Шминкање несуђене девојке
Мали Шенген и Западни Балкан
Први корак у остварењу „мини Шенгена“, уз све предности које се наглашавају и глорификују отварањем регионалних граница, крије и низ безбедносних опасности, пре свега попут мигранта, терориста и тренутне пандемије, па до геостратешких интереса земаља мимо ових простора
Ма колико се уситњавао, због чега га и прати пежоративни епитет („балканизација“), простор Балкана не посустаје у покушајима да створи нове, обједињене државне заједнице. Иако привидно спонтано, у ствари све се дешава по мери и под надзором оних који су му и до сада одређивали судбину. Бар тако је било у 20. веку, кроз случај Југославије, а сва је прилика да се нешто слично дешава и данас кроз „мали Шенген“, односно стратегију заједничког економског развоја Србије, Северне Македоније и Албаније, са концептом даљег уклањања различитих препрека при пословању у те три земље.
Споразум између ове три земље о сарадњи у борби против вируса корона и о слободном кретању само уз личну карту, управо је озваничен одлуком Владе Србије којом се омогућава држављанима Албаније улазак на територију Србије без путне исправе, са важећом биометријском личном картом. Како је наведено, применом одлуке стварају се додатни предуслови за даље развијање привредне, економске, научне, просветне, спортске и културне сарадње између две државе.
На тај начин би требало да буде оживотворена декларација о намерама о успостављању „малог Шенгена“ између те три земље потписана у Новом Саду пре нешто више од годину дана а на иницијативу председника Србије Александра Вучића, са амбицијом да се у њу укључе Црна Гора и Босна и Херцеговина.
Дакле, био би то, у неку руку, пандан Европској унији, јер се и овде спомињу мотиви попут одржавања регионалног мира и стабилности међу земљама чланицама, са освртом на припадајуће користи од повећане међусобне трговине, као и атрактивност региона за стране инвеститоре због постигнуте стабилности и укидања царинских баријера. Декларација би, у ствари, требало да помогне да читав регион Западног Балкана почне да функционише на четири кључне слободе Европске уније – слобода кретања капитала, роба, услуга и људи.
ПОРУКЕ ЕМАНУЕЛА МАКРОНА Ма колико начелно деловала племенито и прогресивно, идеја не носи само негативни баласт прошлости, већ и неке парадоксе који се тичу актуелног тренутка и околности у којима су се, иако као узор, нашле Европа и њена обједињујућа творевина – Европска унија. Иницијатива, па и њена реализација, долази у моменту када су све гласнији сигнали из ЕУ да нема ни говора о догледном пријему нових чланова, уз захтеве ревизије Шенгенског споразума због терориста и затварања граница услед пандемије.
Француски председник Емануел Макрон је почетком овог месеца саопштио да ће контрола над границама у оквиру Шенген зоне бити појачана због пораста терористичке претње. „Одлучили смо да значајно појачамо контролу над границама у оквиру Шенген зоне. Одлучили смо да повећамо бројност снага на границама у оквиру ове контроле: са 2.400 на 4.800 полицајаца, жандарма, војника“, рекао је Макрон, приликом обиласка границе са Шпанијом. Према његовим речима, циљ тог потеза је спречавање илегалних миграција, због све већих терористичких претњи, наводећи недавни случај у Бечу, главном граду Аустрије, као пример да опасност од тероризма може доћи са било које стране, али и од агената послатих из иностранства.
Управо терористички акт у Бечу показује да таква опасност долази баш с Балкана, тачније с Косова и Метохије, одакле је пореклом и Албанац који је починио злочин у аустријској престоници. А према папиру који је у Вашингтону потписао премијер Авдулах Хоти, и назовидржава Косово би требало да се укључи у „мини Шенген“. На страну што то представља грубо кршење Устава Србије и Резолуције 1244 Савета безбедности УН.
А само пре петнаестак дана, на самиту ЕУ у бугарском главном граду Софији (путем видео-линка), Емануел
Макрон је по други пут Србији послао важну стратешку поруку.
Први пут је то било такође на самиту ЕУ – Западни Балкан маја 2018. у Софији, када је француски председник ставио политику проширења ЕУ на листу чекања тако што је дајући предност реконструкцији ЕУ одбио сагласност на Стратегију проширења тадашње Европске комисије с Ж. К. Јункером на челу, усвојену у фебруару исте године. У прилог томе Србија у 2020. години није отворила ниједно поглавље у приступним преговорима с ЕУ.
Две године касније, у знатно сложенијем и изазовнијем тренутку, опет Макрон преко видео-самита из Софије шаље Србији нову поруку кроз оцену да је „дијалог Београда и Приштине питање безбедности Европске уније“, уз нагласак на потребу да се управо због тога тиме активно бави превасходно ЕУ ради његовог успешног решавања. Без сумње да је Макронова изјава усаглашени став и политички консензус у оквиру ЕУ, нарочито Немачке као садашњег председавајућег ЕУ.
Дакле, не само да ће Србија још прилично причекати на прикључење ЕУ већ се и статус КиМ, а све кроз безбедносно-политичко питање, ставља у први план, независно од европског пута Србије. Томе у прилог треба да буду и амерички председнички избори, с тим да је Европа већ прихватила победу демократе Бајдена.
Да ли је самим тим ово нова „играчка“ у замену за приступ ЕУ који се, очигледно, продужава унедоглед? Односно ради ли се о резервној варијанти како би регион остао изван ЕУ, али да за њу буде чврсто везан?
МОГУЋЕ ИСТОРИЈСКЕ ГРЕШКЕ Таква порука је провејавала још у прошлогодишњем писању бечког дневника „Пресе“ о потреби нових односа ЕУ и Западног Балкана, па је у овом дневном листу наведена и понуда: ви у року од десет година изградите западнобалканску унију по узору на ЕУ – укидањем граница, заједничким тржиштем са четири основне слободе, заједничком енергетском политиком, заједничком политиком у телекомуникацијама, саобраћају и све то заједно с грађанским правима… Додуше, „Пресе“ наводи да би била историјска грешка да ЕУ у потпуности одбаци Балкан. То никако, јер би постојале и политичке импликације – „онда би Кина, Русија и Турска између себе поделиле регион. Тиме би крај тензија међу балканским народима био незамислив“, указао је бечки лист.
И нови инвестициони план за Западни Балкан, усвојен ових дана у Бриселу, као један од циљева поставио је боље повезивање региона, за шта је предвиђено да се до 2027. издвоји девет милијарди евра бесповратних средстава, а у наредних десет година још и гарантни фонд који би ангажовао до 20 милијарди евра из разних међународних финансијских институција, како је то током посете земљама региона објаснио комесар за проширење Оливер Вархељи, уз „тврду веру“ да ће то подстаћи напредовање региона на европском путу и његово боље повезивање и приближавање јединственом тржишту Уније.
Е, сад, друга је ствар што циници запажају да су водеће чланице ЕУ својевремено међу првима поздравиле распад Југославије. Што ће рећи – „прво растуриш, сад би да спајаш“, како је то за „Спутњик“ прокоментарисао публициста Бранко Павловић, који ипак сматра да је такво понашање само наизглед контрадикторно. На распаду Југославије, објашњава Павловић, инсистирали су зато што је она била суверена и била је препрека за ширење њихових, пре свега, економских, а онда и других интереса.
„ШАРГАРЕПА НИЈЕ ЈОШ НИ ЗАСАЂЕНА“
„Сад су направили велики број малих и суштински несуверених или једва суверених држава којима они диктирају макроекономску политику. Дакле, Југославију су растурили да би уништили било какву могућност да та привреда једном постане конкурентна, а свакако да уђу на њено тржиште, униште њену привреду и распарчају је на мале државе. А онда дођу и кажу – хајде сад да интегришемо“, с горчином примећује Павловић, оцењујући најављене бесповратне инвестиције ЕУ у Србију као шаргарепу која још није ни засађена и питање је колико ће уопште расти. Не само да се сума од девет милијарди којом се барата односи на читав Западни Балкан и то за више година већ су, како каже, сви планови бесповратних средстава везани за велики пакет наводних бесповратних средстава од 390 милијарди који још није договорен.
Економисти су већ уочили да ЕУ има обичај да врло помпезно најављује износе које даје, а у суштини се ради о релативно малим парама, не само у компарацији са њиховим укупним средствима него и кад је у питању фискална потрошња појединачних земаља. Тако се прецизира да је оно што је Србија добијала од ЕУ у претходних седам година и што ће добијати у наредних седам једва око један одсто њене укупне фискалне потрошње, што су мале суме.
При томе, како је елаборирајући ову тему за „Спутник“ запазио економиста Горан Николић, највећи део тих средстава не иде у буџет него за наменске програме ЕУ, где се то своди на убеђивање људи да је добро бацати смеће у праве контејнере или да је пожељно ићи ка евро или евроатлантским интеграцијама. Од тога нема много хлеба – око 200 милиона евра годишње, а сад ће бити 220 или 250. Ради се о веома скромним парама.
Међутим, „кад помножите то са седам година, па додате све земље Западног Балкана, укључујући Турску, па онда ако буде гарантни фонд од чега нема ништа, па додате неке зајмове које даје ЕБРД или ЕИБ, испадне да нас они много помажу“, каже Николић, уз напомену да треба имати у виду да гро тих пара иде невладиним организацијама или чак страницама који све то организују, тако да се, како примећује, све сведе на „мало више од ништа, много приче, лепо упаковано, а унутра мрвице“.
И поред чињенице да би тзв. Западни Балкан наступао као јединствено тржиште од око 20 милиона људи и да би то нарочито користило Србији јер, генерално, свака економска интеграција и сваки споразум о слободној трговини је повољнији за земљу која је економски јача од осталих, а биланси ЦЕФТА споразума говоре да је Србија економски најјача у региону, остају многе недоумице и препреке на том путу.
ЕКОНОМСКО ПИТАЊЕ ЈЕ – ПОЛИТИЧКО ПИТАЊЕ!
У функцији је већ постојећи споразум о слободној трговини у региону (ЦЕФТА) у којем се Србија налази заједно са ове две земље, са Албанијом и Северном Македонијом (некадашњом Јужном Србијом), али и са БиХ, Црном Гором, УНМИК-ом у име Косова и Молдавијом. ЦЕФТА споразуму је још од 27. октобра 2007. године створио пуну либерализацију бесцаринске трговине са овим земљама, што значи да између чланица нема ни царина ни других сличних мера, а постигнута је и либерализација стопа царина за пољопривредне производе.
Када је пак реч о питању заједничких царина, царинска унија захтева да све земље чланице користе исту царинску тарифу према трећим земљама.
То значи да роба увезена у Црну Гору или Србију мора да буде оптерећена идентичним царинским стопама. Упућени економисти кажу да то није пошло за руком ни у време СРЈ и СЦГ, па не виде како ће у случају формирања царинске уније.
То значи и ревидирање неких споразума о слободној трговини које имамо. Формирање овакве царинске уније, и следствено укидање Споразума о слободној трговини с Русијом, вероватно би значило и мањи политички уплив Русије на дешавања у Србији, што је Европској унији у овом тренутку и те како у интересу.
Тако се враћамо на већ одавно успостављену константу да је економско питање, у ствари, пар екселанс политичко питање и ни у ком случају не зависи само од домицилних актера већ у много већој мери од оних са стране, моћних и великих. Баш као што је било и с Југославијом. Правили су је када им је требало, као што су је и растурили када за њом више није било потребе.
Вероватно је најпластичније то изразио новосадски економиста и члан Матице српске проф. Мирослав Н. Јовановић у ауторском тексту на ову тему кроз метафору о лепој, привлачној, паметној, плодној и богатој девојци (ЕУ) која је обећана момку (Србија), али под условом да он, по мери девојке, претходно смрша, развије мишице, образује се, да купи стан, да промени боју очију у плаво, да почне да пуши марихуану и да се одрекне својих рођака и пријатеља.
А када он све то учини, „они“ му увале на пробни рад девојчину бабу из старачког дома. А обећана девојка за коју кажу да Србија нема алтернативу, шта је с њом? Е њу су престали да занимају мушкарци.
То је, како каже Јовановић, не само „мини Шенген“ већ и читав пут Србије у овакву ЕУ.
Колико год ова оцена била саркастична и прејака, чињенице јој, за сада, иду у прилог.
http://www.pecat.co.rs/2020/11/sminkanje-nesudjene-devojke/