Kада су се, стидљиво, 16. октобра, кренуле дијелити објаве на друштвеним мрежама са темом “оградише нам двориште, могли би се окупити”, мало ко је вјеровао да ће кратко окупљање гимназијалаца незадовољним тиме што им отимају двориште, произвести нешто што је истински до темеља уздрмало Црну Гору и на крају показало коме припада власт, чија је моћ.

Kолумне “Између полова” су се до сад бавиле свјетским збивањима и градовима, обишавши у пар мјесеци четири континента и десет држава, али након догађаја од посљедњих пар дана, ред је да се врате кући. Гледајући тако на протестној шетњи 17. фебруара оца који дува у тромбон док његове ћерке, обје веома младе, дувају у трубу и пиштаљку помислио сам да гледам пред собом нешто што сам до сад само гледао посредством иностраних медија.

Становници Балкана заједно пате од исте бољке – истовремено виде себе најбољим и најгорим. Истовремено су најкултурнији, најпаметнији, најстарији, али и најпрљавији, најглупљи, најљењи и шта све не. Неријетко ћете овакве изјаве добити и од исте особе, а свакако ћете их чути у истом друштву.

Сама поента да је Бар, заправо онај неугледни мост на Жељезници, представљао у једном тренутку границу између Запада и Истока у овом дијелу Европе, границу између Османске империје и Аустроугарске царевине, даје један шмек макар том шеталишту, гђе викедном увијек обиђемо остатке обје империје које су требале трајати још хиљаду година.

Али не могу историјске случајности (или историјски усуд) чинити град посебним, као што ни прича о “граду три вјере” не претвара постојање међувјерских пријатељстава у мултикултуралну бајку измаштану пером постмодернистичких блогера.
Град чине људи, њихова свакодневица, њихови разговори, њихови обичаји и прије свега, њихова борба.

У држави у којој је бунт скоро непознаница, организовање активног и пасивног отпора, било кроз инстутиције система, било кроз шетње, перформансе и, прије свега, кроз гандијевско заузимање тротоара и чврсто држање упркос полицијској акцији, је до прије пар мјесеци ђеловало као научна фантастика.

Већина оних који су потписали петицију из које је настала грађанска иницијатива која тражи промјену локације за градњу вртића није то учинила искрено вјерући да ће нешто постићи.

Потписи су били ту да се покаже да се грађани ипак не слажу са том одлуком и да би по њима то требало учинити друкчије. Сви смо заправо исписали тих пар информација о себи и потписали се, чинећи један пилатовски чин, једно прање руку – ето, урадиће то, узеће нам парк којим смо шетали до школе и око ње проводили вријеме доживљавајући неке лијепе тренутке, али макар ће остати записано да се нисам сложио с тим. А онда су кренуле чудне ствари да се дешавају. Ствари због којих је Бар заслужио да се назове великим.

Kада се упалила прва моторна шега, присутни су се гледали у невјерици, беспомоћно стојећи иза ограде. Један од присутних није то толерисао, раширио је ограду и отрчао до најближег дрвета, бранећи га својим тијелом. Онда је осталима било лакше, свако је заузео своје дрво и прва лијепа слика одбране својих права је обишла град. Из тог чина, из те секунде храбрости се родило све што је било даље – ођедном, ово није био само још један пролазни отпор, ово је постала активна борба. Сљедећи мјесеци су прошли у раду оног што се звало “грађанска иницијатива”.

Скуп људи који је преузео на себе да каналише енергију огромног броја потписа, да прикупља аргументе, шаље писма на важне адресе, да супериорно ђелује на сједници Скупштине је показао да заправо око нас постоје људи спремни да се боре, који уз то знају да искористе своје образовање и каналишу енергију за опште добро. Истовремено, људи су организовали страже како се моторне шеге више не би палиле. Одржан је и фестивал. Све је ђеловало необично мирно.

Иницијативу је Скупштина општине на најгори могући начин одбацила, не контрааргументима, већ уздржаним гласовима владајуће партије и бунт је временом утихнуо. На градилишту се ништа није дешавало, а грађани су заборавили оно што се догодило.

Онда, док су сви спавали, а већина била на зимовању, ђаци на распусту, 17. јануара у цик зоре парк је разрушен. Са њим су отишла и сва надања и сва лијепа сјећања ђака околних школа. Малобројни активисти су изнесени из градилишта акцијом полиције, неки и приведени те је одбрана стабала овај пут била неуспјешна. Већ тада се чинило да је све изгубљено. Наредни дани су донијели мале дневне побуне, али и неђељни протест који је из викенда у викенд растао.

Неђељом се тај простор између двије школе претварао у атинску Агору, у римски Форум, мјесто гђе су грађани узели назад оно што им припада, оно што им се и Уставом гарантује, а то је право да одлучују у каквој држави и каквом граду желе да живе. Директна демократија је заиста могућа у нашим малим заједницама. Десио се коперникански обрт, десила се та названа чемпрес револуција.

Она није револуција улице колико револуција ума.
Огроман број појединаца је схватио да се за свој град треба борити, да није поента гледати само своја посла, већ се борити за све око себе, за комшилук, за суграђане, за свој град, за поштовање закона, за суверенитет и демократију.
Ово је револуција која нас је претворила из обичних егзистенцијалних бића у политичка бића – а политичко је борити се за заједницу, за друштво, а самим тим се заправо боримо и за себе. Никоме није пријатно да се сукобљава и буни, јер увијек може нешто да изгуби (а они који су се сукобили са полицијом у три наврата су ризиковали највише) али је тај страх превазиђен.

У неђељу, 17. фебруара одржан је пети протест неђељом и тада је демонстрирало више од 1.500 људи. Град Бар по попису из 2011. има 13.500 становника. Значи да је на улицама било 11 одсто градске популације. То вам је исто као да на улице Лондона, града који има огромну историју протеста и бунта, изађе 980.500 грађана. Највећи протест у Лондону се десио 2003. године и на њега је изашло између 750.000 и милион грађана.

Вјеровали или не, у неђељу смо се изједначили са Лондоном у проценту изашлих демонстраната. Страх је у свима нама постојао од самог почетка – страх да ћемо изгубити, да ће нас исмијати, страх да ће нас ухапсити и да ће ударац пендреком много да боли. Побједа над тим иницијалним страхом је чемпрес револуција.

У тој побједи се рађа слободан човјек, који је истовремено и друштвено биће. Чемпрес револуција је побиједила, не када је премијер Марковић рекао да одустају од радова, већ кад је омогућила људима да скину ланце, када их је учинила активним члановима заједнице сваког дана, умјесто да буду у торовима који су за њих изградиле партије и из које их пуштају једном у четири године на биралишта.

Послије ње више ништа у нашем граду – а можда и држави – неће бити исто. Послије ње, ниједна одлука више неће смјети бити скривена, нити ће се партија на власти тако лако усудити да игнорише оно што јој грађани поручују, заљубљена у свој лажни елитизам.

Одлука премијера Марковића, иако у њој није дао за право искреној борби Барана, наишла је на одушевљење многих. Људи су узимали паузе на послу, преуређивали распореде, искакали на пар минута да се загрле, да викну побједа пред градилиштем и машинама. Толико је људима стало да се њихов глас чује, да буду уважени, да буду оно што јесу по Уставу и законима – да буду суверени. Парадоксално, ова грађанска побједа је прилика за градске власти, јер иако је тешко признати пораз, сад је шанса да у овој борби не буде поражених, да градска власт – градоначелник прије свих – каже грађанима: биће како ви желите, јер ја сам ту да будем ваш сервис, да отворим пут којим желите да идете. Тако нешто звучи као научна фантастика, али опет, тако је звучало све што је пратило ове догађаје, па су се десили и град је положио један испит зрелости, ред је да му сви буду дорасли.

Промјена је нужност и цио свијет је у кретању. То се у филозофији и наукама зна још од Хераклита. Kо жели да заустави вријеме ствара неприродно стање у којем све труне. Идеја овог оваквог, гломазног вртића. У свему томе постоји један страх – ко спречава еволуцију, доживјеће револуцију, а што се еволуција дуже спречава, то ће револуција бити жешћа и опаснија.

Промјене у сваком случају долазе и тај точак времена, као ни развој свијести о слободи, који постоји код нас, не може се зауставити.

Чемпрес револуција је вријеме о којем ћемо говорити у будућности, то је моменат за који ћемо рећи: И ја сам био тамо! А Бар, град под Румијом, може да каже да је био активан, да није само био граница између два царства, него мјесто на којем су се грађани изборили за промјену.

http://stefandjukic.com/2019/04/17/ko-sprecava-evoluciju-dozivjece-revoluciju/