Болен


У ДРУГОМ делу ауторског текста колеге Горана Јевтовића „Под окупацијом и у власти НАТО (ЕУ) – како смо „реформисали“ и „модернизовали“ систем одбране и војску,-Судбина косметског одреда" обухваћена су најзначајнија догађања у Војсци Југославије у периоду 2001. – 2002. године.

Оно што су „стратези“ НАТО Алијансе започели 1999. године, а нису успели завршити на бојном пољу, наставили су, са прилично успеха, већ крајем следеће године, доласком на власт „петооктобарске колоне“.
„Демонтажу“ готово потпуно очуване Војске Југославије требало је извршити, под плаштом реформи, а како другачије, него почев од врха, „сечом“ (пензионисањем) великог броја генерала и смењивањем многих других ратних команданата, начелника штабова, управа, сектора...
Колега Јевтовић доноси и поименично како су текле поједине „елиминације“.

Тежишни део овог наставка односи се на „3. Одред специјалне намене ВЈ“, јединицу познатију као Косметски одред, која је била одређена за повратак на КиМ према Војнотехничком споразуму из Куманова и у складу са Резолуцијом 1244, од њеног формирања, опремања, обуке, завршне смотре пред очекивани повратак, па до срамног пензионисања њеног команданта генерал потпуковника Момира Вукадиновића, чиме је и та вансеријска јединица практично пензионисана, не извршивши тако никада свој задатак.

После текста и биографије колеге Јевтовића, у РЕФЕРЕНЦАМА, под редним бројем 5. дат је линк до видео клипа на You Tube: „Војска Југославије Повратак 2000“, извештај РТС-а 01. септембра 2000.године, са вежбе и смотре 3.Одреда специјалне намене ВЈ.

Болен

Доносим ПРВИ део (од неколико наставака) ауторског текста колеге Горана Јевтовића, у коме говори о реформама одбране и војске у периоду након 2000 – те године, и улози НАТО – а и ЕУ у том процесу.
Иако се сви министри одбране у поменутом периоду листом диче спроведеним реформама и својим заслугама у њиховом спровођењу, после хронолошког и аналитичког сведочења колеге Јевтовића, постаје много јасније ко заиста стоји иза тих реформи и који је њихов крајњи домет данас.
И не поставља он тек случајно питање :

„Да ли је српском народу и грађанима Србије познато да главни град Београд, са широм околином, у случају евентуалног рата (подразумева се и у миру), не брани ни једна борбена јединица садашње Војске Србије која располаже: тенковима, оклопним транспортерима, хаубицама и топовима већег калибра, као ни вишецевним бацачима ракета – односно значајнијим борбеним системима без којих нема успешне одбране?

Да ли су Војска и одбрана заиста реформисани или је тај систем једноставно „разваљен“ како га он назва?
Каквим плановима и с којим циљевима је спровођен тај процес види се из текста у прилогу.