Шта значи када кажемо да је нека земља „презадужена“, када је дуг опасан за развој привреде, и да ли САД уопште могу да буду презадужене – то су питања на која ћу покушати да одговорим у овом тексту.

Уобичајено се користе неки математички односи између „укупног јавног дуга“, или „приватног дуга“ у односу на бруто домаћи производ (БДП) или онај национални (БНП) неке економије. Наравно, иза тих бројева стоје обимне математичке анализе које покушавају да нам поуздано одговоре када нема ризика. Не говоре шта треба да се учини него шта је безбедно. Најчешће ћете чути да је економија стабилна ако је јавни дуг до 60 одсто БДП-а, а да су финансије стабилне ако дефицит буџета не прелази три одсто БДП-а.

Одмах да кажем да кандидујем други критеријум презадужености, тако да привредне системе пре свега треба поделити на оне који ће враћати дугове зато што ће бити принуђени на то, и оне који уопште неће враћати дугове, нити било коме пада на памет да ће ти дугови икада бити враћени.

Равнотежа дефицита

Србија има јавни дуг од нешто мало мање од 60 одсто свог БДП-а. Немачка 75 одсто, Француска 120, Италија 160, САД 130, а Јапан преко 250 одсто у односу на свој БДП. Ко је презадужен?

Почећу од САД. Модерна монетарна теорија каже да су потпуно превазиђени страхови због великог буџетског дефицита који је највећи креатор јавног дуга. У 2020. години он је износио невероватних 4.000 милијарди УСД. Зато што тих истих 4.000 милијарди долара за некога другог представљају приход. Дакле, наспрам дуга државе стоји нечији приход, и све је у равнотежи. Проблем, по њима, може настати када се привреда консолидује (остављам по страни чињеницу да се од 2007. године привреда тако навикла на штампање пара да се никако не консолидује без нових и нових финансијских ин‌јекција), а настави се с упумпавањем новца, због инфлације која би у том случају знатно порасла. Ако се тада стане са штампањем, све је у реду.

Они пак не кажу да су потпуно прећутали обавезу враћања јавног дуга. Сада би држава требало да захвата од привреде и грађана како би вратила дуг. И није случајно да се та ситница прескаче. Дуг се уопште неће враћати. Новим задуживањем ће се враћати обавезе које доспевају. Оног секунда када би се приступило враћању дуга, цео систем би банкротирао.

Ова финансијска операција је могућа из много разлога. Осим због посебног положаја долара у свету, пре свега због тога што су САД задужене у сопственој валути. Због тога што значајан део дуга као поверилац држи централна банка. Зато што највећи преостали део дуга држе домаће финансијске институције. Тек затим следе Јапан, Кина, Саудијска Арабија… И на крају, због дугих рокова доспећа обвезница на наплату.

Наравно, све и да дугују у страној валути, било би немогуће принудно наплатити дугове од САД. Само би тада они морали да користе војску, а то није цивилизовано. Али дуг не би враћали ни по коју цену. За разлику од ситуације када неко дугује Америци; онда све мора да се врати, с каматом, до последњег цента.

Јапан је номинално најзадуженија држава на свету. Али и они дугују све у својој валути (јен). Код њих је Банка Јапана поверилац више од 50 одсто јавног дуга, а готово све остало домаћи субјекти. Рокови доспећа су још дужи него код САД. И наравно, нико никада неће вратити тај дуг, али Јапан не може доћи у ситуацију да му неко плени средства или робу на име неплаћеног дуга. Доштампају колико треба, и то је све.

Компликована еврозона

У еврозони је стање у погледу дуга политички много компликованије. Ако се прихвати да се дугови суштински не враћају, онда ће грађани Немачке побеснети због чега се онда немачки политичари нису задужили за још 75 одсто (што би било још око 2.500 милијарди евра). И наравно, све мање економије ће рећи „па онда ни ми не враћамо“. А ако се заузме став да се дугови ипак морају вратити, онда ће грађани Француске и Италије побеснети: „Шта хоће ти нацисти…“ А сасвим сигурно нема шансе да неко добије изборе у тим државама с тезом да се дуг мора вратити. У том смислу, и кад нема непосредне економске штете по државе еврозоне, јер су и оне у великој мери све дугове конвертовале у евро у протеклих десетак година, ту ће се појавити велика политичка штета, у смислу нових тензија ка дезинтеграцији заједнице.

Присетимо се Грчке. Док је Немачка веровала да непопустљивим односом према Грчкој може посредно претити стварно великим дужницима, пре свега Италији и Француској, инсистирали су да су штедња и враћање дуга једини могући пут. Узгред су, наравно, на име „братске помоћи“ несолвентној Грчкој у износу од 100 одсто исплатили своје банке (истина, и француске) које су биле повериоци, и тиме онемогућили дужника, Грчку, да преговара о отпису дела дуга. Зато што, уместо економски осетљивијег повериоца каква је банка која је на удару конкуренције других банака, Грчка као новог повериоца добија тржишно неосетљиву Европску централну банку или Европску комисију.

Међутим, када се видело да су сличне политичке гарнитуре победиле и у Италији, Шпанији и Португалији, Немачка се уплашила да би финансијска суровост према Грчкој могла да запали буре барута незадовољства грађана много већих држава, пошто никоме није спорно да би они били следећи на удару. И онда је целих 220 милијарди евра које је у међувремену Грчка постала дужна другим сувереним субјектима одложено за наплату, и то на десет година. С правом Грчке да опет самостално води своју економску политику. Грчка ће извесно постојати за 10 година, а да ли ће постојати њени повериоци, ЕЦБ и ЕК, то ћемо тек видети.

И би дуга

Постоји стање када важне државе које су на удару колонизације (како год се то данас назива) нису презадужене. Русија и Кина. То је недопустиво из угла Америке и сателита. Јер нема важне полуге за израбљивање. Зато ће сада убрзано измишљати разне судске одлуке по којима ће им наводно Русија и Кина бити дужне. То је њихово хришћанство – „И би дуга“.

Наш дуг је веома озбиљан. Две трећине је у страној валути. Све камате, укључујући и дугове у динарима, реалне су (веће од инфлације). Рокови доспећа су неупоредиво краћи. И Србија нема никакву политичку моћ да избегне плаћање дуга. Поред тога је структура српске привреде веома неповољна. Главна захватања, ради враћања дугова, односила би се или на стране инвеститоре, јер су они највећи привредници у Србији, или на грађане, чији стандард је и овако релативно низак. За четири милиона грађана Србије је и баш низак.

Код грађана уопште нема простора за озбиљнија захватања, а странци ће се спаковати и отићи, пошто су дошли у Србију због обећања да ће овде добити повољније услове за пословање од било које друге понуде. Та трка ка дну има стварно своје дно. Да ствар буде до краја јасна, Србија има скромне стопе раста и када се изузетно брзо и обимно задужује. Када би се са задуживањем престало, наступила би рецесија. Па би тек то постојеће дугове учинило још опаснијим.

У претходном набрајању само је Србија стварно дужна. Забрињавајуће дужна. И дугови су наши. А дугови осталих побројаних држава су ничији. У томе је сва „модерност“ нових монетарних и сличних теорија.

 Насловна фотографија: Нови Стандард

 Извор Печат, 22. јануар 2021.

https://www.standard.rs/2021/01/26/branko-pavlovic-dug-nas-i-niciji/