Најновији чланци  

   

BROJ POSETILACA  

Danas133
Juče916
Ove nedelje2533
Ovog meseca49533
UKUPNO425212

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 45 guests and no members online

   

 

 

Како је стих, као основни елемент певања, својом структуром пресудно утицао на обликовање текста?

Димитрије О. Големовић у оквиру свога бављења традиционалном музиком обишао је више стотина села на територијама Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Македоније, сакупивши вредну звучну, видео и фото грађу. Аутор је 123 научна рада, од тога 17 књига из области етномузикологије, објављених од стране више издавача, као и низа аудио-издања. Компоновао је низ хорских композиција, соло песама, али и композиција већег обима, литургије, ораторијума, кантате и опере. Либрета за ораторијуме и оперу написао је сам. Аутор је једног романа и књиге приповедака за децу. Повод за разговор је његова нова књига „Свака птица својим гласом пева“.

Кажете у својој књизи „Свака птица својим гласом пева“: „У народном певању текст се увек јавља у заједници са напевом (мелодијом), што је условљено њиховим заједничким пореклом. Иако је, несумњиво, поезија као ’самостални ентитет’ настала издвајањем текста из певања, у традиционалној народној пракси текст и напев (мелодија) нераскидиво су повезани.“ Како је дошло до ове битијне заједнице?

Неурологија сведочи о томе да центри за музику и говор у човековом мозгу иако раде независно, имају заједничке неуронске изворе, те да су на почетку живота неиздиференцирани. Касније долази до њихове диференцијације са стварањем одвојених музичких, односно језичких путева. Та повезаност остаје и током живота, у шта се уверио скоро свако од нас кад заборави речи неке песме, а онда их се сети, када почне да је певуши.

У својој књизи изнели сте уверење (својевремено је, у „Алхемији речи“, Јан Парандовски то устврдио) да певање претходи „прозном“ говору. Први религиозни текстови и закони били су стиховани, што је имало везе и с мнемотехником и с мистиком. О чему је реч?

Још је и Жан-Жак Русо, иако на својеврстан романтичарски начин, говорио о пореклу говора које се налази у певању. Он наводи и речи чувеног Страбона, који тврди да је поезија „извор речитости“, указујући на заједничко порекло говора и певања. Тако, ако се сетимо најстаријих песама чија је функција била обредна, несумњиво је да је улога мелодије била да „омузикали реч“ и тако је одвоји од њене профане функције. Слично се десило и с другим елементима обреда, где су уобичајене свакодневне радње, као што је то ходање, или човеково понашање, у обреду доживљавале промену, поставши игра или глума. Кад је обредно/религијско певање у питању, довољно је сетити се да је оно својствено свим народима света, о чему речито говори и изрека: „Певана реч је и Богу милија“. Стих, као основни елемент певања, својом структуром пресудно је утицао на обликовање текста. Он је, то зна свако ко је макар покушао да стихује, истовремено постао својеврсно врело инспирације, као и „чувар“ смисла текста који представља. Је ли и то један од разлога што су најстарији епови певани, а не казивани?

Сматрате да је најстарији слој певања везан за пчеларење, призивање матице и роја, тзв. „маткање“. Зашто би то могао бити најархаичнији ниво „матерње мелодије“?

О томе сведочи неколико ствари. Ако се пође од функције, онда пчеларење са сакупљањем меда као својим „почетком“, несумњиво говори о припадности „маткања“ (извођење пчелских песама) периоду који је несумњиво старији (ловачко-сакупљачки) од оног карактеристичног по сточарском и земљорадничком привређивању. Истовремено, о старости маткања сведоче и његове текстуалне и музичке особине. Ако се посматрају разни његови облици, јасно се може видети еволуција текста, од примера у којима он садржи само ономатопејско понављање речце „мат“, као имитације звука матице, преко примера у којима долази до „рађања“ стиха, у којима речца „мат“ постаје припевни рефрен. „Хајд’ у кућу, мато“, „Твоја кућа, мато“ и друге поруке, упућене пчелињем роју, први су четверачки стихови, који су се временом спојили, творећи осмерачки стих, који је иначе најчешћи у српском обредном певању. Тај процес није типичан само за пчелске песме већ су тако саздане и многе обредне (коледарске, тужбалице, додолске…). „Сведок“ реченог јесу и особине мелодије, која на „почетку“ практично не постоји, већ се испољава као својеврсни говорни облик, да би временом дошло до појаве тонова, па чак и минијатурних мелодијских формула, које су временом постале основа за стварање песама различитих жанрова, од обредних до лирских.

Износите и тезу да жене прве певају, а мушкарци од њих песму преузимају. То је у складу са ставом Вука Караџића да су женске песме старије од мушких, лирске од епских, при чему је Миодраг Павловић указао на чињеницу да су српске и литванске лирске песме о жендиби и удадби небеских тела најстарије међу лирским песмама европских народа. Зашто жене певају прве, а мушкарци песму преузимају?
Основна особина певања јесте комуникација, па је зато и природно да је певање својствено жени. Жена комуницира с „плодом“ у својој утроби. С дететом кога покушава да успава, али да с њим „разговара“, неретко и да га нечему подучи. Она комуницира и с вишим силама, у оквиру разних обреда, као и у оквиру уже и шире друштвене заједнице. Мушкарцу је, с друге стране, ближи инструмент и тај однос такође показује својеврстан развој, условљен друштвеним развојем: од „звучног оруђа“ (у обредној пракси), сигналне справе, све до справе за музицирање. Када је мушкарац почео да пева? Вероватно тек пошто је у женској песми спознао лепоту, а онда схватио да она може да постане још једно од средстава да се приближи жени. Он тада преузима песму, а онда почне да је развија, померајући акценат с њене функције на естетику. Зашто то жена није учинила пре њега (?), запитаће се неко. Вероватно јој то нису „дозволиле“ „обредне стеге“, односно веровање да ће било која промена у оквиру обреда учинити да он престане да буде делотворан. А потом… Жена се временом поново окренула певању, вероватно пошто је наступио процес десекрализације певања, гајећи успешно и облике који нису обредни.

„Певати, живу душу спасавати“, каже Момчило Настасијевић, који је говорио да, ако човек не зна одакле је, па путује светом, на коју мелодију задрхти, те је мајке син. Истовремено, он се плашио доба у коме ће човечанство пасти под диктатуру неколико „емисионих врела“. Ви сте наш угледни етномузиколог, који је Србе мелодијски изучавао где год их има. Чије смо мајке синови и кћери? Памтимо ли свој музички искон?

„Такав си, какву музику волиш“, каже народна изрека, која се несумњиво односи и на нас. Култура несумњиво познаје разне облике, али и начине на који живи. Сеоска је некада била у великој мери изолована, па је показивала разлике чак и када су у питању суседна села. Градска је била под утицајем из великих центара, било из Европе или с Истока, па је тако показивала велике међусобне сличности крајева који су били веома удаљени једни од других. Ново време с развојем комуникација, а посебно средстава јавног информисања, проузроковало је значајна културна мешања, али пре свега утицај „великих“ на „мале“ културе, са својеврсним унифицирањем као последицом. Неку врсту „културног отпора“ представљају нова настојања нарочито од стране младих људи, код који се јавила жеља повратку сопственим коренима. Зато се они све чешће лаћају традиционалних народних инструмената, певају народне песме, играју народне игре. Занимљиво је, мада не и чудно, да је тај процес посебно жив у граду, док је на селу ређи, што је резултат његовог одумирања.

Од стања музике у једној држави зависи стање те државе, говорили су и Платон и Конфучије. Какво је, професоре, стање код нас, данас?

Улога музике у односу на ону коју је она имала у прошлости несумњиво је промењена, и од нечега што би се могло сматрати узроком, она у ствари постаје „последица“ – својеврсни лакмуспапир, тако да се на основу њеног сагледавања јасно види каква је култура једног народа. Рекох: лакмус папир, а то је важно због оних који, на пример, хоће да оптуже новокомпоновану народну музику да је крива за све лоше што се дешава у нашој култури. Она то сигурно није већ је само један од најизразитијих видова „новокомпоноване културе“, а разлози су други. Они несумњиво почивају на економији и „политици“ нерешавања проблема, већ својеврсном заменом која се најбоље може описати оном чувеном изреком: „Хлеба и игара“.

Када бисмо спасавали пој у некој српској Нојевој лађи, са чиме би се вредело укрцати пре но што наступи апокалиптични потоп?

Све аудио-записе, а и оне сачуване у облику нота немогуће је понети, а да не оставите неке који су исто тако вредни, а можда и вреднији. Дубоко верујем да је спасавање човека најбољи „рецепт“ за спасавање онога што је он створио. Човек је творац, али и баштиник свега највреднијег. Он је то створио и опет ће то учинити у складу с одређеним друштвеним условима, јер је природу у којој је живео одвајкада обликовао по „свом лику“ и потребама. Спасти човека несумњиво је важније од свега. Он у себи чува сећање на сопствено порекло, сећање које ће се кад-тад поново појавити и помоћи му да (п)остане човек.

http://www.pecat.co.rs/2021/04/dimitrije-o-golemovic-pevati-zivu-dusu-spasavati/