Radisav Ristić

Još jedna obmana vojnih penzionera

DANAJSKI NACRT ZAKONA

Kada je predsednik Boris Tadić 11. decembra 2007. godine potpisao Ukaz o proglašenju Zakona o Vojsci Srbije, koji je na snagu stupio 1. januara naredne – 2008. godine, korisnici vojnih penzija su odahnuli. Smatrali su da je konačno rešen problem u vezi sa zakinutim prinadležnostima od 1. avgusta 2004. do 30. novembra 2007. godine i da je Srbija konačno počela da liči na pravnu državu. Jer, podsetimo se, u tački 193, stav 2, navedenog zakona doslovno stoji: „Vlada Republike Srbije u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona doneće akt koji će urediti način, postupak i dinamiku izmirenja dospelih, a neizmirenih obaveza prema korisnicima vojnih penzija, koje su nastale po propisima iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika do stupanja na snagu ovog zakona“. Vrlo dobro je poznato kako i na koji je način Vlada Srbije postupila, odnosno kako je „namirila“ neizmirene obaveze prema vojnim penzionerima – dakle nikako. I ovaj kao i mnogi slučajevi pre toga, svojevrsna su svedoćanstva o Srbiji kao (ne)pravnoj državi.
Danas, punih šest ipo godina od dana nastajanja duga vojnim penzionerima, Vlada Srbije se, formiranjem radne grupe, ponovo oglašava obećanjima o izmirenju višegodišnjeg duga. A finale rada te grupe rezultiralo je danajskim donošenjem Nacrta zakona o pretvaranju u javni dug obaveza prema korisnicima vojnih penzija. Slično obećanjima, naime, koja proističu iz Zakona o Vojsci Srbije, pristigoše ovih dana i obećanja u vidu navedenog nacrta koji obiluje rešenjima koja nijedan vojni penzioner, makar bio i mrtav pijan, ne bi prihvatio. Šta, u svari, predlaže ovaj dokument koji lažnim obećanjima nastoji da još više razvodni obaveze države i neustavnim i nezakonitim predlozima još jednom obmane vojne penzionere.

Nacrt zakona vrvi ne samo od neprihvatljivih predloga rešenja, već se protivi svakoj logici, uz očigledno nepoštovanje postojećih zakonskih propisa. Čudno je, gotovo neverovatno zvuči, da članovi radne grupe, koji predstavljaju autoritetne državne institucije, mogu da idu tako daleko u rušenju zakona i da nesuvislim predlozima istovremeno ruše autoritet svojih institucija. A kada je reč o institucijama čiji predstavnici čine radnu grupu valja odmah istaći da je reč o Ministarstvu finansija, Ministarstvu pravde, Ministarstvu odbrane, Ministarstvu rada i socijalne politike, Fondu za socijalno obezbeđenje vojnih osiguranika (SOVO), Fondu PIO i Udruženju vojnih penzionera Srbije (UVPS). Izuzev članova radne grupe koje je delegiralo UVPS, svi ostali su jednoglasno prihvatili tekst nacrta, koji je, nema sumnje, sačinjen na osnovu direktiva i instrukcija vodećih ljudi u navedenim institucijama.

Među brojnim nelogičnostima koje donosi nacrt, posebno je diskutabilan predlog koji se zalaže za prekidanje započetih parnica do 2014. godine, koje je proteklih godina pokrenulo više hiljada vojnih penzionera. Morbidno zvuči, ali nemoguće je zaobići činjenicu da će se usvajanjem ovog predloga, imena mnogih oštećenih penzionera pre naći u čitulji, nego što će zakinuta primanja stići na njihove tekuće račune. Ovaj neshvatljiv nonsens kojim se anulira zakonodavstvo i ignoriše zakonodavna vlast, moguć je, izgleda, samo u zemlji Srbiji, koja se time, koracima od sedam milja, udaljava od Evrope. Ako se tome doda i činjenica da se time grubo narušavaju i ljudska prava, nemoguće je oteti se utisku da se zemlja, zahvaljujući pojedincima u vrhu vlasti – u ovom slučaju neimenovanim predstavnicima u radnoj grupi, neumoljivo vraća na običajno, umesto u civilizovanim zemljama odavno prihvaćeno zakonodavno pravo.
Predlog da se isplata duga oroči na tri godine više je nego nehuman, zašto ne reći i nemoralan, kada se ima u vidu da je većina vojnih penzionera pri kraju životnog puta. Vojnopenzionerska populacija je najvećim delom zakoračila u osmu i devetu deceniju života, što, objektivno, nagoveštava da nije mali broj onih koji neće u ruke dočekati zakinuta primanja. Nezahvalno je, pa i nemoguće, tvrditi da predlagači računaju upravo na starosni odliv korisnika vojnih penzija, ali nemoguće je, takođe, ignorisati mišljenje brojne grupe vojnih penzionera koji na taj način tumače predloge članova radne grupe.

Posebne zamerke čuju se na račun predstavnika Ministarstva odbrane i SOVO u radnoj grupi koji bi, po prirodi stvari, trebalo da se solidarišu sa predlozima članova iz UVP, umesto da penzionerskoj organizaciji podmeću klipove u nastojanjima da se izbori za neprikosnovena prava svojih članova. Jer, bez obzira na napore koje vojnopenzionerska organizacija preduzima, verovatna su očekivanja da će pravo građanstva dobiti postojeća verzija – verzija suprotstavljena interesima vojnopenzionerske populacije. To, pored ostalog, potvrđuje i činjenica da je predsednik Radne grupe, za javnost nepoznato lice iz Ministarstva finansija, odbacio primedbe i predloge UVP, dok su ostali ćlanovi, kukavički i pokorno odbili da se o njima izjasne. I sada nema druge, očigledno je da će Vladi Srbije biti dostavljen postojeći predlog, koja će ga, nema sumnje, u celini prihvatiti i proslediti na usvajanje republičkom parlamentu, koji će opet, izvesno je, po hitnom postupku, uz obezbeđenu većinu, doneti konačnu odluku na štetu vojnih penzionera.

Imajući u vidu ovu izvesnost korisnisci vojnih penzija s pravom postavljaju pitanje: koje će poteze povući UVPS ukoliko, tačnije rečeno kada, dođe do usvajanja zakona u tekstu navedenom u Nacrtu? Da li će i dalje nastojati da verbalnim apelima i pozivanjima na ustavnost i zakonitost umilostivi vlastodršce kako bi izišli u susret opravdanim zahtevima i pravima vojnih penzionera? Hoće li, možda konačno, što predlaže veliki broj korisnika vojnih penzija, preduzeti neke radikalnije akcije putem kojih su razne konfesije u ovoj zemlji uspele da se izbore za svoja neprikosnovena prava. Poznato je, naime, da su, kada je materijalni položaj u pitanju, ljudi u sudstvu, zdravstvu, prosveti, policiji, brojnim privatnim i državnim preduzećima, putem protesta i štrajkova uspeli da se izbore za ostvarenje svojih prava. Očekuje se, stoga, da rukovodstvo UVPS povuče neki od poteza koji su u praksi dali rezultate, posebno kada se ima u vidu da je sa ljudima koji donose odluke, nemoguća naći zajednički jezik.

Veoma često se pominje i Međunarodni sud za ljudska prava u Strazburu koji je već doneo više pravosnažnih presude po žalbama pojedinaca i institucija. A te presude, poznato je, odnosile su se na predmete slične problematici s kojom se suočavaju vojni penzioneri Srbije u čijim se redovima nalaze istaknuti pravnici, bivši sudije i tužioci, od kojih se očekuje da iznesu svoje stručne stavove u vezi sa obraćanjem sudu u Briselu. Od njih se, takođe, očekuju komentari i stručna mišljenja u vezi sa sporošću domaćih sudova u stavljanju na dnevni red velikog broja tužbi koje su proteklih godina i meseci podneli vojni penzioneri. Jer, praksa kazuje da se namerno, putem pritisaka na sudove i SOVO, neoprostivo dugo razvlači sa uzimanjem u rad podnetih tužbi. Posebno je sraman slučaj SOVO koji na svaku presudu donesenu u prvostepenom sudu podnosi žalbu i time usporava donošenje konačnih rešenja u korist vojnih penzionera. Ističe se, isto tako, slučaj Višeg suda koji mesecima, neki tvrde i više od godinu dana, ne donosi pravosnažne presude. Postoje li, u stvari, rokovi do kojih je Viši sud dužan da uzme u proceduru i privede kraju predmete pristigle od osnovnih (prvostepenih) sudova? Ili, kako izgleda, ne postoje nikakvi rokovi i odgovornosti koji bi ih obavezivali na efikasniji rad.

Radisav RISTIĆ