Svedoci smo neviđene kampanje koju je pokrenula Hrvatska, navodno zbog govora mržnje, šefa jedne neparlamentarne stranke u Srbiji, gospodina Šešelja. Navodno "taj ratni zločinac" ne odustaje od Velike Srbije i navodno preti celovitosti Hrvatske. Da li jedan čovek sa najtežom bolešću može ugroziti jednu državu koja je pod kišobranom NATO alijanse? Budala svaka zna da to nije moguće.
Evidentno je da se odmah, nakon tirade pogrdnih naziva o liku gospodina Šešelja, posle iscrpljenosti arsenala mržnje prema jednom Srbinu, koji je pravno nevin čovek, prelazi na ono zbog čega je ovo sve pokrenuto a to je Srbija.
Zašto se napada Srbija? Pa navodno dozvoljava gospodinu Šešelju da govori, da se slobodno kreće, da promoviše svoje političke ideje. Odmah se nastupi gospodina Šešelja poistovećuju sa stavovima oba stuba izvršne vlasti-predsednik Srbije i vlada Srbije.
Šta naša vlastela iz ovoga kapira? Kapira da je razlog ovakvog ponašanja Hrvatske izborna kampanja za predsednika Hrvatske. Da li je ovo tačno? Naravno da nije tačno. Sva tri predsednička kandidata: Josipović, Kujunđić i ona žena imaju sto procentne identične stavove prema Srbiji. Navodno Srbija je ostala ona ista iz devedesetih godina, "velikosrbijanska", "četnička" i "zločinačka", da je kriva za dešavanja u regionu, ratove, ratne zločine, ekonomsko i socijalno uništenje građana i na kraju da je genocidna. Logički nije moguće iz skupa veličine N, nekakvim particijama dobiti niti skup N+1 a ne više od toga. Svo troje u dlaku isto govore, tako da ne vidim načina da jednom rejting poraste na račun druga dva kandidata, ne može jedan dobiti a da drugi za toliko ne izgube.
Ova reč "genocidna" je ustvari centar i glavni razlog napada na Srbiju. Zašto?
Znamo da će za par meseci Međunarodni sud pravde u Hagu ili kako se popularno naziva Svetski sud, kao glavni sud UN, doneti presudu po tužbi Hrvatske protiv Srbije za GENOCID. Srbija je takođe pokrenula kontra tužbu to znamo. Osuda od strane ovog suda je konačna i protiv te presude nema pravnih lekova. Osuda Srbije za navodni genocid u Hrvatskoj ima nesagledive konsekvence po međunarodni položaj Srbije, ogroman istorijski značaj i na kraju teške materijalne konsekvence po pitanju ratnih reparacija i dr. Dobijanjem ovakve presude Hrvatska bi se za vek vekova oprala od svoje genocidne povijesti iz doba NDH, a ustvrdilo bi se da je Jasenovački logor, u to doba, bio rekreativni centar i lečilište nehrvatskog življa. Takođe za sva nedela koja su počinjena Srbima devedesetih godina u Hrvatskoj, ubistva, progon, uništavanje imovine, pljačkanje, mučenja, ponižavanja i to sve uglavnom civilnog stanovništva, kao i aktuelna kampanja protiv srpskog govora i pisma, postojanje zvanične "pravaške stranke" koja javno veliča ustašstvo i Antu Pavelića, pala bi konačno i zauvek u zaborav. Poznat je slučaj, iz devedesetih godina, "Selotejp" u Osijeku i primoravanje zarobljenih srpskih civila da piju sumpornu kiselinu iz akumulatora. Poznata su ludačka zverstva, sakačenja i poniženja ljudi srpske nacionalnosti koja su vršena u luci "Lora" u Splitu, Zagrebački sajam i na stotine još drugih mesta. Za ta nedela njihov jedan "general" izdržava kaznu u BiH. Genocid koji su počinili u "Bljsku" i "Oluji" itd. itd.
Verovatno su Hrvati saznali ili naslutili, da je odluka suda u Hagu na vagi, ni tamo ni ovamo. Sada treba neprekidnim napadima na Srbiju, donošenjem nekakvih "Rezolucija" o Šešelju, bolje reči o Srbiji,u Hrvatskom saboru , Parlamentu saveta Evrope i pokretanjem pitanja protiv Srbije na Savetu bezbednosti UN, zvanično otkazivanje posete predsednika vlade Hrvatske Srbiji, možda će i svog ambasadora u Beogradu pozvati na konsultacije a ostavit će nekog desetog službenika, postići taj mali korak da sud presudi: kriva je Srbija.Tada je sve gotovo i skoro zauvek. Da li naši političari, aktuelni i bivši smiju dozvoliti ovaj epilog. Zašto Srbija ćuti, zašto su toliko snishodljivi političari na vlasti? Imaju rudnik argumenata za nedela koja je učinila direktno Hrvatska država i danas ih čini, protiv srpskog naroda u Hrvatskoj. Zašto su se ustremili samo i jedino na problem kako večito ostati na vlasti u Srbiji. Zašto bi mi više uvažavali jednu susednu državu nego što ona nas uvažava, zašto nema bar reciprociteta, i koliko uopšte zaslužuje da bude uvažavana u istorijskom i aktuelnom kontekstu.
Ilustrativno je što je predsednik vlade Hrvatske, Milanović, zažalio što nije Tadić na vlasti, taj bi sve prihvatio, sto puta se izvinjavao, priznao i još pride, te bi Hrvatska dobila taj jezičak na vagi suda u Hagu. Pošto ovi aktuelni u Srbiji se ne izjašnjavaju, onda treba ih napasti da progovore. Međutim ovi naši su se odlučili na umerenost, sve upakovano, u zoni dozvoljenog i na kraju biser izjava vlasti: Volimo Hrvatsku više nego što ona voli nas. Zašto?