О идиличним данима, када се за биоскопске и позоришне пројекције чекало у редовима, када је Кинотека била култно место за креативне разговоре о филму и када је уметнички укус утицао на начин живота, говори књига Жике Богдановића „Пријатељи драги, не заборавите ни старе филмове”, у издању Југословенске кинотеке, опремљена дивним илустрацијама из богатог фонда ове наше институције културе.
Аутор нас враћа великим филмским причама, а управо је прича та, како каже, која посредством осећања постаје стварна, и подсећа на остварења Џона Форда, Алфреда Хичкока, Ренеа Клера, Чарлија Чаплина, Хауарда Хокса, Орсона Велса, Френка Капре, Билија Вајлдера, Кенџија Мизогучија, Акире Куросаве, Федерика Фелинија, Жана-Лика Годара, Сергеја Ајзенштајна, као и на класике жанра хорора које су овековечили Борис Карлов и Бела Лугоши.
Истовремено се сећа кинотечких дебатних сеанси, које су често после пројекција трајале неретко и до јутра, а у којима су учествовали сликари и људи из ширег домена културе: Оља Ивањицски, Љуба Поповић, Леонид Шејка, Душан Стојановић, Филип Аћимовић, Бранко Вучићевић, Драгош Калајић...
Богдановић нас подсећа на то да можемо да пратимо сопствени развој током поновљених гледања омиљених класика, да научимо да их поштујемо, као што смо им се заветовали на вечну љубав, да усавршимо комуникацију са њима и тако препознајемо изнова њихове праве вредности.
„Када се слика коначно разбистри, најлепши је јучерашњи свет. Због тога, док нам још верују, треба бити делатан и учити да је све подложно промени набоље; а када промене учврстимо, треба учити да су промене, поготово оне нагле, највеће зло. Најприроднији начин да људи то прихвате јесте усадити им идеју да је све у животу само процес ‒ осим онога што је савршено, а то је идеја која је послужила као полазиште”, пише аутор.
На примеру филма Жана Фореза „Живот у ружичастом”, који је видео поново после више од шездесет година, Богдановић износи став да „у оквиру филма у који урањамо, ми у својој интими увек стварамо ново дело, измењено према нашим властитим, препознатљивим потребама и постигнутим разумевањем живота”. Сходно томе он тему истине не сагледава као најважнију у искуствима тираније већ у ономе у чему се она изнова јавља, у демонстрацијама демократског начела, а закључује да је љубав та која на крају у свему преостаје као утешни глас из прошлости.
У овим есејима поново пред нашим очима ваксрсавају кључне сцене из филмова „Предиван живот” Френка Капре, када се Џејмсу Стјуарту испуњава Божићна жеља да никада није ни рођен, када у „Догодило се једне ноћи”, истог редитеља, Кларк Гејбл среће Клодет Колбер, када у „Грађанину Кејну” Орсона Велса одјекује чувена реч „Rosebud”, као мит, „као наговештај који нас чини људима који јесмо и који нас, можда, упркос свему у шта смо огрезли, бар делом чисти и искупљује”. Слично као што у Хичкоковој „Вртоглавици” постоји низ предуслова како би се догодило оно што је испричано.
Цитирајући Жака Ривета поводом чистоте универзалног филмског језика Кенџија Мизогучија, који заправо проговара на свим језицима, и тумачећи Куросавину параболу о истини, Богдановић анализира култне филмове ових редитеља: „Легенду о Угетсу” и „Рашомона”, као приче о неухватљивим идејама веродостојности, среће и смисла, о трајној упитаности човековог положаја у свету и космосу. Филмски универзуми ових стваралаца, по мишљењу аутора, одишу лепотом која се нетрагом изгубила док смо одрастали.
А право место сећања, са сетом, на време одрастања пружа и Фелинијев „Амаркорд”, још један у низу старих филмова које не смемо да заборавимо.
Политика Online - Сећање на време одрастања (politika.rs)