Aко је неки град на планети Земљи симбол живота, то је сигурно Београд, једно од најстаријих и најнеобичнијих насеља у Европи и у свету.

Ово насеље се вековима налази и опстаје на раскршћу путева који повезују западну и средњу Европу са Егејским и Црним морем и Блиским истоком, на граници Истока и Запада, где је Истоку Запад а Западу Исток, на месту судара, али и загрљаја цивилизација. Због тих судара и загрљаја Београд је био мета у чак 115 ратова, тј. сукоба у којима је страдао, али се и подизао из пепела као Феникс.

Београд није ни било лако освојити – тек је сваки трећи покушај нападача бивао успешан. Управо због тога, приликом сваког освајања града, као рефлексија победничког беса, Београд је редовно рушен, и то врло темељно 44 пута, по чему је сигурно јединствен пример у свету, нажалост. Једноставно не постоји град на планети Земљи који је толико пута разаран и обнављан као Београд!

Наслеђе Београда 21. века је Београд који је током претходног 20. века био жестоко бомбардован и разаран у пет наврата, у Првом светском рату 1914. и 1915. од стране царске Аустроугарске и Немачке, у Другом светском рату 1941. и 1944. од стране нацистичке Немачке и Американаца и Британаца као савезника, и на заласку века, али и миленијума 1999. године од НАТО пакта, најмоћнијег војног савеза у историји човечанства.

Ниједна престоница, нити било који други град у прошлом столећу није имао тако горко искуство, нити усуд да свака генерација његових становника мора да прође кроз страхоте бомбардовања и разарања свог града као Београд.

За разлику од претходних векова, када су освајачи долазили са Истока, у 20. веку су дошли, сви редом, са хришћанске стране – са Запада. Они који су вековима Београд сматрали за предграђе хришћанства, као хришћани су га разарали нимало хришћански.

Почетком прошлог века, Мајским превратом 1903, Краљевина Србија променом своје националне и државне политике постаје центар за ослобођење и уједињење свих јужнословенских народа. Србија је као јужнословенски Пијемонт постала толико привлачна свим Јужним Словенима који су живели у Аустроугарској, а који су чинили скоро половину становништва, да се моћна царевина осетила угроженом српском моћи и вољом за остваривањем јужнословенске идеје и стварањем заједничке државе свих Јужних Словена. Аустроугарска је у време пред Велики рат имала скоро 53 милиона становника на простору од близу 700.000 км2. Демографски састав је био следећи: Словени 23,5 милиона (45%), Немци 12 милиона (23%), Мађари 10 милиона (19%), Румуни 3 милиона (6%) и остали 2,5 милиона (5%).

Краљевина Србија је пред балканске ратове 1910. године имала непуна три милиона становника, а Београд око 100.000.

Следећи „највише интересе Царевине“, Аустоугарска је од почетка прошлог века само вребала прилику да „дисциплинује“ Србију, да је војнички сломи и покори, како би тиме угасила све тежње за националном самосталношћу јужнословенских народа, који су вековима живели као њени поданици, и осујетила српске намере према тадашњим Аустроугарским територијама и народима.

Непосредан повод за напад Аустругарске на Србију је било убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године у Сарајеву. Само месец дана касније, 28. јула 1914. године, Аустроугарска је објавила рат Србији и – истог дана напала Београд.

Гранате испаљене током ноћи 28/29. јула са аустругарских војних речних бродова, монитора, на Београд, и започете борбе за искрцавање на Савско пристаниште били су први хици и прве борбе вођене у Првом светском рату, који ће постати, до тада, највећи војни сукоб у историји човечанства.

Прва људска крв која се пролила у том, испоставиће се, суровом рату, проливена је на – београдским улицама.

Тог првог дана рата, Београд се сам бранио. Зато што није била довршена мобилизација, војске једноставно није било, али су се због пуцњаве са аустругарских монитора самоорганизовали жандарми са линија, комите (четници) и трећепозивци који су били код својих кућа и имали пушке. Они су спречили покушај једне непријатељске јединице да се искрца на Велику Аду Циганлију.

За време Церске операције, која је трајала од 12. до 24. августа, Београд је био изложен јаком рушењу од артиљерије аустроугарске 2. армије. Тих дана је био рањен и принц Ђорђе Карађорђевић, док је обилазио браниоце на Калемегданској тврђави.

Током септембра је аустроугарска артиљерија повремено бомбардовала Београд, најављујући крваву јесен. Генерал Гоглија, командант аустругарске посаде у Земуну је упутио 22. септембра око 17 часова један монитор под белом заставом ка старој Сава-капији, где је било остављено овакво писмо:

„Команданту града Београда! Данас до 6 часова по подне имате ми предати Београдску тврђаву, да је не бих даље рушио, и у знак предаје, уместо српске заставе, истаћи ћете бео барјак. А Ви, са Вашим штабом, бићете примљени на земунском пристаништу и у знак почасти оставићу Вам сабљу.“

Мајор Јоксим Гајић, командант градског одсека је љутито наложио да се на бедемима Београдсе тврђаве поред постојеће истакну још две српске заставе, а онда наредио да „целокупна артиљерија отвори ватру на земунско пристаниште“ чиме је растерао мониторе.

Радомир Путник

Када су непријатељи тек 1. децембра приметили да су Срби „тихо“ напустили београдске положаје, посебно на Београдској тврђави, отворили су јаку артиљеријску ватру. Како нису добили „ватрени одговор“, несметано су током ноћи између 1. и 2. децембра запосели напуштени Београд.

Већ 3. децембра су слабије снаге аустроугарског 5. корпуса, на челу са генералом Либеријусом Франком, „победоносно и свечано“ умарширале у скоро празан Београд. Генерал Франк је исти дан одржао параду и подигао царску и краљевску заставу на Београдској тврђави. Поводом тога, цар и краљ Фрања Јосиф, који је тог дана обележавао годишњицу ступања на престо, изјавиће „ ...да се та застава одатле уклањати неће...“

Царевину је захватила неописива еуфорија. Из Беча и Пеште је експресно организовано двадесетак возова за излетнике који су желели да виде освојени „древни српски град“. Не знам само да ли су у оквиру те, на брзину склепане „београдске туристичке туре“, била планирана „разгледања“ врхунских домета аустроугарске културе у облику вешала, која су од првог дана десетодневне окупације „радила“ на Теразијама, Чубури, Карабурми и Горњем граду.

Док је почињало царско славље, на опште изненађење свих, и непријатеља и пријатеља Србије, тог истог 3. децембра, кад је аустроугарска војска тек ушла у Београд, почела је српска контраофанзива. Увече у 19.45 часова су почели да стижу први извештаји о томе Поћореку и Франку, који су били потпуно затечени вестима. Војвода Путник је, после стратегијског повлачења, Поћореку приредио и друго стратегијско изненађење.

Тако је почела Београдска операција, прва битка за ослобођење Београда у прошлом веку.

ПРВО ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА 1914.

Трећег децембра 1914. године у 7 сати ујутру је Прва српска армија кренула у напад са положаја код Горњег Милановца, са задатком да што пре овлада развођем Колубара – Западна Морава, односно положајем: Голубац – Проструга – Сувобор – Маљен. Постављени задатак је извршен већ до 5. децембра.

У време када су царске јединице „парадирале“ Београдом, Поћорекова војска је у страховитој противофанзиви Прве армије и јединица Друге и Треће армије, доживела комплетан пораз на Сувобору и Колубари, а њени разбијени остаци тражили спас у паничном бекству преко Саве и Дрине. У оквиру те тријумфалне офанзиве српских армија, трупе одбране Београда су извеле операцију која је била саставни, али и завршни део чувене Колубарске битке. Успешним извођењем Београдске операције је не само ослобођена престоница, већ је тиме завршена и Колубарска битка, као и рат у Србији 1914. године.

Оскар Поћорек

Царској Врховној команди стижу врло неповољне вести са балканског војишта и она тражи од генерала Поћорека безусловно избегавање пораза 5. армије, чиме би се предупредио потпуни пораз на Јужном војишту. Да би бар донекле ублажио „рђав утисак“ о поразном исходу чак три узастопне офанзиве на Србију, Оскар Поћорек одлучује да држи српску престоницу, и поред извештаја команданта 5. армије да је у расулу, и да је „спала на свега 40.000 бораца“. Поћореково упорно настојање да по сваку цену задржи Београд, као „награду“ за огромне губитке балканских снага у Србији током 1914. године ће довести до катастрофе те армије. Због дефинитивно неуспешног похода на Србију, овај германизовани Словенац који је патолошки мрзео Србе, „за награду“ је пензионисан на самом почетку Првог светског рата

Иако је 14. децембра ујутру специјалним возом (локомотива и један вагон) лично стигао у Земун да непосредно „сними“ ситуацију, није могао да уради ништа на спасавању 5. армије која је из сата у сат трпела тешке ударе.

Код Сремчице је српска Комбинована дивизија првог позива пробила линију између 13. и 8. аустроугарског корпуса, а Дринска дивизија другог и Шумадијска дивизија првог позива су јуришем заузеле Петров гроб и сломиле отпор 9. дивизије, па је 5-та армија морала одступати у страшном нереду, без икакве могућности да поседне планиране положаје Железник – Петлово брдо – Торлак – Ерино брдо – Клупе. Истовремено, јединице Треће српске армије су потиснуле 13. корпус на линији Раковица – Кошутњак – Жарково. Иако жестоко тучене аустроугарском артиљеријском ватром са Торлака и два монитора са Саве, српске јединице се пробијају према Раковичкој шуми и Кошутњаку. Западни део Раковичке шуме пред вече заузима Дринска дивизија другог позива, а Баново брдо, потискујући непријатеља до јутарњих часова 15. децембра, заузима Комбинована дивизија првог позива, и одмах упућује један батаљон преко Топчидерског брда ка Београду.

Аустроугарски 8. корпус, ојачан 7. дивизијом и 104. ландштурмском бригадом је упорно бранио добро утврђене положаје на Торлаку, које је 14. децембра нападала Друга српска армија. Тимочка дивизија првог позива је наступала од Авале, а Шумадијска дивизија првог позива преко Ресника и Раковичке шуме. Шумадинци су „подилазећи“ Бањичком вису и Дедињу омогућили Тимочанима да пред мрак заузму врло важне торлачке положаје.

Степа Степановић

Борбе за Торлак, Кумодраж и Љубин гроб су имале изузетан значај и симболику српског страдања у Првом светском рату. Кумодраж је родно место војводе Степе Степановића, и његово „поседовање“ је имало посебну психолошку тежину за обе зараћене стране. Срби су га ослободили малтене у једном даху. А на Торлаку су се тукли Срби – против Срба, Срби са једне и Срби са друге стране – Дрине. Српски усуд у прошлом веку – брат на брата, свој на својега. Тимочка дивизија првог позива против Јелачићеве регименте.

Тог 14. децембра су се јединице Одбране Београда, по заузећу Авале, пребациле на пут Гроцка – Београд и нападале тада најорганизованију аустроугарску јединицу, 29. дивизију. Пошто је аустроугарски Комбиновани корпус успео да се пребаци током ноћи између 14. и 15. децембра понтонским мостом преко Саве и делом преко Дунава, тиме су окончана дејства јединица Одбране Београда у завршној фази рудничке контраофанзиве српских армија. Том приликом је заробљено преко 400 аустроугарских официра и око 3.000 подофицира и војника. Одбрана Београда је изгубила 40 официра и 4.349 подофицира и војника.

Главне снаге 5. армије се у потпуном расулу и паници ипак пребацују током ноћи преко три неоштећена моста на Сави. У тим тренуцима српска Врховна команда одлучује, како би се избегли непотребни губици и даља рушења Београда, да српске јединице не улазе у град. Ова одлука да српска артиљерија у ноћним условима не разара град је директно утицала на то да се више од половине људства 5. армије спаси. Други разлог због кога је командант те армије успео да од 51.000 својих људи тешком муком извуче близу 32.000 у тренутку њеног потпуног колапса је то што српска артиљерија није имала панцирна зрна па су аустроугарски монитори слободно прилазили обалама и дејствовали снажном ватром.

Када су јединице елитне српске Коњичке дивизије 15. децембра, наступајући од Славије ка Калемегдану, пришле мостовима на Сави, непријатељ их је тачно у 10.45 часова све дигао у ваздух, не обазирући се што су преко њих још прелазили њихови заштитни делови. Људи, коњи и возила су летели на све стране у набујалу и мутну Саву са сва три моста.

Ратни дописник америчке агенције „Јунајтед прес“, који се налазио у Поћорековом штабу је између осталог записао и следеће: „Пут којим су се Аустријанци повлачили из Србије, представља стазу страхота. То је стаза обележена телима мртвих и умирућих људи...који су потпуно полудели услед претрпљених патњи.“

Нешто пре него што је непријатељ срушио сва три савска моста, у Београд је ушао стари краљ Петар Први са своја два сина.

Београд је први пут ослобођен у Првом светском рату 15. децембра 1914. године.

Тиме је победоносно завршена чувена Колубарска битка. „Та најславнија победа српских снага у Првом (Великом) светском рату остварена је у последњем тренутку, захваљујући беспримерном пожртвовању, издржљивости и ненадмашној маневарској способности српских јединица, које су очајничким напорима браниле своју част, понос, достојанство, нацију, веру и прадедовска огњишта.“(Крсман Милошевић, историчар и генерал ЈНА у пензији).

Иза ове епопеје с почетка Првог светског рата, на прагу стварања прве заједничке државе свих Јужних Словена, остао је управо у борбама за ослобођење Београда 1914. горак укус спознаје међусловенског, а пре свега српско-српског и српско-хрватског братоубилаштва. Иако је ово и велика и важна тема из тог доба, која ће доминантно обележити следећих сто година на југословенским просторима, поменућемо само неке чињенице.

Будући да су били најбројнији део становништва жуто-црне империје, Словени су чинили и већи део аустроугарске војске. Због изузетног расположења према Србији и идеји уједињења свих Јужних Словена у једну државу после сјајних победа у балканским ратовима, у Србији је владало уверење да Словени у аустроугарској војсци неће љуто ратовати са Србима као Немци и Мађари.

Међутим, за разлику од Чеха из Осмог (прашког) корпуса аустроугарске војске, који су се или слабо борили против Срба или су се предавали, Хрвати поготово, Словенци такође, али и Срби који су живели у Царевини – нису.

Словенима у аустроугарској војсци није било лако. Сурово су кажњавани за сваку ситницу, Срби поготово. У походу на Србију 1914. Срби су увек били у првим редовима, а иза њих Хрвати и Мађари. Свако од њих ко би оклевао да пуца на своју браћу, или би пуцао у вис био би убијен отпозади, слеђа.

Ван тога, у ситуацијама заробљавања већег броја аустроугарских војника, ипак су се ретко јављали као добровољци за прелаз у српску војску. По завршетку Колубарске битке и ослобођењу Београда, у српском заробљеништву је било 600 официра и 43.317 подофицира и војника. Од 20.000 Словена, било је више од 10.000 Хрвата. У српске добровољце се пријавило свега 450 Срба и само 22 Хрвата.

С друге стране, према неким подацима, до краја Првог светског рата у Хрватској и Босни и Херцеговини је било мобилисано најмање 500.000 војника.

Најелитније јединице аустроугарске војске у рату са Србијом су биле оне које су чинили Хрвати, Словенци, Личани и Далматинци, који су кренули на Србију нахушкани невероватном мржњом својих продатих политичара, улизичких новинара и католичке курије. Јелачићева регимента (пук),у којој је било доста Срба, тринаести загребачки корпус као „најхрватскија“ војна јединица (која је починила стравичне злочине у Мачви), четрдесет друга домобранска тзв.“вражја“ дивизија (у којој су против Срба ратовали и Тито, и Влатко Мачек, али и Србин Светозар Прибићевић, и то као добровољац!) чији је део била и „српска“ 79. личка пешадијска пуковнија, као и Друга босанско-херцеговачка регимента, су се жестоко бориле против српске војске било где до краја рата – а војници се ретко предавали. Али зато су „уредно“ пљачкали Србију и чинили невиђена злодела над недужним становништвом, од Мачве до Београда, све до 1918.

И били за то - богато награђивани. Укупно, за све четири године ратовања, официрима и војницима босанскохерцеговачких пукова је било додељено 33.318 златних, сребрних и бронзаних медаља за храброст. Од укупно подељених 106 златних медаља муслимани су добили 63, Хрвати 38, и - неколико Срба. Од јединица, 2. босанскохерцеговачки пук је добио чак – 42, као апсолутни рекордер у читавој аустроугарској војсци.

Али, уз медаље и плен од бесомучног пљачкања, у Србији их је чекала и трећа награда – смрт. Тако је Јелачићеву регименту прво разбио чувени Гвоздени пук на Гучеву, а онда је збрисана са лица земље на Торлаку, приликом ослобођења Београда. Хрвати, Словенци и убоги Личани су се ропском мржњом у нискости поданичких душа борили против Срба скоро до последњег човека.

ДРУГО ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА 1918.

„Друга београдска операција“, битка за коначно ослобођење Београда, самим тим и читаве Србије, почела је, практично, пробојем Солунског фронта. После артиљеријске припреме која је почела 14. септембра 1918. у 8 часова на целом фронту, Прва и Друга српска армија, ојачане са две француске дивизије, савладале су грчевит бугарски отпор, пробиле фронт, а од 20. Септембра предузеле снажно гоњење ка Вардару.

Пробој фронта је натерао бугарско-немачке снаге да се хитно повлаче. Друга армија је већ 25. септембра заузела Штип, затим Кочане и Овче Поље. Прва армија је ослободила Велес. Ослобођено је и Скопље. После 15 дана ратовања, Бугарска је капитулирала 29. септембра. Првог октобра је ослобођен Ниш.

Неуспех на Македонском фронту је означио почетак краја. Разбијене непријатељеве јединице су се повлачиле и са Албанског фронта преко Црне Горе и Босне у правцу Мађарске и Аустрије. Преко Београда се повлачила немачка војска, коју je енергично гонилa Првa армијa.

Док се током септембра месеца главнина окупационих снага, видећи крај рата, повлачила из Србије, у окупираном Београду је трајала бестидна пљачка, која је припремана још с пролећа 1918. систематским пописивањем покретних добара, која ће се износити „по реду“ из Србије приликом повлачења аустроугарске војске. Великим лоповима крађе ни у поразу и расулу није било доста. Још у време завршетка припрема за пробој Солунског фронта, у највећој тајности је непријатељ завршио попис „покретног блага“. Да би пљачкање текло неометано, сакупљено је 250 талаца под претњом да ће сви бити побијени ако би грађанство спречавало „храбре“ аустроугарске војнике у пљачкању Београда.

А крало се и отимало, и неорганизовано и организовано – све одреда. Војници су клали живину, односили бурад, корита, разбијали и ломили прозоре и оно што нису могли да понесу. Организовано, камионима, аутомобилима али и волујским колима се, ето стицајем околности, баш у Вуковар пренело, да човек не поверује шта све. „Једанаест вагона експлозивног материјала, 113 вагона провијанта, 50 вагона шина, 1.125 вагона житарица, 140 вагона соли, 22 вагона празних буради, 50 вагона разних руда, 56,5 вагона дасака, 30 вагона монополске робе, 133 вагона разноврсног намештаја (клавира, лустера, ћилима и др.), 122 вагона цемента, 20 вагона керамике, велики део електричног и водоводног уређаја Београда који се могао понети, 7 вагона бакра, много вина и ракије...“ Ово последње да се „прослави пљачкање“, шта ли?

Оно што нису опљачкали Аустријанци, довршили су Немци, пљачкајући током последњег дана боравка на територији Београда све радње од Теразија до Славије, прекинувши струју и воду, порушивши Железничку станицу и мост на Сави.

Када су у пештанском пристаништу заробљени бивши гувернер Србије фон Реме Беренфелдски и његов начелник штаба пуковник Хуго Керхнаве, изјавили су да су по добијању наређења за евакуацију, у Јужну Мађарску послали „све што се могло превести лађом или железницом: 4.000 вагона жита, 10.000 вагона стоке за клање, 10.000 комада рогате марве, 10.000 свиња, 4.000 оваца, 15 вагона кукуруза, огромне количине оружја и муниције...“ (Г.Шкриванић).

Петар Бојовић

Од ослобођења Ниша 1. октобра, српска Прва армија ће следећих месец дана енергично гонити немачку 11. армију, дефинитивно наступајући према Београду. Време и темпо повлачења Немаца нису одређивали њихови команданти, већ нестрпљиви ослободиоци. Командант 11. армије, генерал Штојбен, процењујући да се услови за организовану одбрану Београда погоршавају из дана у дан, 26. октобра доноси одлуку да се његова армија без застоја повуче иза Дунава, Саве и Дрине. Фелдмаршал Кевеш се сложио са том одлуком јер је остатак поражене војске требало сачувати за последњу одбрану Монархије.

Када је окупатор 28. октобра отпочео убрзано повлачење, читава Прва армија се једноставно „стуштила“ према Београду. Тог дана су армијске претходнице ушле у Велико Орашје, Паланку, Тополу и Горњи Милановац. Ноћу је Коњичка дивизија ушла у Пожаревац, а 29. октобра избила на ушће Мораве у Дунав. Тиме се Прва армија убрзо нашла пред истуреним положајима непријатеља испред Београда, на линији Умчари – Космај.

После незадрживог налета елитних српских дивизија Дунавске, Моравске и Дринске, 1. новембра ујутру, на улицама Београда су се појавиле прве комите, а око 10.30 у град је продро коњички ескадрон Дунавске дивизије и избио на Калемегдан. Већ око 13 часова последњи немачки делови су напустили Београд, рушећи за собом железнички и понтонске мостове.

Командант армије, војвода Петар Бојовић је стигао одмах иза челног одреда. Око 15 часова Моравска и Дунавска дивизија су се налазиле на линији Велики Врачар – Бањица – Топчидерско и Баново брдо. Београд је био ослобођен.

Главни град Србије је био прва и једна од највећих урбаних жртава у Првом светском рату. Коначно се десило уједињење и стварање државе Јужних Словена, и Београд је постао престоница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Председник Француске Републике је две године после ослобођења, 21. децембра 1920. одликовао Београд за храбро држање у рату „Крстом витеза легије части“.

Трећег новембра је читава Србија била ослобођена, уз страховите губитке. Мала, али поносна Краљевина је изгубила 1.244.000 људи (842.000 цивила и 402.000 војника), што значи 43% својих грађана, уз материјалну штету од око шсст милијарди златних франака. Овакав демографски колапс се десио само једном у средњем веку у немачким и западним словенским покрајинама током Тридесетогодишњег рата од 1618. до 1648.

Главни град Србије је био прва и једна од највећих урбаних жртава у Првом светском рату. Уједињењем и стварањем државе Јужних словена Београд је постао престоница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Председник Француске Републике је две године после ослобођења, 21. децембра 1920. одликовао Београд за храбро држање у рату „Крстом витеза легије части“.

Први рат у историји који ће добити глобални карактер, Први светски рат, почео је на београдским улицама. На његовом крају, и Београд и свет су изгледали битно другачије. Читава подручја широм света су била потпуно уништена. Преко 30 држава је учествовало, широм планете, у овом рату са више од 70 милиона људи под оружјем, и више од 15 милиона убијених, 20 милиона рањених и око 10 милиона умрлих од болести и глади.

Београд је мучно и тешко дочекао слободу, и имао пред собом за нови живот без разарања, само двадесетак година.