број 12 ?
И како уопште гласи ?
Слутим.
Можда :

"Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима,
грађани Србије доносе
УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ"

Да ли је ово промаја која таласа завесу ?
Или, да будем директан, траже ли можда Берлин, Бундестаг и госпођа Меркел да се ово брише из Устава Републике Србије ?
И да ли ће после „дијалога“ уследити ултиматум ?
Не знам, само слутим.
Слутим и питам.
Имам ли уопште кога да питам ?

Иако наши званичници избегавају да именују камен спотицања, очигледно је да се он налази на сред пута, и да га треба како – тако уклонити.
И то што пре јер време неумитно цури, а с њим и добијени мандат, а по неписаном политичком правилу, све тешке и непопуларне мере, једна власт мора донети и с њима суочити грађане у првој половини свог мандата.
У прилог томе су и све учесталије изјаве председседника државе, господина Николића, како „ради на некаквој платформи о Косову“, недавни боравак председника Владе у пратњи чак пет министара у Косовском Поморављу, уз истовремено надигравање Владе Републике Србије и Владе Косова око својатања комбината „Трепча“.
Намерно кажем надигравање и својатање јер је факат, да је власник комбината Република Србија, још је већи факат је да је та иста Србија „власник“ и читавог Косова и Метохије, али је свакако највећи факат да су сви претходни факти већ одавно безобзирно погажени.
„Подгрејану“ атмосферу између две Владе око „Трепче“ за тили час су решили апсолутни владари Косова, НАТО-Америка, скинувши то питање са дневног реда косовске скупштине.
За сада.
И одмах, као компензацију, да би умирили немирне албанске духове, колико сутрадан најавише подршку пројекту „прерастања“ косовских безбедносних снага у Војску Косова.
Наши званичници и ово „јуначки“ оћуташе.

Инсистирању Берлина на „потпуној нормализацији“ односа Београда и Приштине пре отварања поглавља 32 и 35, у последње време све гласније се придружује и Лондон чинећи тиме додатни притисак на Србију.
Не желећи да изгуби корак за својим политичким ментором и провереним савезником, ових дана огласила се и најмлађа чланица ЕУ и НАТО – Хрватска, својим (?) ставом да ће отварање поглавља 23 у преговорима Србије и ЕУ условити стављањем ван снаге српског Закона о ратним злочинима.
Дода ли се овом захтеву и то, да Србија и Хрватска већ готово 12 година не могу да реше питање међудржавне границе на Дунаву, бојим се да нисам далеко од истине да нам се и ово може испоручити као услов.
Не треба потцењивати ни ставове наших осталих суседа, такође чланица ЕУ и НАТО, попут Бугарске и Румуније које су отворено изразиле незадовољство статусом њихових мањина у Србији, као и незадовољство Мађарске нашим Законом о реституцији, који наводно дискриминише Мађаре у Војводини.
То најбоље доказује и чињеница да је на Резолуцију о напретку Србије у европским интеграцијама у 2014.години, која се пре две недеље нашла пред члановима Спољнополитичког одбора Европског парламента, поднето невероватних 222 амандмана, и то највећи број од стране наших, горе наведених суседа.
Скочише и апетити Косовских Албанаца, те најавише да ће од Србије тражити ратну одштету, исплату пензија, па чак и расподелу војних објеката и амбасада бивше Југославије.
И ко зна шта још.
Само да утаначе са Берлином и Бриселом.
И све се то актуелизује и потенцира, наравно не баш случајно, у предвечерје наставка „Бриселског дијалога“, 9.фебруара, стварајући још чвршће упориште Берлину у инсистирању да се пре отварања Бриселских услова спроведу њихови предуслови.

Да ли је питање статуса Косова ипак, предуслов свих услова, и докле ће више у овој земљи бити оно што нигде бити не може ?


К О М Е Н Т А Р И :

st.vodnik,07.02.2015.22:23

OBJEKTIVNO, VEĆ SMO NA PUTU BEZ POVRATKA

Kolega Boško, temu si genijalno otvorio po terminu , sadržini i suštini. Postavio si otvoreno i jasno dileme posetiocima, dileme na koje znaš odgovore, siguran sam. Možda je još jedina preostala dilema: Da li je moguća bilo kakva intervencija, korektivna akcija ili možda čak „zaokret“ u cilju izbegavanja ove kataklizmične varijante kraja i apsolutnog sloma.
Na žalost, baš pravu, sveobuhvatnu i neprebolivu žalost, sve je završeno, inžinjering i arhitektura srpskog društva i Srba uopšte je završena.
Na delu je samo izvedba, prema projektu, prema listi aktivnosti, vremenskom i dinamičkom dijagramu. Svi putevi - aktivnosti u mreži su definisani, vreme završetka projekta je maksimalno skračeno. Definisane su sve kritične aktivnosti, definisani su kritični događaji, pronađeni su svi kritični putevi shodno zahtevu max-min vremena trajanja projekta. Uključuju se izvođači, podizvođači, različiti akteri i različita sredstva neiscrpne „pripreme“ i „podrške“ ( u izvornom vojnom značenju ova dva termina), podignuti su svi „spavači“ ( u subverzivnom smislu) da se cilj postigne u zadatom roku uz minimalne troškove ostvarenja projekta sa rizikom neuspeha nula.
Glavni zadaci Zapadnog ološa u pripremama uništenja srpske države:
- Dovođenje na vlast „kooperativnog“ i „pouzdanog“ i „grešnog“ rukovodstva države, praktično potiranje opozicije u „predstavničkom domu“. Po pitanju lojalnosti Zapadnom ološu nema razlike u stavovima parlamentarnih stranaka
- Ekonomsko uništenje države i pretvaranje većine stanovništva u bedu
- Nametanje vrednosti globalnog društva mladima –droga, prostitucija, nerad, kocka, kriminal svake vrste, suštinska neobrazovanost, bezperspektivnost, nemoral svake vrste, razaranje porodice
- Prezaduživanje države prema stranim poveriocima i praktično padanje države u „ dužničko robstvo“
- Brisanje iz državnog investiranja osnovnih ekonomskih principa: produktivnost, ekonomičnost, rentabilnost
- Iniciranje proizvođenja od aktuenog rukovodstva više katastrofalnih direktnih ekonomskih odluka: Fiat, Železra Smederevo, Jat, Fap, Gorenje, Bor, Beograd na vodi, Srbijagas, Trepča, ulazak spekulativnog kapitala preko „investicionih fondova“ i gradnja monopolske pozicije tih korporacija, praktično i dosledno smanjivanje izvoza u Rusku Federaciju i dr.
- Ostavljanje drževe i naroda sa vojskom bez OS i BG
- Tehničko - tehnološko srozavanje vojske
- Otvorene akcije u cilju srozavanja ugleda vojske u narodu (sada na delu)
- Selekcija, negativna, oficirskog kadra u vojsci( počelo 2000 god.)
- Problematična stručnost podoficirskog i vojničkog sastava
- Deficiti materijalno-finansijskog obezbeđenja u vojsci ( veći je budžet policije nego vojske)
- Preuzimanje svih informacionih medija putem „privatizacije” s ciljem oblikovanja javnog mnenja i manipulisanja zapuštenim i osiromašenim narodom
- Aktiviranje, od vlasti, sajber aktivnosti unutar države. “Čuvari zakona” i „Aktivisti“ , dobro plaćeni, koriste spyware, programe za špijunažu, za prikupljanje podataka o građanima, posetiocima društvenih mreža, odnosno režim vrši nadzor nad aktivnostima svojih građana.
- Emitovanjem najprizemnijih i kulturno neprihvatljivih programa na svim medijima (TV, novine, serije itd.)
- Obmanjivanje naroda., sakrivanje istine od javnosti, Primer: Vode se pregovori između Beograda i Prištine, kao da pregovore vode gradonačelnici. Pregovore vode vlade, šta je onda tačno? Pregovaraju dve države.
- Uvođenje pojma „administrativna linija“ kao surogat za graničnu crtu. Sve se obavlja kao na svakoj drugoj granici ali nije granica.
- Instaliranje velikog broja NVO, koje se finansiraju iz budžeta republike Srbije ili iz fiktivnih fondova iz inostranstva
- Uvođenje u vladu ministara, pretstavnika stranog kapitala , svi sa iskustvom finansijskog porobljavanja malih i nezaštičenih ekonomija.
- Uvođenje u vladu i ministarstva stranih savetnika, izsluženih kadrova MMF, penzionisanih ministara i vlada država koje nisu prijateljski raspoložene prema Srbiji.
- Uvođenje državi Srbiji praktično tutora u liku jedne zemlje koja je u II Svetskom ratu sistematski uništavala cele narode. Ta zemljica je ekspresno primljena u NATO a onda u EU bez zadovoljenja niti 50% standarda koji će se Srbiji nametnuti. Ta katolička državica je već postavila nekoliko uslova Srbiji da bi se uopšte otvorili pregovori sa EU. Ista ima blagoslov idiotskog Zapada da onemogući povratak nekoliko stotina hiljada svojih građana koje je bukvalno proterala, popljačkala a ne mali broj i pobila. Naše „grešno“ rukovodstvo ne smije da glas pusti po ovim pitanjima jer može stići i onaj zahtev koji ovi odlažu ponižavajući i uništavajući sopstvenu državu.
Može se zaključiti i bez još sijaset stavki, sve je fundirano, praktično na naučnoj osnovi provereno, testirano, costing analizom obrađeno, osigurano i sada prema projektu izvedba. Vidi se kako je sada najvažnije nastavak „Briselskog dijaloga“. Nije to nikakav dijalog nego je podnošenje raporta pretpotstavljenim šta je urađeno, gde je malkice zapelo, debelo obrazlaganje kašnjenja i nepotpunosti izvršenja, šta se preduzima. Zatim sledi pomno primanje i shvatanje novih zadataka, pakovanja i „kriptografske“ obrade za narod.
Ovo nije moguće zaustaviti . Nema te institucije u zemlji Srbiji koja može napraviti zaokret i izdejstvovati spasenje. Zašto je baš sada aktualizovan atak na generala Dikovića? Nije isključeno da se to malo i „pojača“, da stigne haber da „naše pravosuđe“ ipak procesuira navode FHP, jer bože, pravna smo država, i, onda zna se šta će uraditi „nezavisne institucije“. Nije bez razloga i eto slučajno vojska svedena na zanemarljivu oružanu silu, po broju pripadnika, organizaciji, formaciji, dislokaciji, obučenosti, opremljenosti i uvežbanosti. Već je pisano da glavni grad države nema odbranu , komandu odbrane, jedinice mirnodopske i ratne, te potrebna oružja i oruđa za ove zadatke s hodno procenama i ratnim planovima. Vojska ima nekakve agencije, bezbednosne i obaveštajne koje ulaze jedna drugoj u nadležnosti, sukobljavaju se sa drugim sigurnosnim strukturama u državi, zahvaćene nedisciplinom, ne poštuju nikoga sem svoga šefa, bave se kontraobaveštajnom zaštitom ne znam koga, možda uglavnom važnih ličnosti i njihovih porodica i prijatelja. Koje tajne postoje u vezi sa VS a da ih NATO ne poseduje? Nikada se neće dobiti ni približno tačan podatak koliko državu Srbiju košta godišnje zaštita vašnih ličnosti, koliko je ljudi i sredstava angažovano? Zašto tako dobre i čestite ljude trebaju do kraja života čuvati na desetine pripadnika raznih agencija i službi, smeštati iz u posebne luksuzne objekte i sl.? Šta su to veličanstveno u radili za svoju zemlju?
Druga legalna oružana sila u državi je policija. U istoriji država nikada policija nije bila ta koja je sprečila propst jedne države. Policijska obuka i duh poslova i zadataka policije nije kompatibilan sa ovakvim veličanstvenim zadacima. Zato od policije Srbije ne treba očekivati nešto izuzetno.
Na samom kraju, vredi ponoviti: Sve je urađeno, pripremljeno i vođeno da bude suprotno od onoga što bi ovom jadnom narodu Srbije bilo najbolje. Pošto je isključeno najbolje, sledi ono najgore za narod, propadanje materijalno , zdravstveno, obrazovno, socijalno, porodično i naravno moralno.
Evo jedne računske činjenice:
Država i narod su dovedeni u situaciju da, kada bi u ovom trenutku , smanjili ove sadašnje plate zaposlenih ( svih u javnom i privatnom sektoru) kao i penzije sadašnje za 50% uštedeli bi na godišnjem nivou oko 5,2 milijarde Eura. Ove godine država mora da izkešira oko 6 milijardi eura za dug i kamate što znaći da bi se u toj situaciji ukupni dug države ipak povećao za oko 1 milijarde Eura neto. U slučaju nastavljanja recesije i pada BDP za oko 1% , kako predviđa Svetska banka( posle ovolikih državnih promašaja sasvim je očekivati) dug bi se povečao za još oko 500 miliona Eura. Šta reći: MRAK, TUGA I ŽALOST