Аутор Болен

ИМА ЛИ ТАМО НЕГДЕ НЕКА УЛИЦА?



Какви су то војници којима се и непријатељ отворено дивио , исказивао поштовање и уважавање?
Какви су то војници о којима су и далеки странци, пријатељи, чували успомене и причали приче својим синовима и унуцима?
Војници о којима ми, наши синови и унуци толико мало знамо и тако ретко говоримо.
Чији су?
Наши.
Српски.
И тако, тек с времена на време отргне се од заборава понека прича, да подсети на стогодишњицу Великог рата која полако измиче.
Да подсети на голготу, понос,и неизмерну љубав према отаџбини.
А она, отаџбина, где је данас?
Има ли је , за неке бивше, данашње и будуће војнике, родољубе?
Или је издала оне који њу никада нису?

“Ех, Сербија…
Намучени сербски народ...
И у највећој муци ваши војници чували су понос и своју веру.
Зато смо их поштовали.
И помогли им, као својој браћи.
Као својима.”

Ово су биле речи, нашег пријатеља Томе Диме, Грка, коме Албанци не дадоше право ни то да буде, сведока голготе коју су прошли српски војници на путу кроз Албанију.
Његова и многе друге породице пружиле су у тим тешким данима несебичну помоћ српској војсци, делећи с њима и оно мало сопствене сиротиње.

А имао је Томо тада само осам година.
Премало да схвати, али довољно да у памћењу дечака заувек остану неизбрисиве слике и неизмерно дивљење према поносном српском војнику и далекој Србији.
Преносио је то касније и на своје потомке, који српске војнике и Србију, кроз причу прихватише и заволеше до те мере да се његов унук Козма определи за студије и постаде професор српског језика.

Ових дана преминуо је Томо Дима.
Његов унук најављује књигу у којој ће забележити дедина сећања на српске војнике.
Гест достојан поштовања.
Остаће тако, наши јунаци, да и даље живе у сећањима неких пријатеља и поштовалаца, неких тамо далеких Грка из Албаније
Они ће чувати успомену на њих.
А ми?
Има ли можда нека улица, или макар неко „сокаче“ у Београду и Србији које би могло понети име Томе Диме и његових суграђана из Фира, који пре много година широм отворише врата својих домова, залечише ране и сачуваше животе многим знаним и незнаним српским војницима.
Ако већ станујемо и пролазимо улицом Луја Адамича, Загребачком, Љубљанском,
или Хрватском улицом, не видим ни један разлог против, да прошетамо и улицом Томе Диме.

Нека је вечна слава и хвала, њему и његовим прецима.
Поштовање и захвалност његовим потомцима.

ПС : Овај мој текст проследио сам данас и градоначелнику Београда господину Синиши Малом.




К О М Е Н Т А Р И :


st.vodnik,03.12.2014.23:09

Kad god me put nanese prelo Lazarevca-Lajkovca-LJiga ili prema Valjevu, tamo selo Divci itd. uvek, baš uvek , setim se, razmiščjam i zamišljam, kako se u toj kotlini, ginulo u Velikom ratu, sa obe strane. Ranjenici i leševi ljudi i vučnih životinja, po raskvašenim i kaljavim putevima i njivama. Uvek me to potrese, ta hrabrost i disciplina srpkih vitezova. Zamislite ljudsku veličinu da ti onaj sa kojim se bukvalno kolješ i ubijaš odaje počast i priznanje. Posebnu ulogu je odigrao hrabri, školovani i narodu do smrti odani srpski oficirski kadar. Uvek su ulazili u prve linije svoje vojske, bez obzira na činove i dužnosti,podizali svojoj vojsci moral do nebeskih visina i naravno većina stradala ili teško ranjavana. Poznato je da je u Cerskoj bici, general Stepa u kritičnim momentima bitke lično ušao u prve linije svoje vojske a bio je komandant 2.srpske armije. Bitku je dobio ali je oko 470 oficira srpske vojske, u toj bici, položilo život. Svaka im čast i slava po sto puta.