Шта је Аненербе тражио у Београду
Популарни ТВ-канали, играни филмови и романи побудили су интересовање за бившу нацистичку, Химлерову организацију, СС Аненербе – „Наслеђе предака”.
Основана је 1935. као организација састављена од „труста мозгова”, задужених да потврде Химлерове фантазије о нордијској, германској и аријевској супериорности. Псеудо-научници различитих профила почели су да се баве окултним и мистичним радовима на основу којих су и настале савремене легенде о њиховом трагању за „Заветним ковчегом” и сличним библијским реликвијама. Када је и Хитлер схватио бесмисленост ових подухвата, Аненербе је променила стратегију, окупљајући релевантније научнике и концентришући се на „истраживање простора, духа и дела нордијске расе Индоевропљана”.
Мало је познато да је Аненербе, током окупације 1941–1944. деловао и у Београду. Истраживања је, наводно, требало да расветле питања о „путу народа” – замишљене руте великих праисторијских и историјских сеоба, али и да укажу на историјски значај Београда за Немце.
Идеја о стадиону и Олимпијади
Идеју о археолошким истраживањима наше престонице покренуо је – спорт! Током Олимпијаде у Берлину, 1936, грандиозни стадион и пратећи објекти фасцинирали су премијера Краљевине Југославије Милана Стојадиновића. Југословенски олимпијски одбор поднео је кандидатуру Београда за игре 1948, а Стојадиновић је ангажовао творца берлинског стадиона, архитекту Вернера Марха, да изради пројекте за нашу престоницу.
Архитекта је у мају 1938. допутовао у Београд и за олимпијски комплекс предложио локацију Доњег града, на Калемегдану. Министарство грађевина је без расписивања конкурса прихватило његове идеје и поверило му посао. Пројекат спортског комплекса и преуређења Калемегдана је завршен 1939. и макета је јавности приказана у октобру 1940. на „Изложби нове немачке уметности грађења” одржаној у Немачком павиљону београдског (старог) Сајмишта. Домаћи Савез инжењерских комора је у децембру осудио Мархово решење како због неповољне локације, тако и због уништавања Калемегдана као културно-историјског споменика.
Управо због историјске важности локације, Марх је почетком 1940. у припремне радње за изградњу укључио и археолошка испитивања и у Београд упутио историчара с Немачког археолошког института Данијела Кренкера који је сматрао да Мархов „уметнички сан представља редак и велики немачки културни чин који би допринео старој немачкој слави Београда”.
Очито да се читав подухват уклапао у национал-социјалистички пројекат ширења грандиозне архитектуре и доказивања германске историјске улоге и значаја на овим просторима. Рат и окупација Југославије који су уследили само неколико дана касније, потиснули су у други план изградњу објеката за Олимпијаду, али зато су предност добили археолошки радови.
Одмах по окупацији за војног саветника у Реферату за заштиту уметничких вредности у Србији ангажован је Јохан фон Рајсвиц. О овом професору за јужноевропску историју и његовој улози у спасавању културно-историјских добара у Србији већ су писали, између осталих, Дејан Медаковић, Александар Бандовић и Андреас Рот. Доњи град је 20. октобра 1941. ограђен у складу с наредбом о „одржавању и заштити историјске тврђаве Београда”, а „хитна ископавања” и „радове на рашчишћавању терена” започео је Реферат за заштиту споменика на челу са професором Миодрагом Грбићем. Но, на археолошко и уметничко благо око су бациле много моћније институције Рајха – Аненербе и Радна група Југоисток (Београд) Оперативног штаба Розенберга. Схвативши да ће из финансијских и политичких разлога морати да се приклони једној од њих, Рајсвиц је још у октобру 1941, у договору с Валтером Вистом, једно време председником Аненербеа, „договорио” учешће „Наслеђа предака” у археолошким подухватима. На основу ових разговора, министар просвете и вера Велибор Јонић је у фебруару 1942. генералном секретару Аненербеа Волфраму Зиверсу „дао сагласност на монопол” ове организације над ископавањима у Београду. За сарадњу Реферата с Аненербеом изaбран је аустријски праисторичар Фридрих Холсте. Но, након његове погибије код Семеновке крај Харкова, априла 1942, ова улога је додељена директору „Берлинског музеја за пра- и рану историју”, археологу Вилхелму Унверцагту.
Београд су одмах посетили високи званичници Аненербеа, Зиверс и вођа Одељења за археолошка ископавања Херберт Јанкун, иначе блиски Химлеров пријатељ. Унверцагт је прва ископавања започео циљано, у трагању за материјалом који ће потврдити идеју о трансформацији Београда у „Град Принца Еугена (Ојгена)”.
Давне 1717. након аустријског заузимања Београда по налогу принца Еугена Савојског, а према плановима Николе Доксата де Мореза започета је изградња утврђеног барокног града као главног стратешког центра царске војске и средишта трговине и саобраћаја с Истоком. На североисточном бедему до 1736. је изграђен нови, монументални улаз у Доњи град. На капителу са спољне стране капије израђена је картуша с иницијалима Карла Шестог, а с унутрашње – грб (непостојеће) Трибалије који је требало да асоцира на инкорпорацију Србије у западну Империју. Капија је понела назив тада актуелног императора Светог римског царства Карла Шестог.
Ископавања под надзором Аненербеа вршена су током 1942. и 1943. године, а прекинута су након почетка савезничког бомбардовања Београда.
Тврђава Рајха
По свему судећи, Химлерова организације је у Београду ангажована првенствено из идеолошких, политичких и економских разлога. Не заборавимо да је државни секретар Министарства унутрашњих послова Вилхелм Штукарт, 15. јула 1941. Министарству спољних послова Рајха доставио Меморандум у коме је захтевао да се Београд, као „Тврђава Рајха” чврсто задржи у немачким рукама, да се доведе у непосредну везу с Борским рудницима и Ђердапом и створи заштитно подручје Банат. Основна идеја је била стварање „Земље подунавских Шваба” – „Еугенијена” или „Дистрикта Принца Еугена” која би штитила Дунав као животно важну артерију Рајха. Иако Меморандум није спроведен у дело, Кренкерово мишљење изнето и пре почетка рата као и циљана ископавања Унверцагта свакако су представљала подршку овом захтеву.
Судбина капије Карла Шестог
Данас је тешко рећи шта је Аненербе конкретно пронашао током ових радова. Познато је да су откривени делови келтских и готских насеобина, затим ров из римског доба и остаци из времена Еугена Савојског. Документација и део материјала с ископавања су, наводно након почетка бомбардовања, пренети у Лебус на Одри (Бранденбург) и сматрају се изгубљеним. Други извори, пак, наводе да је целокупан материјал пренет у Музеј града Београда.
У периоду „чишћења терена”, 1941–1942, неповратно су уништени темељи Артиљеријске касарне, подигнуте у периоду 1723–1736. године. Током радова 1942–1943. капија Карла Шестог је детаљно обновљена, да би, у савезничком бомбардовању на Ускрс 1944, поново била оштећена.
http://www.politika.rs/scc/clanak/452626/Sta-je-Anenerbe-trazio-u-Beogradu