Поднијет први захтјев за оцјену уставности срамног закона о отимању имовине СПЦ
Предлаже се да Уставни суд наложи да се обустави примјена оспореног Закона према вјерској заједници СПЦ до окончања поступка оцјене његове уставности или до закључења уговора између СПЦ и Владе Црне Горе
Београдски адвокати Миленко и Момир Радић поднијели су данас Уставном суду Црне Горе иницијативу за оцјену сагласности Закона о слободи вјероисповјести са Уставом те државе и међународним уговорима.
Иницијативом, у коју је Танјуг имао увид, тражи се од црногорског Уставног суда да донесе одлуку којом ће осам одредби тог Закона, спорних за Српску православну цркву (СПЦ) и њене вјернике, прогласити неуставним и несагласним са међународним уговорима.
Предлаже се да Уставни суд наложи да се обустави примјена оспореног Закона према вјерској заједници СПЦ до окончања поступка оцјене његове уставности или до закључења уговора између СПЦ и Владе Црне Горе, као што је то већ учињено са јеврејском, римокатоличком и исламском заједницом.
Адвокати упозоравају да примјеном овог Закона „наступа извјесност неотклоњивих последица“ – губљење статуса правног лица, задирање у право на имовину национализацијом без накнаде, сужавање достигнутог нивоа људских права и права на уживање вјерских слобода, дискриминација и насилна асимилација.
Због тога Уставном суду предлажу да државним органима и организацијама нареди да обуставе извршење појединачних аката и радњи које су предузели или су планирали да предузму према СПЦ на основу тог Закона.
У образложењу иницијативе подсјећа се да је од 1219. године, када је Свети Сава у Никеји добио титулу архиепископа за „све српске и поморске земље, СПЦ несметано посједовала и стицала објекте и земљиште у Црној Гори.
Међутим од данас након 800 година, како наводе, држава Црна Гора у члану 62. спорног Закона ретроактивно констатује да објекти и земљишта СПЦ-а, на данашњој територији те државе не припадају и да никада нису припадали СПЦ, јер СПЦ не посједује „доказе о праву својине на тим објектима и на земљишту до 1. децембра1918. године.
Поред тога, адвокати Радиће тврде и да на основу донијетог Закона, почев од данас, па док се не региструје, СПЦ која губи статус правног лица, не може посједовати, стицати и остваривати права, која у складу са правним поретком Црне Горе, припадају искључиво регистрованим или евидентираним вјерским заједницама, као правним лицима.
С обзиром да Закон није предвидио прелазни рок за регистрацију вјерских заједница то, према мишљењу адвоката, значи да држава Црна Гора од данас има право да примјењује све законске санкције према СПЦ, док је вјерским заједницама које су пријављене и евидентиране у складу са „Законом о правном положају вјерских заједница који је данас престао да важи, остављен рок од девет мјесеци да доставе пријаву за упис у нову Евиденцију, преноси Танјуг.
Поред осталих могућих рјешења, адвокати сматрају да би проблем ријешила одлука Уставног суда којом би констатовао да су супротне Уставу и међународним уговорима одредбе Закона:
а) члан 20. који за регистрацију вјерске заједнице захтијева подношење пријаве најмање три вјерника, што је, како тврде адвокати, супротно члану 46. Устава који утврђује да нико није обавезан да се изјашњава о својим вјерским и другим увјерењима,
б) члан 23. који обавезује вјерске заједнице, које нису биле евидентиране, да се региструју као новоосноване вјерске заједнице,
ц) члан 25. који предвиђа да СПЦ може стећи својство правног лица уписом у Регистар или Евиденцију,
д) члан 28. који забрањује СПЦ, док се не региструје, да стиче или остварује права која припадају искључиво регистрованим вјерским заједницама – као правним лицима,
е) члан 30. предвиђена је могућност да се вјерској заједници, нпр. СПЦ-у, може одбити упис у Регистар или Евиденцију,
ф) члан 61. Закона, према мишљењу адвоката, врши дискриминацију на тај начин што вјерским заједницама, које су до данас биле евидентиране, оставља прелазни рок од девет мјесеци да обнове своје евидентирање, а СПЦ која до данас није евидентиран – данашњим даном одузима статус правог лица и право на имовину, без обзира да ли посједује доказе за ту имовину наведене у члану 62.
г) члан 62. који предвиђа да се на имовини СПЦ упише држава ЦГ без учешћа СПЦ-а, а да након тога СПЦ мора да докаже да је на тој имовини имао право својине до 1.децембра 1918. године,
х) члан 63. који предвиђа да ће се, без учешћа СПЦ-а у поступку, извршити национализација црквене имовине и упис државе на тој имовини, о чему ће без одлагања обавијестити вјерску заједницу која користи предметне објекте и земљиште, не помињући да се ради о својини СПЦ.