Адвокат Владан С. Бојић: FRAUDIS IN NOMINE LEGIS (Превара у називу закона)

Пише: Владан С. Бојић

Називи закона упућују на његов суштински садржај, тј. друштвене односе које законским хетерономним нормама треба претворити у правне. Тако назив Закон о облигационим односима, сваком адресату ставља до знања шта он уређује, Кривични закониник исто, Закон о својинско-правним односима, исто, и тако редом. Називи закона садржају служе.

Актуелни предлог Закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница упућује на неспорна достигнућа „слободе“ „слободе вјероисповјести“ „слободе увјерења“ „правни положај вјерских заједница“, па назив ни не наслућује сврху.

Али, када се ишчита овај закон свако разуман, и не мора бити правник, разумије да назив закона уопште не одсликава његову сврху или оправдава превазиђен титоистички Закон о правном положају вјерских заједеница из 1977. Правништво зна сентенцу ratio legis, тј. да сваком читаоцу буде јасно „законодавчева сврха закона“, шта он њиме хоће постићи?

Једно је непобитно, основна сврха овог закона је понајмање видљива из његовог назива, а када се сагледа укупни друштвени контекст и свему оном о чему су се највиши државни званичници, не/смотрено „излајали“ је у најмањем тројак, а он темељац наредних корака.

Власт је из свог угла повукла фатално лош потез „јавним излајавањем“ АНТИСРПСТВА.

Исказ највишег политичког званичнике Црне Горе о посљедњем кораку у заокружењу црногорског домовинског индентитета виђен у прекњижби имовине „филијала„ СПЦ и поврат аутокефалне ЦПЦ се ниже исказима свих других званичника до првог полицајца. Тијесна је кожа негирања (предака), од српске окупације Срба, до Немањића и Светог Саве.

Да су 4 епархије СПЦ образоване Уставом из 1957. по канонском праву – темпирана бомба у темељима Црне Горе, а њене филијале инфраструктура Велике Србије је  fake news.

Факт је да су представници двије вјерске заједнице кључни коалициони партнери власти.

Факт је да ове вјерске организације и партнери власти, подржавају тај закон или пак ћуте.

Факт је да апрокс. 75% православног живља Црне Горе једино погађају норме тог закона.

Дакле средиште јавног дискурса власти је у некаквом „расколу“ православља у ЦГ и у „конкуренцији“ МЦП и удруге рашчињних и анатемисаних лица подвијених уз ЦПЦ из регистра полицијске постаје Цетиње, 2000. Ракола у канонској МЦП уопште нема, а ни конкуренције, јер конкуренција подразумијева такмичење с неким, а не текма ни са киме.

Не желећи да омаловажим присталице ЦПЦ, тај феномен у канонском свијету не постоји.

Озбиљни, не приучени, историчари и зналци канонског права знају о чему је заправо ријеч.

Стваран, а не преваран назив гласи: Закон о прекњижби српског идентитета МЦП.
Црна Гора, односно њени органи су комплетну материју вјерских слобода, поштовања канонских права, одвојености државе од вјерских заједница и јемства државе да имовина свим трима вјерским заједницама је њихово искључиво право својине, Римокатоличке, Исламске и Јеврејске вјерске заједнице. То је уређено у три уговора 2012. први „темељни уговор“ са Св. столицом је потврђен законом и стекао међународну нарав по чл. 9 Устава („Сл.лист ЦГ“,бр.1/07,38/13): „Потврђени и објављени међународни уговори (…) саставни су дио унутрашњег правног поретка, имају примат над домаћим законодавством и непосредно се примјењују кад односе уређују друкчије од унутрашњег законодавства.“

Кад већ имају примат над законодавством, па и над овим законом, што би их се он тицао?

Идеја да се идентитет једне нације заокружи прекњижбом црквене имовине у државну је научна новост, али није новина перфидна асимилилација једне нације, нарочито (исте) вјештачки цијепане и доцијепане. Стављањем МЦП практично у положај закупца условљеног жељама власника је правни безобразлук али и поуздан знак да је нов национ крхк и слаб.

Отуд је сврха закона преображај МЦП у ЦПЦ уз малу помоћ Венецијанских инфлуенсера чије мишљење је необавезно/безвезно, а уз значајно надахнуће албанског лобија и САД.

Сада огољене тврдње власти редом „падају у воду“, јер никада имовина православне цркве у Црној Гори није била државна имовина. ОИЗ за кнежевину Црну Гору из 1888. чл. 716 до 719, каже да су имаоници/имаоци права својине православне цркве, манастири и црквене установе, с наравним ограничењем права својине по чл.719, тј. да се не могу продавати или уступати, без дозволе државе.

Државна имовина обухвата чл. 720 до 754. Законски граничници су императивни, стриктни, јасни, „чему тумача не треба“. ОИЗ је важио до Закона о неважности правних прописа донијетих прије 6. априла 1946. (…) чл. 2, („Сл.лист ФНРЈ“, бр.86/46, 105/47), а по чл. 4 кроз правна правила до 1.10.1980. тј. Закона о основама својинско-правних односа. Ограничење права располагања, власт нове Црне Горе, „разумије“ присвајањем себи кључног конститутивног овлашћења права својине, а без овлашћења располагања (абусус) нема права својине, то сваки правник зна…

Ту није ријеч о неразликовању ограничење права својине од прекњижбе већ о узурпацији.

Нову, необновљену Црну Гору краси евроатланско лидерство, владавина права, вјерност Западним европским тековинама (acquis communitare), а крши темељна канонска права.

По важећем Уставу СПЦ из 1957. чл 14 уређује епархије, а ст. 2 утврђен је статус МЦП.

По чл. 1 Устава Српска православна црква је једна, недјељива и аутокефална, по чл. 5 у СПЦ су правна лица: Патријаршија, епархије, црквене општине, манастири, задужбине, самосталане установе или такви фондови и према црквеној намјени, поједини храмови, и да су способни да стичу, држе покретна и непокретна добра, да врше права и све обавезе.

Нова, необновљена Црна Гора, крши чл 14 Устава ЦГ: 1.) Вјерске заједнице одвојене су од државе. 2.) Вјерске заједнице су равноправне и слободне у вршењу вјерских обреда (…).

Насупрот одвојености од српске вјерске заједнице, она јој и кумује и присваја имовину. Власт наравно руши равноправност вјерских заједница склапајући поменута три уговора.

Истина, ти уговори се формално ограничавају на конфигурацију ЦГ али у стварности не. Сплитско-макарској надбискупији Метрополији су подложне 4 суфраганске бискупије: Шибенска, Хварска, Дубровачка и КОТОРСКА, а Суторина (ЦГ) потпада Требињској бискупији (цркви Хрвата БиХ), „прекограничност“ је фарса, „исподморалност“ реалност.

Постоји прихват канонских права других конфесија и јемства права својине, постоји одвојеност државе од тих вјерских заједница, не постоји одвојеност већ агресија свјетовне власти ка СПЦ, не постоји јемство својине, не постоји прихват канонских права, нема равноправности, има дискриминације а умјесто јемства имовине, прекњижба на државу.

Сви закони о катастару некретнина од Закона о премјеру, катастру и уписима права на непокретностима („Сл. лист СРЦГ“,бр. 25/84, 27/94), предвиђају уписе стварних права и да ти уписи имају правно дејство према трећим лицима од уписа да се сматрају тачним; да ако је учињена грешка, она се исправља по службеној дужности или захтјеву странке; да се може против сваког уписа изјавити жалба а већ горњим, првим законом чл. 78 каже да ако неко сматра да је уписом повријеђено његово право може тужбом суду, тражити брисање уписа у року од једне године од уписа.

Наредни Закон о државном премјеру, катстру и уписима права на непокретностима („Сл.лист РЦГ“, бр. 55/00) уз публицитет који пружају јавне књиге, предвиђа начело уписа, тј, да се уписом стичу, преносе, ограничавају и престају права на непокретностима, да свако може тражити увид у те податке, те начело поуздања, тј. да су ти подаци тачни, као и начело легалитета, тј. да катастар испитује по службеној дужности, да ли су испуњени законоски услови за упис; и да се против рјешења може изјавити жалба. Даље, Закон о државном премјеру и катастру непокретности („Сл. лист РЦГ“, бр.29/07) сем „исправке грешке у катастру“, новелама („Сл. лист ЦГ“,бр.32/11) чл. 124а опет уводи „брисовну тужбу“ сад с роком три године од уписа, а новеле („Сл. лист ЦГ“,бр.43/15) модификује тај чл. 124-а у ст. 3 да рок тече од сазнања за извршен упис што редигују и коначне новеле („Сл. лист ЦГ“, бр.17/18).

Ниједно правно средство држава није користила откако је закона, па је и преклудирана.

Горљиве су, глагољиве а неистините тврдње о културној баштини. Како то мисли ма који правник да се прописом о „заштити“ очувању културних добара стиче право својине?

Као што је једнако сврха Закона о слободи вјероисповјести и увјерења (…) у афирмацији и заштити тих слобода и увјерења, а не стицању права својине. Сврха је у заштити и Закон „о заштити“ културних добара, („Сл.лист ЦГ“,бр.49/10 40/11,44/17, 18/19), предузима мјере њихову идентификацију, очување и презентацију, а чл 11 ст. 9 каже да је културна баштина скуп добара наслијеђених из прошлости (…) независно од власништва; а чл 29, да је катастар дужан да на основу рјешења изврши упис забиљежбе статуса заштите и статуса непокретно културно добро у катастар непокретности (…).

По Конвенцији о заштити свјетске културне и природне баштине („Сл. лист СФРЈ – Међун. уговори. бр. 56/74,): чл. 1. појам културне баштине обухвата само три категорије некретнина: споменике, грађевинске целине и локалитете, и то оне који имају „изузетне универзалне вредности“ (енгл. оутстандинг универсал валуе), потпадају под заштиту УНЕСКО.Данас се културна добра посматрају кроз призму припадности универзалној баштини. Припадност културног добра некој држави није уопште нужна, а појам cultural property у први план ставља права власника тог добра.

Чл. 6: Поштујући сувереност држава на чијој се територији налази културна баштина, не кршећи права власништва предвиђена у националном законодавству признаје се да је баштина универзална на чијој заштити сарађује цијела међународна заједница. Томе је прилагођена и дефиниција културних добара из чл. 1. Конвенције.

Уводни пасус разјашњава да се конвенцијска заштита протеже на културна добра „без обзира на њихово поријекло или њиховог власника.“ Закон о државној имовини („Сл. лист ЦГ“,бр. 21/09, 40/11): чл. 11 природна богатства; чл. 12: добра у општој употреби; чл. 13 друга добра од општег интереса; чл. 14; остала добра у државној имовини: имовина стечена расподјелом имовине СФРЈ /СРЈ/ДЗСиЦГ; покретне/непокретне ствари династије Петровић Његош; покретне и непокретне ствари страних дипломатско/конзуларних представништва КЦГ. Из оба та закона нема идеје, да могу ма којој држави, полужити за подржављење, тј. прекњижбу.

ЦПЦ никад није добила црквени акт, томос, (не би га крила) који издају патријарх и сабор (синод) православне помјесне цркве да другој цркви признаје статус аутокефалне цркве.

СПЦ је утемељена као аутокефална 1219. да би патријаршијским томосом по уједињењу свих православних црквених области у СПЦ 1922. издала и други томос.

Јулско писмо из о.г. Цариградског патријарха упућено предсједнику ЦГ, одсликава све. Истина, у многим записима и књигама помиње се аутокефалност ЦПЦ, без томоса, а то говори тек да је ЦГ по гашењу Пећке патријаршије 1766. преузела „лучу“ Св. Пећког трона, до 1912. па та конфузија не може бити сурогат Цариградском патријаршијском саборском томосу.

Подухват који почиње прекњижбом имовине МЦП на државу, као полугом да се МЦП стави у зависан положа,ј има циљ заокружења домовинског новоцрногорског идентитета.

Закључак: Преваран назив закона квари све. по сентенци fraus omnia corrumpit. Што је безизузетно правило да онај ко превари губи све и да има основа за било какву корист, већ и дугује накнаду штетет од оних које је преварио, а преварени су сви вјерници МЦП.