Српске светиње у канџама Црне Горе — прошле би као на украјинском „чистилишту“ (фото)
У капиталистичком друштву постоји само једна светиња — имовина. Иако се ка том друштву, већ три деценије, крећу и Црна Гора и Украјина — имовина је ствар на коју и даље гледају комунистичким очима, и то посебно када је у питању — црква.
Док се Црна Гора припрема да усвоји закон о верским заједницама, којим би имовина Српске православне цркве могла прећи у власништво државе, Украјина се већ дуго налази на том путу. За разлику од комуниста у Југославији, који нису дирали власништво над црквама, већ су се задовољавали одузимањем материјалне вредности и прогоном свештенства — у СССР су бољшевици то радили много темељније. Они су и прогонили свештенство и затварали манастире, а затим су оне највеће — национализовали, и то претварајући их у споменике и музеје.
Иако се Украјина још деведесетих година обавезала пред Саветом Европе да ће извршити реституцију — све до данас у власништву државе налазе се највеће светиње: Кијевско-Печерска и Почајевска лавра, Софијски сабор, Владимирски сабор; до недавно је била и Андрејевска црква... У власништву државе су и многе друге цркве и манастири. А како је Украјина давала у закуп горе наведене цркве — то је тек посебна прича.
Дељење украјинских светиња
Кијевско-Печерска и Почајевска лавра, које датирају из времена Кијевске Русије и највеће су црквене светиње у овој држави, предате су канонској Украјинској православној цркви Московске патријаршије, али — у закуп, и то на само 50 година. Као да се ради о обичном канцеларијском простору. И не само то — у последње време све чешће се чују позиви да се Украјинској православној цркви одузму манастири и да се предају — новоформираној „православној цркви Украјине“.
Са друге стране, Владимирски сабор у Кијеву, који су бољшевици национализовали двадесетих година и претворили га у Музеј антирелигијске пропаганде — једноставно је узурпирала расколничка „украјинска православна црква Кијевске патријаршије“ 1995. године. Држава ништа није урадила да заштити имовину канонске цркве — Украјинске православне цркве Московске патријаршије; и сабор се до данас налази у њеном власништву.
„Украјинске власти су кренуле у раскол и уз њихову помоћ су настале и „кијевска патријаршија“, на челу са Филаретом и „украјинска аутокефална православна црква“, коју је подржавао део јавности и дијаспора из САД и Канаде. Власти су желеле да ојачају „кијевску патријаршију“ као националну цркву. Међутим, почетком деведесетих, базу Украјинске православне цркве — нису могли да уздрмају. Народ се, због политизације која је сада још већа, није окренуо Кијевској патријаршији“, објашњава за Спутњик Роман Лункин, руководилац Центра за проучавање проблема религије и друштва Руске академије наука.
Најбољи пример политизације црквене имовине од стране украјинске државе види се у предаји Андрејевске цркве изграђене у 18. веку по налогу руске царице Јелисавете, другој расколничкој Украјинској аутокефалној православној цркви. То је објашњено стварањем верске равнотеже у држави. Међутим, овој цркви је било суђено да још једном промени свог власника. У договору бившег председника Украјине Петра Порошенка и васељенског патријарха Вартоломеја она је након што је Украјина добила томос о аутокефалности била предата Васељенској патријаршији.
Васељенска патријаршија није само добила Андрејевску цркву, већ је, како пишу украјински медији, патријарху Вартоломеју је обећано још 12 цркава и манастира. На списку се, наводно, налазе манастири из 17. 18 века, па чак и Манастир Свете Тројице у граду Корецу који се налази директно под јурисдикцијом Руске православне цркве.
Борба за епархије
Након доношења томоса у јануару ове године, украјинска власт је одлучила да крене у отимање и епархија канонске Украјинске православне цркве.
„Почетком године Врховна рада је усвојила закон који поједностављује процедуру одржавања епархијских сабора на којима се већином гласова може донети одлука о преласку у другу цркву, заједно са храмом. Остаје отворено питање кога сматрати парохијанима. Некад долазе само грађани неког села који су против Московске патриајршије и покушавају да промене статус храма. Ипак, без обзира на наде нове Православне цркве Украјине и власти, након доношења овог закона Врховне раде није дошло до неког већег таласа преласка заједница у нову црквену организацију“, наводи Лункин.
Од 2014. године било је стотинак случајева заузимања цркава од канонске УПЦ, након чега је народ почео да се организује око цркава и да их чува. Посебно су велики притисци на Кијевско-Печерску лавру (11 век). Међутим, у њену заштиту су стале многе јавне личности, међу којима је и украјински шампион у боксу Александар Усик који је обећао да ће животом бранити лавру.
Ово су само неки од примера који показују шта може да се деси и српским манастирима у Црној Гори ако пређу под управу државе. Црногорска митрополија и остале епархије ће се водити као закупци својих храмова и никад неће бити сигурни да држава неће некоме поклонити њихове цркве.