Једанаестог марта 2020. године у Ливерпулу је одиграна реванш утакмица осмине финала Лиге шампиона, између домаћег тима, иначе актуелног првака Европе, и гостујућег Атлетика из Мадрида. Прва утакмица била је завршена резултатом 1:0 у корист Атлетика. Регуларни део реванша Ливерпул је добио са 1:0; изједначујући гол који је Атлетико постигао у самом финишу је поништен, тако да се отишло у продужетке. Они су лепо почели за Ливерпул, који је повео са 2:0 и имао у рукама резултат који га води у четвртфинале. Само закратко, јер ускоро Атлетико постиже вредан гол у гостима, затим изједначује, да би у самом финишу меча направио и потпуни преокрет – 2:3 за дуплу победу над шампионом Европе.

Зашто препричавам ову утакмицу? Зато што је у питању последњи до данас значајнији спортски догађај у Европи и свету одигран пред публиком (55 хиљада навијача, међу њима око три хиљаде гостију из Шпаније), а тренутно нема ни назнака када ће бити следећег. Јер је истог тог 11. марта (датума који ће остати записан црним словима у савременој историји човечанства, бацивши у сенку и свог „имењака“, 11. септембар), Светска здравствена организација прогласила пандемију болести COVID-19, коју изазива респираторни вирус SARS CoV-2, општепознат под називом групе вируса којој припада – корона.

НЕВИЂЕНА РЕАКЦИЈА
Одговор на пандемију изменио је планету до непрепознатљивости. Широм света отказани су не само спортски догађаји (укључујући и Олимпијске игре), већ и сви други масовни догађаји и окупљања – концерти, фестивали, сајмови, прославе, параде, политички митинзи и избори… Чак су и Руси отказали традиционалну деветомајску Параду победе, која је ове године уз то још и јубиларна (на 75. годишњицу победе над фашизмом) – има ли боље симболике поражавајућег стања које је наступило. Биоскопи, позоришта, тржни центри и сва друга места на којима би се могао окупити већи број људи, позатварани су. Школе и вртићи престали су да раде. Разне производне и услужне делатности које захтевају физички контакт и присуство обустављене су.

Границе су затворене, путнички саобраћај (нарочито авионски) озбиљно редукован, туризам готово онемогућен. Држање „социјалне дистанце“, физичког растојања од два метра, ношење маски, рукавица и опсесивно-компулсивна дезинфекција, постали су нове норме живљења. У медијима ћете у последња два месеца ретко видети неку вест која нема везе са вирусом – јер осталих или нема, или не завређују довољно пажње. И тако редом – свет какав смо познавали је због једног сићушног створења суспендован до даљег.

Ваља одмах рећи да се овако нешто у историји никада до сада није десило. Епидемија и пандемија је од памтивека било, и биће их. Дешавале су се и много горе од ове. Куга је, рецимо, дуго била неизлечива болест и миленијумима пустошила разне делове света и Европу, а најгора је у Европи била средином 14. века, када је, по неким подацима, преполовила становништво. Становништво су знали да десеткују и упропашћују и колера, маларија, тифус, велике и мале богиње, туберкулоза, разне дечије болести, све оно што ће тек у 20. веку бити сузбијено напретком медицине, антибиотицима и вакцинама. Грип је такође знао масовно да односи животе – „шпанска грозница“ 1918, али и још неки таласи различитих сојева вируса грипа наредних деценија, косили су милионе. Коначно, АИДС је од своје појаве такође пожњела милионске жртве и изменила поглед човечанства на незаштићене полне односе.

Мере сузбијања ових епидемија старе су колико и саме епидемије – поред лечења и имунизације, карантини и слични покушаји људи да се изолују од болести, или да изолују оне који су болесни да је не би ширили даље, виђани су у многим облицима, на многим местима и у разним временима. Али, овако жестока и свеобухватна реакција читавог система – од локалног, преко националног и регионалног, до глобалног нивоа – на једну пандемију никада и нигде није виђена. И то уз упадљиву несразмеру између усвојених мера и реалне опасности од вируса.

ЕФЕКТИ СТРОГИХ МЕРА
Корона јесте опасан вирус. Недовољно познат, незгодан, непредвиљив, јако заразан, може да убије. Вероватно на разне начине опаснији од сезонског грипа. Али, да може да уради и близу онога што је некада радила куга, па и шпанска грозница – не потврђује ни оно што смо у старту знали о вирусу, нити искуство с њим претходних месеци. Од короне једноставно умире мали проценат људи. Ако се погледа статистика умрлих у односу на потврђене (тестиране) случајеве, само неколико земаља је достигло веће цифре – руку на срце, неке заиста и делују застрашујуће велике (око 15 посто у Белгији), али у огромној већини земаља (укључујући Кину, у којој се вирус и појавио) оне су знатно мање (један до највише пет посто, а негде и испод један; у Србији је око два).

Но, ако се узме у обзир реалан број случајева, који је по различитим проценама вишеструко већи од потврђених, јер у њега улазе и бројни асимптоматски и благи случајеви који се не тестирају (што је један од главних аргумената да је вирус опасан, јер се сматра да и такви случајеви неопажено шире заразу) – смртност је свуда испод, негде и далеко испод један посто. При чему огромна већина људи која од овог вируса умире је или у озбиљним годинама, или већ болује од нечег другог. Овај вирус претежно коси старе и болесне – код млађих и здравијих смртност је далеко, далеко мања, те се по њих корона не може сматрати значајно опаснијом од сезонског грипа.

Па ипак, ту је и следећи аргумент – атипична упала плућа коју овај вирус изазива чини да, ако се дозволи његово несметано ширење, превелики број људи одједном дође у ситуацију да захтева болничко лечење, што ниједан здравствени систем не може да издржи, а то би резултирало можда и битно већом смртношћу (умрли би и они које би болничко лечење иначе могло да спасе). Због тога треба „заравнити криву“ – мерама за сузбијање ширења епидемије продужити њено трајање, тако да се спречи да критичан број заражених који захтева болничко лечење истовремено доспе у болнице и пребукира их. Аргумент јесте разуман и оправдава увођење некаквих мера које би зауздале ширење вируса, али – под условом да лек не буде гори од болести.

У случају мера које су широм света усвојене у циљу сузбијања пандемије, постоји озбиљан основ за бригу да би оне могле да имају много теже последице него што би их имао сам вирус када би се допустило да се несметано шири. Најпре, строге мере се ни против саме короне нису показале као гаранција спасавања људских живота. Италија је прва прогласила тежак карантин на националном нивоу – њени грађани већ скоро два месеца смеју да изађу из куће само на посао, до најближе продавнице, или апотеке. Па ипак, за та два месеца је смртност од вируса у Италији десетак пута већа него у Немачкој, која је усвојила знатно либералније мере. То што ћете људима забранити кретање, не спречава – заправо чак и олакшава – ширење вируса унутар самог карантина, рецимо између комшија у стамбеним зградама или људима у различитим типовима колективног смештаја.

ПОГУБНЕ ПОСЛЕДИЦЕ
Но, оно што је још важније од упитности ефикасности изолације као мере борбе против епидемије, јесу њене погубне последице по готово све остале друштвене аспекте. Најпре на здравствени. Ако је циљ да се сачувају здравље и животи људи, да ли је неко пребројао колико људи би могла да разболи и потенцијално убије изолација? Константни стресови од онога што се дешава око нас и са нама, као и недовољно кретање и боравак у природи и на свежем ваздуху, могу да изазову низ болести тежих и смртоноснијих од короне – од малигних до срчаних, а да не говоримо о неминовним психичким обољењима и њиховим последицама (рецимо, у виду насиља и самоубистава).

Економске последице већ нико ни не спори – много милиона људи у свету је у последња два месеца већ остало без посла и могућности да нађе друге изворе прихода/профита, а пројекције о кризи, општем паду светске економије и дужини опоравка су језиве. Погодите кога ће то највише угрозити? Најсиромашније делове света и становништво, где већ на сваких неколико секунди неко умре од глади, а криза би ту бројку могла само да мултипликује. Коначно, негативне политичке последице (очекивани пораст политичког насиља свих врста), али и застој у култури и образовању однеће свој данак у виду преображаја света ка једном несигурнијем месту где ће човеков живот бити краћи, а свакако мање срећан, садржајан и квалитетан.

Дакле, изразимо суштину глобалне кризе коју проживљавамо: са циљем да сачува релативно мали број живота који би био изгубљен због короне (од којих би велики део свакако у скорије време био изгубљен), систем је посегао за мерама које дугорочно на овај или онај начин упропашћују животе готово свих осталих, а многе ће и однети. Изрека „за чије бабе здравље?“, колико год то сурово звучало, добија своје буквално значење. Зашто је до овога морало да дође? Зашто је систем по први пут у историји притиснуо дугме за самоуништење у одговору на болест релативно скромне смртности, а није то чинио када су светом харале много озбиљније пошасти?

Одговор је врло једноставан – зато што може. Када су харале куга, велике богиње, па и шпанска грозница, систем – од здравственог до безбедносног – није био довољно развијен да би уопште био у могућности овако да реагује. Самоуништавајућа реакција данашњег система парадоксално је одраз његове снаге, а не слабости. Занимљиво је да начин на који људи умиру од короне може да се упореди с тим – кажу да људе заправо не убије вирус, већ претерана реакција њиховог имуног система на њега. Зато деца не умиру, јер им је имуни систем недовољно развијен.

У време шпанске грознице људски живот је још увек био релативно „јефтин“ – јавила се у време Првог светског рата, док су милиони људи умирали насилном смрћу. Да је систем тада овако реаговао, могли бисмо да замислимо гротескну слику српских војника који на Солунском фронту јуришају с маском и рукавицама, и у размаку од два метра један од другог. Данашњи живот је много „скупљи“ – постао је толико „скуп“, да смо постали спремни да, зарад спасавања сваког појединачног живота, платимо и цену изражену у животима многих других.

НОВИ ТОТАЛИТАРИЗАМ?
Још је важније питање – ако је систем већ реаговао овако зато што то може, да ли је онда могао да реагује другачије и боље? Да ли је могао да учини рационалнији избор у корист живота већине и опстанка друштва у облику какав знамо? Свакако да јесте, али ту није довољно питање је ли могао, већ је ли умео, а напослетку – је ли желео. Већ извесно време нам је јасно да живимо у ери општег пораста дилетантизма и пада морала у свим областима живота, укључујући и професије које ће у овој кризи бити у позицији да доносе одлуке у име система – здравство и политику. Но, у овом конкретном случају, није да нисмо имали довољно времена и упозорења из којих су и дилетанти могли нешто да науче.

Први САРС се појавио 2002. и дигао велику узбуну у свету, пре свега у азијским земљама, где ће због њега ношење хируршких маски у неку руку постати и део локалног фолклора. Вирус се, срећом, није значајније проширио, иначе смо све ово што сада гледамо могли имати још онда. Када се 2009. појавио свињски грип, прве пројекције о његовој смртности су биле застрашујуће, а препоруке како треба реаговати биле налик апокалипси која је тренутно у току. Испоставило се да вирус није ништа опаснији од сезонског грипа и да такве мере (ако и икакве) не захтева. Две године касније изашао је филм Contagion, који са запањујућом сличношћу предвиђа оно што се данас дешава – ужас који настаје кад систем одлучи да због једног вируса заустави целокупан живот.

Коначно, пре званичног проглашења ове пандемије, било је два месеца форе да се упозна и проучи кинеско искуство, како би остатак света оптимално реаговао. Уместо тога, Европа и Америка су се понашале као да се све то дешава на другој планети, да би – кад се разбуктало у Италији – преко ноћи отишле у другу, погубну крајност у којој тренутно живимо. Скоро две деценије и теорије и праксе су они који одлучују о нашим судбинама имали да промисле о начину како да најпре избегну да дођу у ситуацију да бирају између злог и горег, а да, ако у томе ипак не успеју, не изаберу горе. То нас наводи на сумњу да – можда нису ни желели?

Могућност да све ово некоме заправо одговара, односно да је неко незадовољан што је сценарио филма Contagion изостао код САРС-а и свињског грипа, па је сад дочекао својих „пет минута“, те намерно окретао главу на другу страну док је епидемија буктала у Кини, не може се и не сме искључити. Ово није теорија завере, по којој је неко намерно пустио вирус да би увео тоталитарну контролу над људима, или профитирао од пандемије преко вакцине. Ништа не мора да буде намерно – али је чињеница да може јако добро да се злоупотреби. Сетимо се како је пре неколико година, истражујући случај вакцина против свињског грипа, српска новинарка изазвала знојење и црвенило код представника Светске здравствене организације чим му је поменула фармацеутску мафију.

Даље, свет пре пандемије био је исувише разноврстан и хаотичан да би њиме могли стабилно да управљају они који имају такве амбиције. Ако су желели магично средство за то, нашли су га. Годинама се причало да економска и мигрантска криза могу да изазову одговор у виду новог тоталитаризма, али сад видимо да је страх људи од невидљивог створења много ефикаснији за то. Атомизовани појединци, друштво у расулу и безнађу, жудња за икаквим видом „нормалности“, које смо добили преко ноћи (таква брзина не би била могућа ни у условима економске или мигрантске кризе, чак ни рата) – обећан су амбијент за онога ко има жељу и капацитет да наметне људима тоталитарну контролу какву свет још није видео.

Нешто слично познато нам је из филма В као Вендета. Не, нису са портала теоретичара завере, већ из озбиљних и ауторитативних извора дистопијске најаве које у скорије време видимо, о будућности у којој ће се људима издавати „корона пасоши“, мерити им се температура на сваком кораку, па се чак говори и о апликацијама за праћење здравственог стања сваког појединца, без чега човек неће имати дозволу за било коју друштвену активност.

ВРЕМЕНСКИ ЧИНИЛАЦ
Оно што је можда и најужасније у свему је у којој мери људи, заплашени вирусом о коме знају само оно што им се сервира (и то од стране оних који сами признају да о вирусу не знају ништа), сами траже заустављање сопственог живота и контролу над собом. Орвеловском паролом „stay home“, односно „остани код куће“ нисмо бомбардовани само из медија и од оних који су на управљачким позицијама, већ се и обични људи на друштвеним мрежама готово утркују ко ће више да испадне „кул“ ако подели „хештег“ с овом паролом.

Иза тога логично следи прозивање и захтеви за кажњавањем оних који нису „кул“, јер излазе из куће, не носе маске и рукавице, не дезинфикују се више него што је то нормално и смислено, не хвале се како у изолацији „раде на себи“, већ се усуђују да саопште болну истину – да вирус јесте лош, али је изолација гора. Јавне личности – спортисти, глумци, музичари – иако су реално међу најугроженијима од изолације (пошто живе од делатности које су до даљег обустављене због пандемије), лидери су ове агресивне кампање (част ретким изузецима), а неки од њих који су имали несрећу да закаче вирус богами воле и да се нападно „похвале“ тиме.

Ако има нечег позитивног у овом лудилу, то је што се показује у којој мери су многи људи незадовољни својим пословима које су радили и уопште животом који су водили, чим су изолацију схватили малтене као одмор, уместо као оно што јесте – апокалипсу и трагедију. Но, и то има своје границе. Већина људи је олако прихватила екстремне мере, верујући да ће оне кратко трајати, да ћемо изолацијом „победити“ корону и да ће после тога све бити као пре. Но, кад се очекиваних неколико недеља претвори у неколико месеци, а онда следе и најаве о неколико година мера заштите, социјалне дистанце и забране неких окупљања и путовања, све до масовне вакцинације и/или „колективног имунитета“ – за ту исту већину парола „остани код куће“ од „кул“ мантре постаје наслов хорор приче.

То нас води до временског чиниоца, који је у целој овој причи јако битан. Да ли лудило траје неколико недеља, месеци, или година, не да није свеједно, већ је пресудно за будућност човечанства. Неколико недеља бисмо, уз нека оригинална решења да се помогне најугроженијима, могли да поднесемо и тоталну изолацију, уколико би она уништила вирус и све се након тога вратило у нормалу. Пошто су се недеље већ увелико претвориле у месеце, јасно је да је ова година за већи део света у многим аспектима изгубљена. Но, и то би се могло некако поднети, уколико би тамо негде до јесени био проглашен крај пандемије, а ми знали да ће већ следећа година бити нормална и омогућити нам да залечимо ране. Пандемија тренутно јесте у попуштању. У Кини, где је почела, као и добром делу Источне Азије, већ је одавно под контролом. У већем делу Европе слаби, те државе једна по једна (међу њима и Србија) полако попуштају рестриктивне мере.

Међутим, још нисмо ни почели да се враћамо у некакву нормалу, а Светска здравствена организација и они који је слушају већ нас упозоравају да „најгоре“ можда тек следи, да је због попуштања мера сваког часа могућ „други талас“ епидемије (а свакако на јесен и зиму), те да до „колективног имунитета“ или вакцине, а то значи и још годину, две или више, морамо да поштујемо неке заштитне мере (нпр. ношење маски) и социјалну дистанцу (што аутоматски значи да неће бити низа активности које захтевају близак физички контакт). Године таквог живота – чак и кад се, са новим таласима епидемије, не би враћале екстремније мере, већ остале само на поменутим половичним – човечанство не би могло да поднесе, а да радикално не измени свој начин бивствовања у негативном смеру, што би имало далекосежне последице које би трајале деценијама и биле горе и од короне и свих досадашњих епидемија.

Ту нема места аргументу – светски ратови трајали су и по више година, па је човечанство преживело, и чак напредовало. Светски ратови нису се водили на територији свих земаља. У светским ратовима је само повремено постојала забрана кретања (кад неко заврши у заробљеништву или логору, или окупатор негде уведе полицијски час), а управо је кретање омогућавало многим људима да преживе – као борци, или као избеглице. Социјална дистанца, пак, ни у једном рату није била наметнута као глобална норма. Чак и у логору, контакт и солидарност међу заробљеницима су знали да буду спасоносни. Кад би ратови прошли, у условима разорених друштава и економије, људи би могли да се крећу, ступају у контакт са другима и тако обезбеде егзистенцију за себе и своје породице.

Данас им се то брани, или макар спутава. У последње време се све чешће чује да је „физичка дистанца“ исправнији израз него „социјална дистанца“, јер се од људи наводно тражи само да се физички држе на удаљености једни од других, не и да кидају социјалне везе, али у питању је класична фројдовска омашка – физичка дистанца јесте и социјална, јер је друштвене односе немогуће у потпуности (заправо, чак ни близу) свести на виртуелне.

Директан физички контакт често мора да постоји. Чак и у економској сфери, која је тренутно и главни мотив политичара да релаксирају мере, постоји много делатности које се обесмишљавају, отежавају и онемогућавају дистанцом и заштитним мерама. А да не говоримо о другим областима живота, јер човек није само Homo oeconomicus, већ и Homo politicus, Homo ludens (човек који се игра, дакле, култура, спорт, разонода…), али и Homo eroticus (мислим да нема потребе елаборирати претњу коју наметање физичког раздвајања у овом сфери представља за продужење људске врсте). Напослетку, од времена светских ратова до данас, није поскупео само голи људски живот, већ и начин живота који водимо, и уопште начин на који друштво и његов систем функционишу. Зато је императив да се они очувају, по цену да неки животи буду изгубљени. Алтернатива је – и разарање цивилизације какву познајемо, и губитак много већег броја живота.

КЉУЧНЕ ПРЕПОРУКЕ
Да све не би завршило у апокалиптичном сценарију, те да бисмо попут Атлетика из Мадрида преокренули резултат, у фази кризе која је пред нама потребно је следити неколико кључних препорука.

Пандемија је глобална, па и одговор мора да буде такав. Строго национални одговор на пандемију, који је био правило у периоду за нама, не може да донесе скори излазак из кризе, из једног једноставног разлога. Национална стратегија у сузбијању епидемије може да буде успешна само док су границе затворене. Различита динамика ширења вируса и делотворности предузетих мера у различитим земљама гарантује да ће оне то дуго остати, односно да ће путовања преко границе бити јако тешка и условна, што би у периоду дужем од неколико месеци у данашњем глобализованом свету било погубно и за велике и моћне, да не говоримо о малим државама.

Глобални одговор, међутим, не значи униформни одговор на пандемију у свакој земљи, а поготово не слеђење препорука из једног центра – Светске здравствене организације, чији су компетентност и деловање компромитовани и пре ове пандемије, а нарочито током ње. Одговор треба да се прилагођава карактеристикама ширења вируса, али и општим карактеристикама друштва, не само у националним, већ и уско локалним оквирима. Међутим, неопходна је и међудржавна координација предузетих мера на регионалном (рецимо, европском) и глобалном плану, како би те мере биле правовремене, синхронизоване и ефикасне, а ово би омогућило што раније отварање граница без условљавања већих од оних које важе за кретање у оквиру националних граница, најпре између држава које прве сузбију епидемију. Узајамна помоћ држава такође је битна, и ту видимо и позитивне примере. Али су они праћени и негативним појавама, попут међусобних оптужби Кине и САД ко је крив за пандемију.

О одговору на пандемију не могу да одлучују само лекари, јер друштвене последице мера за њено сузбијање превазилазе њихову компетентност. Уз дужно поштовање њихове професије и свега што раде да спасу животе, лекари су од почетка епидемије помало арогантно за себе присвојили монопол на назив „струке“, те остварили несразмерно велики утицај на политичаре у одлукама које ови доносе. Лекарима је лако да кажу „захтевамо потпуни прекид контаката“, или „нема повратка у нормалу још две, три године“, јер нису стручни да процене шта то значи за друштво. Ми из друштвених наука јесмо, и кажемо да би то било катастрофално, те је природно да захтевамо за себе утицај на доношење одлука о мерама које се усвајају за сузбијање епидемије.

Заправо, није реч ни само о друштвеним наукама – треба отворити што ширу озбиљну јавну расправу о ономе шта нам је чинити, а не да одлучивање буде резервисано за узак круг „белих мантила“, док осталима остаје само да коментаришу по друштвеним мрежама. Тим пре што су лекари, пре свега епидемиолози, поприлично оманули и у својој струци. Два епидемиолога – три мишљења, постало је глобална норма последњих месеци. Једни исти људи знају да промене мишљење за 180 степени, чега смо сведоци и у Србији. Никако да се сложе како се тачно вирус преноси, колико остаје на различитим површинама, који су лекови ефикасни, да ли топло време шкоди вирусу, који су тачно симптоми болести и колико би могло бити асимптоматских случајева, да ли оболелима остаје имунитет и колико дуго, да ли болест може да буде сезонска… Најлакше је оправдати се са „вирус је нов и непознат“. Па добро, ако је вирус непознат, онда пустите мало и оне који се баве познатим стварима, попут утицаја забране кретања и социјалне дистанце на друштво, да кажу нешто о томе докле би се у томе и колико дуго смело ићи, а да то не угрози животе свих нас.

Ни вакцина, ни колективни имунитет нису решење, већ лечење. Вирус COVID-19 је излечива болест. Лечење успева у огромној већини случајева. Али, није свуда подједнако ефикасно – што и објашњава разлику у смртности између поменуте Италије и Немачке. Тамо где јесте ефикасно, треба видети зашто јесте и то универзално применити, а тамо где није, извући неке поуке и не поновити грешке. Тренд ка смањењу смртности у већини земаља је охрабрујући, и доказује да смо напредовали у лечењу (што лековима, што крвном плазмом оболелих), те да ако тако наставимо, кроз пар месеци можемо вирус да учинимо и релативно безопасним.

То нам је и главна нада ако ће корона опстати у континуитету, или се враћати сезонски. За вакцину једноставно треба превише времена – не мање од годину и по дана – а видели смо да човечанство нема толико. На колективни имунитет се такође не треба кладити, јер не знамо колико траје, а и у условима чак и половичних мера потребно је још и више времена него до вакцине да се развије. За Србију је за почетак битно да је сама почела да производи лек хлорокин, који се свуда показао најефикаснијим у лечењу COVID-19.

Треба дефинисати прихватљиву стопу опасности од короне, чије би достизање оправдало скидање свих ванредних мера. Ова препорука је вероватно и кључна. У неким земљама које су готово искорениле епидемију, као што су Кина, Аустралија, Нови Зеланд и још неке, мере попут ношења маски и одржавања социјалне дистанце и даље остају на снази, иако је шанса да се епидемија поново разбукта (барем док границе остају затворене) равна нули. То је апсурд над апсурдима. Оправдање за увођење ванредних мера након што се вирус појавио било је да је он опаснији од грипа, што по заразности и смртности, што по могућности да доведе превелик број пацијената на болничко лечење у кратком року. Но, није ни грип безопасан – и он убија солидан број људи, заразан је, и има компликације које захтевају болницу, па се против њега никада не уводе неке посебне ванредне мере (осим кад се накратко одложи почетак школе, или забрани посета болницама), нити је вакцинација обавезна.

СРЕЋНА ОКОЛНОСТ
Питање за милион долара гласи: ако би се опасност од короне у перспективи – усвојеним мерама, лечењем, слабљењем самог вируса, или на други начин – свела на опасност од сезонског грипа или испод ње (а у поменутим земљама је већ увелико далеко испод, и списак таквих земаља биће све већи), хоће ли онда и ванредне мере бити сведене на оне које се примењују против грипа? Или ће се инсистирати да се корона потпуно искорени, тј. број оболелих сведе на нулу? Ово последње би било не само апсурдно и сулудо, већ и врло опасно.

Јер, ако се буде инсистирало да се маске носе и дистанца држи, а последично забрањују окупљања и путовања док корона потпуно не нестане, онда би се у перспективи тај стандард могао применити и на грип и на било коју другу заразну болест – само небо је граница. Тако нешто апсолутно је неприхватљиво. Уместо тога, треба дефинисати ниво прихватљивости опасности од короне – мерен бројем заражених, случајева који захтевају болничко лечење и смртности у јединици времена – да ли је то као код грипа, нешто мање, или нешто више, па онда кад се опасност сведе на тај ниво рећи – стоп мерама, потпуно се враћамо у нормалу, ко неће да се разболи нека се индивидуално чува као и код свих других заразних болести, а живот иде даље.

Супротставити се било каквој злоупотреби пандемије у правцу профитирања од ње или успостављања тоталитарног поретка. Ово је нешто чему треба да се посвети цело друштво. Кроз историју знамо да се слобода тешко и крваво осваја, а лако губи. И сада ће бити изгубљена, ако се на време не пружи отпор онима који би да страх људи од невидљивог противника и њихову тренутну атомизованост социјалном дистанцом и парализу забранама кретања искористе да им на мала врата уведу високо-технолошке механизме надзора и контроле. Такође се не сме дозволити наставак застрашивања људи неким новим таласима пандемије, непоткрепљеног чињеницама, које има за циљ да им се убије нада да се другачије могу заштитити од вируса док им неко не испоручи вакцину и дебело је наплати.

Срећна околност је да поред профита фармацеутске мафије постоје и неки други профити који страдају због ванредних мера, као и да политичари у сувереним државама брину и о свом рејтингу код становништва и не уклапају се аутоматски у дистопијске дизајне „владара из сенке“. Но, на то се не треба стопостотно ослањати – свако од нас, без обзира колико му се чини да је небитан, треба да буде спреман да, ако буде требало, хируршку маску замени маском Гаја Фокса. Иначе би све што су наши преци – они који се нису плашили ни вируса, ни много горих ствари – учинили за нас да бисмо живели у каквој-таквој слободи, постало узалудно.

 Владимир Трапара је истраживач међународних односа из Београда

 Насловна фотографија: Mario Anzuoni/Reuters

 Извор unwrappingtheessence.weebly.com