Савршен договор је онај у којем сваки учесник добије понешто. Све земље произвођачи нафте ће профитирати уколико се цене нафте врате на старо. У главним цртама говорећи, „ОПЕК плус” група коју предводе Саудијска Арабија и Русија успела је да у недељу, у узбудљивом фотофинишу, постигне споразум о драстичном умањењу нафтне производње, и то за 9.7 милиона барела дневно, у циљу ребаланса понуде и потражње на светском тржишту и последичног подизања цена.

То је круна мучних, вишедневних међународних преговора у којима су учествовале и САД. Додатни резови очекују се и од произвођача изван групе ОПЕК плус. Експерти очекују да ће се до друге половине године цена нафте приближавати цифри од 40 долара по барелу. Светски произвођачи нафте удружили су се у највећу заједничку производну иницијативу у историји. У геополитици нафте одвијају се тектонски поремећаји.

„СЈАЈАН ДОГОВОР ЗА СВЕ“
Историјски посматрано, било би за очекивати да се Америка бори против нафтног картела као претње за америчку економију. Али Вашингтон не само да се придружио најновијем производном програму, него би његов успех чак могао и да зависи од САД – земље у којој се производња нафте дуплирала у једној јединој деценији. Председник Доналд Трамп је протеклих дана имао директне разговоре са лидерима Русије, Саудијске Арабије и Мексика. Иако Сједињене Државе – као највећи светски произвођач – нису понудиле чврсте гаранције поткресивања производње, Трамп и америчко министарство енергетике су истакли да ће силе тржишта довести до пада производње у Америци.

Другим речима, до резова ће доћи кроз подстицај владе који ће се одразити на одлуке корпоративног сектора, при чему ће одређене компаније смањити производњу, док ће друге прогласити банкрот. Процењује се да ће америчка производња опасти за два милиона барела дневно до краја године, а можда и више. Према подацима из ове индустрије, пад америчке производње могао би да спусти извоз нафте са три милиона барела дневно у 2019. на готово нулу у месецима који долазе, чиме се уклања главна стрепња Русије и Саудијске Арабије да ће Америка преузети њихова традиционална тржишта.

Ово се уклапа у прокламована два главна циља Саудијске Арабије – да одбрани свој тржишни удео и да убије или макар успори америчку индустрију нафтних шкриљаца. Јако скупа алтернатива за Саудијце била би да поново освоје удео на тржишту тако што би производили довољно нафте да цене одржавају између 20 и 25 долара по барелу, и да тај темпо одрже две године.

Што се Русије тиче, та земља ће захваљујући овом договору приходовати додатних 70-80 милиона долара на дневном нивоу. Трамп је у недељу твитовао: „Велики нафтни споразум са ОПЕК плус је постигнут. Ово ће спасити стотине хиљада радних места у енергетском сектору Сједињених Држава. Хтео бих да се захвалим и честитам руском председнику Путину и краљу Саудијске Арабије Салману. Управо сам разговарао са њима из Овалног кабинета. Сјајан договор за све!“

Имајући све наведено у виду, суштина ОПЕК плус договора потиче из матрице разумевања између Трампа и Путина. Саудијска Арабија је схватила да јој је боље да им не стоји на путу. Путин је исправно разумео колико је за Трампа политички важно да сачува индустрију нафтних шкриљаца од пропасти и тако спаси радна места. Ова индустрија запошљава преко 10 милиона Американаца и чини седам одсто БДП-а Сједињених Држава.

ПУТИН ДРЖИ КЉУЧЕВЕ
Велико питање је где је овде „quid pro quo“. Одувек је постојала лебдећа сумња да Путин има некакав закулисни план када је активирао пад цена нафте на тако чудан начин који је резултовао губитком милијарди долара прихода за руску економију. Сасвим очигледно, слободни пад цена нафте је катализовао егзистенцијалну кризу америчке индустрије нафтних шкриљаца, и то у америчкој изборној години, што је терет који би пре или касније био приписан Трампу. Било да је Путин све ово организовано урадио или да није, управо то се догодило.

Што се самог Трампа тиче, конструктиван однос са Русијом је оно што је он одувек желео. Три драгоцене године су изгубљене услед Малерове истраге поводом „руске умешаности“ и томе сличног. Али након успешног надмудривања својих противника у драми поводом импичмента, Трампу су сада одређене руке. Путин то такође разуме.

У овом конкретном случају, Трамп спасава интересе великих нафташа који имају енормну тежину у политичком сталежу, тинк-тенковима, медијима и Волстриту, као и – наравно – „дубокој држави“. Просто речено, незамисливо је да би се данас било ко у Вашингтону, ма како русофобан био тај град, усудио да протестује против Трампа што је „један на један“ преговарао са Путином како би спасао нафтну индустрију.

У америчкој елити влада широки консензус да Путин држи кључеве за браву нафтне кризе која би могла озбиљно да оштети америчку економију, и то сада кад је кренула у дубоку рецесију. Заправо, од 10. априла су Трамп и Путин разговарали три пута. Трамп зна да се налази на правој страни историје, а његовом саговорнику се може веровати на реч. Трампов твит од недеље (цитиран изнад) обилује самоувереношћу. Он крупним корацима гази ка детанту са Русијом.

С друге стране, док једним оком мотри на амерички изборни циклус, Путинов главни интерес лежи у постизању великог споразума о руско-америчким односима са Трампом, и то што је пре могуће, јер би потенцијална победа Џоа Бајдена у новембру значила ново заоштравање америчке политике против Русије. Путин је поставио крајњи рок за септембар. Понудио је идеју – а Трамп је поздравио – о самиту сталних чланица Савета безбедности УН у септембру, „на било ком месту на свету“, ради разматрања глобалних проблема након пандемије коронавируса.

ВИШЕ ОД ДОГОВОРА
Интересантно је да је 10. априла – још док је споразум ОПЕК плус био у фази финализације – Путин искористио сесију са трочланом посадом америчких астронаута (који ће преузети Међународну свемирску станицу од руског тима који се враћа у петак) како би се дотакао питања руско-америчких односа. Путин је рекао да је сарадња у свемиру „упечатљив пример ефикасног партнерства између наше две земље, на корист читавом човечанству“. Потом је додао:

„Сада такође покушавамо да организујемо сарадњу поводом текућих проблема. Не волим да говорим о овоме, али морам. Мислим на борбу против пандемије, као и на ситуацију на глобалним тржиштима. Председник Сједињених Држава и ја смо дискутовали о овим питањима јуче, и још ћемо разговарати на ту тему. Тако да, срећом, сарадња се развија, и то не само у космосу, него и у другим областима“.

Најважније од свега, саопштење Кремља о разговору двојице лидера, које је објављено два дана касније (12. априла), наводи да су такође разматрана „тренутна питања гаранција стратешке безбедности“. Агенда дискусије се очигледно драстично проширила и продубила. За то време, Кина се такође позиционира за самит у септембру. Москва се консултовала са Пекингом пре него што је предложила да самит буде организован. Путин је споменуо да је Москва предложила самит „неколицини наших колега и разумела да су реакције позитивне“. Пекинг је брзо ускочио да искаже подршку (у року од свега 24 часа) за Путинов предлог о самиту којим би се решили глобални изазови.

Све у свему, не би ваљало да од дрвећа не видимо шуму. Споразум ОПЕК плус је нешто много више од договора о нафти. Њиме почиње секвенца сарадње великих сила, у чему ће учествовати Америка, Русија и Кина, што ће имати далекосежне последице у постпандемијској светској политици. Таква конвергенција је јасан индикатор да светска пандемија и светска криза нафте остају дубоко повезани, а од свега тога зависи опоравак америчке економије. Како је амерички министар енергетике Ден Брулет рекао, светска нафтна криза је разорна последица вируса COVID-19 и „превазилази интересе сваке државе, што захтева брзу и одлучну реакцију свих нас“.

Сведоци смо буђења духа интернационализма усред људске (здравествене?) трагедије каква није виђена можда и дуже од века. Пандемија је у овом тренутку заразила 1.6 милиона људи и убила преко 100.000, стижући у готово сваки ћошак планете.

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

 Насловна фотографија: APA/AFP/Haidar Mohamed Ali

 Извор Indian Punchline

https://www.standard.rs/2020/04/14/tektonska-pomeranja-u-geopolitici-nafte/