На граници психофизичких могућности: Како је радила супертајна школа спецназа у СССР-у звана КУОС
Од краја 1969. године из републичких одељења КГБ-а у подмосковски град Балашиху почели су да долазе најбољи оперативци, физички издржљиви, са знањем страних језика и искуством у агентурном раду.
Искусни иструктори претварали су њихову обуку у истинска искушења.
„Да би се човек прекалио треба створити такве услове у којима крајњим напорима може да уради све. Требало је пробити се беспућима, кроз снег до колена или до рамена, свеједно. Он је морао да испуни задатак, схватајући да ако га не испуни, за њега више неће бити наде“, објаснио је Анатолиј Набоков, резервни официр, ветеран специјалних служби КГБ-а, предавача КУОС-а.
„Избаце те негде у шуми, и за два сата мораш да пређеш 20 километара кроз шуму ноћу. Под пуном ратном опремом, а уз пут, треба да се сретнеш с неким, да добијеш од њега информацију, и у одређено време чекаће те кола. Ако закасниш пола сата, мораћеш још десет километара да пређеш, јер те аутомобил сада чека на другом месту према плану за резервну варијанту“, сећа се Александар Карелин, пуковник КГБ-а у пензији који је својевремено завршио КУОС.
Програме за агентурни рад, минирања и диверзије нису узалуд састављали најбољи стручњаци у својим областима. Они су за полазнике организовали теренска тестирања.
„Оставе вас ноћу, а ујутру већ треба да будете испод земље. Група од 12 људи износи неколико десетина кубика земље тако да у најближем полупречнику не остане ни један грумен земље. Све то треба да нестане у мочвари, потоку или где желиш. Толика посечена шума и оборена стабла не могу се ту оставити, треба их негде извући. И све то за само једну ноћ. Односно све вежбе су на граници физичких и психичких могућности. Мораш да се уклопиш, да стигнеш, обавиш задатак и то на највишем нивоу“, каже Игор Гиоргадзе, министар безбедности Грузије, 1993-1995, који је прошао поменуту обуку.
Група је с времена на време добијала моторолом специјалне информације. Рецимо, да се у одреду појавио рањеник кога је глумила лутка тешка 70 килограма.
„Ако кретање није зналачки организовано, бива исцрпљујуће, а ако се појави рањеник у позадини, онда је то велико оптерећење. Зато што практично зауставља целу групу у покрету. После доласка и реферисања 'друже пуковниче, група та и та је стигла' почињало се с гажењем лутке и ослобађањем од стреса“, објаснио је пуковник совјетског КГБ-а, руководилац КУОС-а (1983-1993 гг.) Сергеј Голов.
Сергеј Голов у средини
specnaz.ruДогађало се да нарочито довитљиви официри као одговор на информације о рањеном рапортирају штабу: „Нисмо успели да спасимо борца. Сахранили смо га на лицу места“. Када су такве групе завршавале вежбу, руководилац је узимао папир и читао симулирани владин телеграм: „За храброст и јунаштво одликовати погинулог звањем Хероја СССР-а и сахранити у отаџбини уз војне почасти“. После тога група је могла само да се врати назад и понови руту, али сада с лутком у рукама.
Ученицима је усађивано једно од главних правила спецназа, а то је да са задатка морају да се врате у истом саставу у коме су отишли. Ако буде било среће - живи или рањени, ако не - мртви. Али морају да се врате сви. Ствар је у томе да рад извиђачко-диверзантских група треба да се одвија у тишини, без остављања трагова. Идеално би било да резултат операције изгледа као стицај околности или несрећни случај. Сваки доказ, нарочито сахрањени борац може да има само непредвидиве последице, од ликвидације групе и откривања операције до објављивања рата.
На телевизијској станици „Звезда“ приказана је нова епизода серијала Тајни материјали која се бави јединственом школом совјетских диверзаната, њеним педагозима и методама рада.
https://rs.rbth.com/istorija-rusije/87385-supertajna-skola-specnaza-sssr-kuos
----------------------------------------------------------------------
ОРИГИНАЛНИ ТЕКСТ НА РУСКОМ
На пределе: «Звезда» впервые расскажет о сверхсекретной школе спецназа в СССР
В марте 1969 года в Советском Союзе создали сверхсекретную школу, о которой до недавнего времени не знали даже сотрудники спецслужб. Кузница кадров самого уникального спецназа в мире называлась КУОС - курсы усовершенствования офицерского состава КГБ СССР. В целях конспирации ее называли военной частью 93526 или просто спецкурсами КГБ.
С конца 1969 года из республиканских отделов КГБ в подмосковную Балашиху стали прибывать лучшие оперативные сотрудники: физически выносливые, владеющие иностранными языками и с опытом агентурной работы.
Их подготовку опытные инструкторы превращали в настоящие испытания.
«Чтобы человек закалился, ему надо создать такие условия, когда он через не могу все должен делать. Надо было пройти по бездорожью, по снегу, по колено, по грудь - неважно. Но он должен был выполнить свою задачу. И он понимал, если он не выполнит, значит, он что-то не доделал, на него надежды не будет», - считает Анатолий Набоков, офицер запаса, ветеран спецслужб КГБ, преподаватель КУОС.
«Тебя выбросили где-то в лесу, и через два часа ты должен пробежать 20 километров по ночному лесу. С полной боевой выкладкой, по дороге, значит, должен встретиться там с кем-то, с чем-то, получить от него сообщение, и во столько-то тебя будет ждать машина. Если ты опоздал на полчаса, то тебе еще нужно 10 километров пробежать - машина уже тебя ждет в другом месте по запасному варианту», - вспоминает Александр Карелин, полковник КГБ в отставке, выпускник КУОС.
Программы по агентурной разведке, минно-взрывному и диверсионному делу не зря составляли лучшие специалисты в своей области. Они же организовывали для слушателей полевые испытания.
«Вас выбрасывают ночью, вы к утру должны быть под землей. Группа из 12 человек вытаскивает несколько десятков кубометров земли таким образом, чтобы в ближайшем радиусе не было ни одного комочка земли. Это надо все вынести, это надо все растворить либо в болоте, либо в ручье, либо куда хочешь. Нужно повалить сколько леса, его же нельзя тут же валить, это надо где-то достать, обложить это бревнами. И все за одну короткую ночь. То есть все занятия на пределе физических и психологических возможностей. Ты должен уложиться, ты должен успеть, ты должен это сделать и сделать на высочайшем уровне», - говорит Игорь Гиоргадзе, министр безопасности Грузии 1993-1995 гг., выпускник КУОС.
Время от времени группа получала по рации особые вводные. Например, что в отряде появился раненый, роль которого играла 70-килограммовая кукла.
«Если неграмотно передвигаться, то это выматывает. А если появляется этот раненый в тылу, то это вообще большая нагрузка. Потому что практически сдерживает всю группу при движении. После прихода уже и доклада "товарищ полковник, группа такая-то прибыла" начинают пинать ногами эту куклу и снимают с себя стресс», - объясняет полковник КГБ СССР, руководитель КУОС (1983-1993 гг.) Сергей Голов.
Случалось, что особо смекалистые офицеры в ответ на сообщение о раненом рапортовали в штаб: «Спасти бойца не удалось. Похоронили на месте». Когда такие группы приходили на финиш, руководитель доставал из планшета бумагу и зачитывал условную правительственную телеграмму: «За мужество и героизм представить погибшего к званию Героя СССР и похоронить с воинскими почестями на родине». После этих слов группе ничего не оставалось, как вернуться назад и повторить маршрут, но теперь уже с куклой на руках.
Ученикам внушали одно из главных правил спецназа: в каком составе ушли на задание, в таком должны вернуться. Если повезет - живыми или ранеными, если нет - мертвыми. Но вернуться должны все. Все дело в том, что работа разведывательно-диверсионных групп должна проходить тихо, не оставляя следов. Идеально, если результат операции будет выглядеть как стечение обстоятельств или несчастный случай. Любая улика, а уж тем более - похороненный боец, может иметь самые непредсказуемые последствия - от ликвидации группы и провала операции до объявления войны.
Уникальной сверхсекретной школе, ее педагогам и методике посвящен новый выпуск программы «Секретные материалы» с Андреем Луговым. Смотрите премьеру на телеканале «Звезда». ■