Аутор Болен



Да ли је крај заиста увек крај, или тек нови почетак ?
Ових дана, колега И.П.(Пуно име и презиме су ми познати, али их на његов захтев не објављујем, прим. Болен), добио је РЕШЕЊЕ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА у Новом Саду, којим се ДОЗВОЉАВА РЕВИЗИЈА туженог изјављена против пресуде Вишег суда у Сомбору, а у вези остваривања права на усклађивање пензије од 11,06 одсто.
Пошто је Решење Апелационог суда срочено на свега 2,5 стране, где се не може сагледати у потпуности ток читавог поступка, a како сам кроз разговор са колегом И.П. са истим лично упознат, изнећу како је он хронолошки текао:

- Дана 29.10.2013.године, Основни суд у Сомбору доноси Пресуду којом се тужбени захтев ДЕЛИМИЧНО УСВАЈА.
Овом Пресудом колеги И.П. признато је право на ванредно усклађивање пензије од 01.01.2008.године по вредности бода од 9,02 динара.

-Дана 12.11.2013.године на донету Пресуду Основног суда, жалбу Вишем суду улажу и тужилац и тужени(РФПИО).
Tужилац то чини тако што прихвата Пресуду у досуђеном делу, док жалбом тражи признавање разлике вредности бода од 9,02 до 9,40 динара, а тужени из већ свима добро познатих и шаблонизованих разлога.

-Дана 08.05.2014. године Виши суд у Сомбору доноси Одлуку којом одбацује жалбу и тужиоца и туженог, потврђује Пресуду Основног суда, чиме она постаје ПРАВОСНАЖНА.

-Након добијања ове правоснажне Пресуде тужилац подноси Уставну жалбу Уставном суду само на део Пресуде којим је признато право на вредност бода од 9,02 динара уместо 9,40 динара.
Уставну жалбу шаље поштом и уз њу прилаже „пакет“ пратеће документације тежак чак 3,1 килограм.

-Дана 28.05.2014.године Пресуда постаје ИЗВРШНА.

-Дана 12.06.2014.године, адвокат туженог, преко Основног суда у Сомбору подноси против Пресуде Вишег суда ванредни правни лек РЕВИЗИЈУ Врховном касационом суду

-Дана 02.10.2014.године Апелациони суд(!) у Новом Саду доноси горе поменуто Решење о ДОЗВОЉЕНОЈ РЕВИЗИЈИ и

-Дана 21.10.2014. године враћа списе предмета Основном суду у Сомбору ради спровођења дела поступка по Ревизији.

-Уставни суд се још увек не оглашава.

Све ово неодољиво асоцира на цурење песка у пешчаном сату. Када дође до краја сат се једноставно окрене на другу страну, па испочетка, или, далеко било, као у чувеном филму „Чаробњак из Оза“, где је зла вештица имала пешчани сат са црвеним песком да би мерила време до Доротине смрти.

Ми смо до сада готово сав наш напор усмеравали ка судовима, и од њих тражили и очекивали решење.
То је апсолутно логичан и нормалан пут, али само у уређеним друштвима. А како је Србија још увек прилично далеко од тог доброг друштва уређених друштава, тако смо и ми на истој раздаљини од решења нашег проблема.

Данас је и малој деци кристално јасно, да ИЗВРШНА ВЛАСТ тотално и неприкосновено, контролише и зауздава СУДСКУ ВЛАСТ, држећи је на повоцу, и то веома кратком.
Погрешно би било рећи да је то ексклузивна карактеристика или изум само актуелне власти, јер чиниле су то без изузетака и све претходне, тако да се ово може сматрати само наставком једне лоше тенденције, која нарочито изражена и појачана у периоду транзиције, готово да прераста у традицију.
Није дакле“грешка“ у судовима и судијама и не очекујмо од њих правду и решење, ма како то апсурдно звучало, јер ово није њихово време.
„ГРЕШКА“ је у ИЗВРШНОЈ ВЛАСТИ, а овакви какви јесу, „(НЕ)ЗАВИСНИ“судови су, ни криви ни дужни, само њен продукт и њено дегенеративно ткиво.

МИ СМО СУДОВЕ И СУДИЈЕ УБЕДИЛИ, то је аксиом.
Судије су људи од „заната“, знају они и те како добро на чијој страни је право, а на чијој неправо.
Нажалост, с друге стране, знају веома добро и све домете доктрине и праксе савременог деспотизма на овим нашим просторима, знају ко је газда, апсолута и цар, а ко поданик, и колика је цена нарушавања таквог односа.
И према томе се равнају, хтели ми то или не, и признали они то или не.

Зато морамо наћи начин да „дотерамо цара до дувара, “ тј. убедимо извршну власт да прогута ту, за њих горку пилулу звану 11,06 одсто. Јер, подвлачим још једном, судије смо убедили и они се де факто више ништа не питају, већ само по налогу, окрећу с једне на другу страну горе поменути пешчани сат.
А ко би то у овом „нашем филму“ могао бити „чаробњак“, ко „зла вештица“ а ко „Дороти Гејл“, просудите сами.


У прилозима се налазе:

1.Ревизија туженог против Пресуде Вишег суда у Сомбору
2.Решење Апелационог суда у Новом Саду



К О М Е Н Т А Р И :

dragoivanović,04.11.2014.09:21

Da vas podsetim, veliki broj je i zaboravio odakle smo počeli a pogotovo gde smo stigli sa našim pravom na uskalađivanje penzija za 11,06% od 01.01.2008. godine.

Ministarstvo odbrane na čelu sa bivšim ministrom odbrane Draganom Šutanovcem, unelo je član 193. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije, kojim su vojne penzionere od 01. januara 2008. godine izmestili iz Ministarstva odbrane.

Posle toga, nastala je anarhija, koja traje i dan danas...

Zakonom o ministarsvima je regulisano da Ministarstvo rada brine od vojnim penzionerima, a član 193. stav 1. je regulisano da usklađivanje penzija vojnim penzionerima se vrši po propisima Republike Srbije. Ustavri, dotadašnji vojni penzioneri postali su penzioneri Republike Srbije i priključeni u korpus penzionera zaposlenih.

Bezakonje koje je vladalo tada, a vlada i sada, iskomplikovalo je status bivših vojnih penzionera. Zakon o ministarstvima nas je izmestio iz Ministarstva odbrane u ministrarstvo za rad, ali nije donet podzakonski akt da se to i praktično sprovede.

Ministarstvo odbrane je na nezakoniti način zadržalo u svom sastavu Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika ( FSOVO ) i raspolagalo novčanim sredstvima za penzije vojnih penzionera koja su bila izdvojena posebnom stavkom u budžetu Republike Srbije.
Bezakonje je uvećavalo kršenje osnovnih ljudskih prava vojnih penzionera. Zakon o Vojsci Jugoslavije je prestao da važi 31. decembra 2007. godine. S’njim je ukinut i bod, koji je bio osnovni parametar za iskazivanje visine penzije vojnih penzionera.
To znači da su Rešenja o penzionisanju vojnih penzionera stavljena van zakona. Kao takva ona nisu mogla da se primene na republičke propise kao Rešenja o penzionisanju penziionera Republike Srbije. Nisu iskazana u ličnim bodovima.

Nadležni organ Republike Srbije nije doneo podzakonski akt kojim bi regulisao primenu člana 193. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije. Prema članu 196. stav 1. bili su dužni da u roku od 90 dana donesu podzakonske akte za primenu Zakona o Vojsci Srbije. U ovom slučaju znači da su trebali da sva Rešenja o penzionisanju vojnih lica prevedu na na dan 31.decembar 2007. godine na Rešenja po propisima Republike Srbije. A to znači da prevedu bodove na lične bodove. Bod ( vojni bod ) iznosio je 9,40 dinara a opšti bod 445,85 dinara. Sa takvim Rešenjima vojni penzioneri bi bili u istoj pravnoj ravni sa ostalim penzionerima i Rešenja koja je donosio Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranja ( RF PIO ) o uskalđivanju penzija primenjivala bi se i na vojne penzionere.

Međutim, prvo povećanje penzije, za 11,06%, koje je trebalo da bude sprovedeno prema članu 193. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije a na osnovu Rešenja RF PIO od 01. januara 2008. godine, nije sprovedeno. Zašto? Rešenje RF PIO ne prepoznaje Rešenja o penzionisanju vojnih penzionera. Rešenja vojnih penzionera imaju bodove a Rešenja ostalih penzionera imaju lične bodove.

Na zahteve vojnih penzionera Fondu za socijalno osiguranje vojnih penzionera ( FSOVO) da im se uskladi penzija od 01. januara 2008. godine za 11,06%, Fond je bio prisiljen da izmisli nekakvu fantastičnu priču kojom će da odbaci traženje vojnih penzionera.
Da vojni penzioneri nisu bili u sistemu PIO Republike Srbije, te ih zbog toga ne sleduje usklađivanje penzije za 11,06% od 01. januara 2008. godine. I još nekoliko manje važnih neistina.
Te neistine je u celosti preuzelo pravosuđe Republike Srbije. Oni su navodili i razno razne smicalice da bi oslobodili državu obaveze da vojnim penzionerima priznaju to pravo. Posle četiri i po godine (22. juna 2012. godine )vojni penzioneri su stigli do prve Odluke od Ustavnog Suda Srbije.

Ustavni sud je imao hrabrosti da kaže istinu da su nadležni bili nenadležni za donošenje Odluka po naređenju ministra Šutanovca, te da Fond SOVO nema pravo da odlučuje da li vojne penzionere sleduje ili ne sleduje povećanje penzije, već samo da iznađe način kao da će im to povećanje dati!

Posle devet meseci Upravni sud ( u dogovoru sa Izvršnom vlašću ) na presude ponovljene po osnovama Odluka Ustavnog suda Srbije, izmišlja novu nezakonitost. Nalaže RF PIO da pri donošenju Rešenja na pravo vojnih penzionera na povećanje penzije za 11,06% od 01. januara 2008. godine da utvrde da li su vojni penzioneri imali manju penziju od 60% od prosečne plate u privredi Republike Srbije u 2007. godini.

Da je Upravni sud doneo takvu presudu koja se ne zasniva ni na kakvom propisu bilo je svima jasno. Ustavni sud Srbije je u drugom krugu donošenja Odluka oborio tu vrdnju kao nezakonitu.

U četvrtom krugu upravnog spora ( prvi je tužba, presuda i Odluka ustavnog suda, druga je presuda po Odluci ustavnog suda i treća je tužba, treća presuda i druga Odluka ustavnog suda ), Upravni sud je doneo pozitivnu presudu, kojom ne spominje 60%, ali RF PIO ne donosi Rešenje evo ima pet meseci.

Sada u sudovima širom Srbije ima preko 50.000 tužbi po kojima vojni penzioneri traža da im se da povećanje penzije za 11,06% od 01.januara 2008. godine i da im se isplati umanjeni deo penzije, od tada do danas.

Zvanična vlast se po tom pitanju ne oglašava, ali je upregla sve relevantne institucije države Srbije da nebi dala to povećanje penzije vojnim penzionerima. Sada će se napuniti sedam godina od početka bezakonja.
Pvo su se opštinski ( osnovni ) sudovi proglašavali apsolutno nenadležnim.
Zatim je Upravni sud prepisivao neargumentovane navode RF PIO.
Zatim su Viši sudovi odbacivali zalbe na negativne presude osnovnih sudova.

Zatim je Ustavni sud u dva kruga donosio sve pozitivne odluke, bez da navede član 171. satv 2. Ustava, tj: da da nalog kako da se reši problem. Inače, Ustavni sud je dužan po članu 106. Zakona o ustavnom sud, da upozori Narodnu skupštinu kada nadležni ne donese opšti akt za izvršavanje zakona, a to je ovaj slučaj.

Ustavni sud je doneo preko 500 Odluka i sve su pozitivne. Nedvosmisleno je utvrdio da vojne penzionere pripada povećanje penzija za 11,06% od 01. januara 2008. godine i ništa više. Tako je sprečio vojne penzionere da pdnose tužbe sudu u Strazburu.

Sada, po nalogu Izvršne vlasti, palicu bezakonja preuzeo je Vrhovni kasacioni sud. Na sve pozitivne presude vrši izuzetno dozvoljene revizije i predmete spora vraća posle sedam godina na početak, na ponovno odlučivanje u osnovnim sudovima.

Nismo tražili svoje pravo nego novac i išli smo i sada idemo težim putem. Advokati nisu na gubitku, to treba da shvatite.

Hronologiju mojih tužbi nisam mogao da postavim kao dokument te je postavljam u razvijenoj formi:

I tužba Upravnom sudu

- Zahtev FSOVO 26.11.2009. godine
- Žalba II stepenom FSOVO 16. 02 2011. godine
- Urgencija FSOVO 18.04.2011. godine
- Tužba broj U-20355/10 podneta 30.03.2010.godine zbog cutanja uprave.
- Rešenje FSOVO od 10.03.2010. godinine koje mi je uručeno posle podnošenja tužbe. Na njega se nisam žalio jer je doneto sa dva meseca zakašnjenja od zakonske obaveze.
- Rešenje Upravnog suda br. 1 U 20355/10 od 27.10.2010. godine , sudija Jadranka Injac je odbacila tužbu zato što se nisam zalio na Rešenje FSOVO. Ja sam očekivao da će sud prvostepeno rešenje tuženog odbaciti kao nezakonito, jer je doneto na nezakoniti način.

II tužba Upravnom sudu

- Zahtev FSOVO 25.11.2010. godine
- Žalba II stepenom FSOVO 19. 01 2010. godine
- Urgencija FSOVO 22.03.2010. godine
- Broj tužbe U-4853/11 podneta 29.04.2011.godine zbog cutanja uprave.
- Rešenje Upravnog suda 12 U 4853/11 od 13.12.2011. godine , sudija Zorica Kitanović je odbacila tužbu sa konstatcijom da je tužilac dostavio urgenciju prvostepenom organu, umesto nepostredno tuženom.
- Ustavna žalba broj Už -292(2012 podneta 13. 01. 2012. godine.
- Odluka Ustavnog suda br.už.292/2012 od 12.12.2012. godine – pozitivna usvojena ustavna žalba.
- Predmet dobija novi broj I-12 U br. 19538/13 od 28.07.2014. godine i sudija Reljić Zoran izmišlja toplu vodu i traži da uredim podnetu tužbu .

Nisam hteo da uređujem tužbu - OČEKUJEM DA DONESU PRESUDU


III tužba Upravnom sudu

- Zahtev FSOVO 31.01.2012. godine
- Rešenje UP – 1 RF PIO br. 181.1.5.215/2012 od 22.03.2012 godine – negativno.
- Zalba na UP-1 drugostepenom organu RF PIO dana 18.04.2012. godine
- Rešenje UP-2 RF PIO 02/1 broj:VL-P 4787 od 31.05.2012. godine – negativno.
- Broj tužbe U-4262/12 podneta 25.06.2012.godine protiv Rešenja UP-2 RF PIO.
- Presuda 6 U. 8262/12 od 18.04.2013. godine, tužba se uvažava, poništava su utuženo Rešenje RF PIO, ali obavezuje RF PIO da pri novom donošenju Rešenja utvrdi da li su penzije vojnih osiguranika u 2007. godini bile ispod 60% od prosečne plate republike Srbije.
- Rešenje RF PIO 02/1 broj:VL-P 4787 od 24.05.2013. godine, doneto na osnovu pozitivne presude Upravnog suda, te poništava - Rešenje UP – 1 RF PIO br. 181.1.5.215/2012 od 22.03.2012 godine, ali po instrukciji Upravnog suda im nalaže da utvrde da li su penzije vojnih osiguranika u 2007. godini bile ispod 60% od prosečne plate republike Srbije.
- RF PIO filijala za grad Beograd donosi Rešenje broj 181.6.2.435/2013 od 14.06.2013 godine – negativno, jer uvažava instrukcije svoje Direkcije.
Ustavni sud je u drugom krugu ustavnih žalbi po ovom pitanju doneo Odluku br. Už-8405/2013 od 11.12.2013. godine, citiram: '' Ustavni sud naglašava da se ispunjenost zakonskih uslova za priznavanje prava na vanredno usklađivanje penzija nije moglo odvojeno ceniti u odnosu na vojne osiguranike, jer su penzije ostvarene od 01. januara 2008. godine, kao i one ostvarene posle tog datuma, morale biti usklađenje na isti način, pod istim uslovima i u istoj visini kao i penzije korisnika u osiguranju zaposlenih.

IV tužba Upravnom sudu

- RF PIO filijala za grad Beograd donosi Rešenje broj 181.6.2.435/2013 od 14.06.2013 godine – negativno, jer uvažava instrukcije svoje Direkcije.
- Zalba na UP-1 drugostepenom organu RF PIO dana 01.07.2013. godine
- Rešenje UP-2 RF PIO broj 01-02/181.6.3 13960/13 19.07. 2013. godine – negativno.
- Broj tužbe 21 U 12788/13 podneta 07.08.2013.godine protiv Rešenja UP-2 RF PIO.
- Presuda broj 21 U 12788/13 podneta 05.11.2013.godine - tužba se odbija, sudija Gordana Žakula, jer po oceni Suda, tuženi je pravilno postupio jer vojni penzioneri nisu bili u sistemu i imali su penzije veće od 60% prosečne plate u republici Srbiji u 2007. godini.
- Ustavna žalba broj Už -10280/2013 od 05.12.2013. godine
- Odluka Ustavnog suda broj Už -10280/2013 od 15.09.2014. godine - pozitivna

OČEKUJEM DA DONESU PRESUDU


st. vodnik,04.11.2014.10:01

Kolega Bolen,
Jasno je valjda kao dan koju su strategiju vlastodršci odabrali. Sistemsko rešenje, koje bi obuhvatilo sve KVP, će sigurno izostati. Radi "pravna država", pojedinačni slučajevi, danas Sombor, sutra Vranje itd. delimično udovoljavanje zahtevu, sledi žalba, revizija i tako vožnja u pravnom ringišpilu... Vreme radi svoje, oštečeni plačaju takse i advokatske troškove a kraja ni na vidiku. Ako bi neko "zlonameran" primetio da izvršna vlast kontroliše sudsku vlast, vlastodršci su se zaštitili kada ima slučaj u Somboru itd. sudovi rade, procedura se poštuje. Što nema kraja, koji vlast opstruiše, takav je pravni sistem i tu se ništa ne može. Dvesta puta smo već kazali da sudovi nisu kočnica nego izvršna vlast, da preko sudova nećemo nikada biti namireni. Slabi smo i neodlučni, razjedinjeni i poniženi tako da za vlast ne pretstavljamo nikakav problem po pitanju njenog opstanka na vlasti, primitivne diktature koju provdi i ovde je kraj. Polako jedan po jedan zamičemo i što rekao "genijalni" Šutanovac, sve će priroda rešiti. Strašno i žalosno na šta pristajemo.


Dušan.silni,11.01.2015.22:51

Цењене колеге, за разлику од Вас ја имам супротно мишљење. Ако је проблем дошао пред суд, трећу грану власти, онда више није крива извршна већ судска власт. Нема она право да своја овлашћења користи тако што ће отворено или прикривено кршити закон, стварањем утиска како тако мора да буде јер јој извршна власт, која је наводно много моћнија од ње, то не дозвољава. Јер, бити судија није лако, али је истовремено лепо и од друштва признато. А то захтева стручну, морално јаку и професионално храбру личност, која се неће крити иза некаких "правних" ставова виших судова, поготову који немају везе са здравим разумом а камоли са правом. Најбољи пример за то су такозване посебне ревизије Врховног касационог суда, које су уведене у правни систем Републике Србије након неуспелог покушаја да овај суд донесе правне ставове о наводно спорним правним питањим (нису имали отребну већину), за које ја и мој лични пријатељ Милисав Васић, адвокат из Лознице,одавно тврдимо да су илегалне, јер у споровима мале вредности никаква ревизија није дозвољена (чл. 479. ст. 6. ЗПП-11). С једне стране, те исте судије, наводно, не смеју да се супроставе моћницима из извршне власти, а с друге стране узимају себи права законодавца и мењају императивну законску одредбу. Шта је то него нека врста државног удара. Ко судској власти, па макар она била оличена и у највишем суду у Држави - Врховном касационом суду, даје право да се меша у законодавну власт? Устав сигурно не. Па уместо што дефетистички констатујемо, како судска власт у Србији није независна и самостална (дајте то реците представницима извршне или пак судске власти, па ћете видети какав ћете одговор добити), дајмо искористимо права која по закону имамо па масовно, а не само ја и мој пријатељ Васић у име својих клијената, покренимо иницијативе за разрешење судија које, пре свега нечасно, врше своју дужност, уз истовремено подношење кривичних и дисциплинских пријава у свим случајевима где та могућност постоји. Без обзира на отпор на који ћемо наићи, ако будемо аргументовани и упорни, уз то и многобројни, редак је тај председник суда или дисциплински или јавни тужилац који ће имати "петљу" да наше захтеве игнорише. Пустимо извршну власт, притискајмо судску. А она сама нека се бори против ње ако неће сву одговорност за безакоње да преузме на себе. Кад је тврдо, сваки се пре свега бори за себе, само га треба довести у ту ситуацију. Нису наше судије много храбре (част изузецима), али када је њихова кожа у питању и те како знају да се одупру сваком притиску, поготову оном за који знају да је не дозвољен. Понављам, само их је потребно довести у ту ситуацију. Наравно, ту не рачунам на оне судије које су захваљујући свом поданичком односу према отуђеним центрима моћи (судија Гордана Комненић нпр.)напредовали, изабрани у више судове од судова у којима су до тада судили искључиво на штету војних пензионера. Именована је председавала већу Апелационог суда у Београду које је експресно преиначило пресуду Првог основног суда у Београду П. 28820/12 од 03.07.2014. године, прихвативши не критички у свему инструкције ВКС из тзв. посебних ревизија. Пре тога је као председник већа Вишег суда у Београду учествовала у доношењу другостепених одлука којим су одбијане жалбе војних пензионера и потврђиване одбијајуће пресуде првостепеног суда, с оброзложењем, да не поседују решење управног органа којим им је признато право на ванредно повећање пензија од 11,06%?!? Таквих судија, поготово у Вишим и Апелационим има колико хоћете. То је зло против кога се морамо борити, а не кукати како судови код нас нису самостални и да треба чекати неко будуће време када ће то постати. Свако од нас мора дати свој доприност, без обзира колики он био, да се систем стварне поделе власти што пре успостави и да судови коначно почну да суде на основу Устава и закона. То је пре свега у нашем интересу и интерсу наших потомака, као и у интересу свих других грађана Републике Србије који поштују њене законе.