Кад се насмејемо сто пута на дан, то је исто као да смо веслали 10 минута дневно или 15 минута возили бицикл

Oсмех на ли­цу, то ма­ло чу­до ве­ли­ке мо­ћи, бла­го­твор­но де­лу­је на сва­чи­ји ор­га­ни­зам. Кад се на­сме­је­мо, нај­пре за­тва­ра­мо очи, пу­шта­мо мо­жда и по­не­ку су­зу, от­кри­ва­мо зу­бе, за­си­гур­но ме­ња­мо ри­там ди­са­ња… Сле­де­ћи ко­рак је по­ве­ћа­ни број ср­ча­них от­ку­ца­ја, до­ла­зи и до спа­зма ди­ја­фраг­ме.

Смех је тај ко­ји ак­ти­ви­ра око 50 ми­ши­ћа ли­ца, от­кри­ва др Ве­сна Ма­рин­ко­вић Ми­чић, спе­ци­ја­ли­ста за ане­сте­зи­ју, ре­а­ни­ма­ци­ју и аку­пунк­ту­ру, и до­да­је да на људ­ски ор­га­ни­зам смех има пси­хич­ки и пси­хо­ло­шки ефе­кат.

Скло­ни­ја су му де­ца ко­ја се у то­ку да­на спон­та­но на­сме­ју бар 400 пу­та, за раз­ли­ку од од­ра­слих ко­ји то чи­не са­мо пет­на­е­стак пу­та. То ипак не зна­чи да и ста­ри­ји љу­ди не тре­ба да се по­тру­де, јер упра­во ху­мор и смех је­су нај­ја­ча ору­ђа и са­ве­зни­ци у про­це­су оздра­вље­ња и бо­љег ква­ли­те­та жи­во­та у по­зном до­бу.

– Смех је про­из­вод нај­ви­шег ни­воа ко­му­ни­ка­ци­је из­ме­ђу ле­ве и де­сне мо­жда­не хе­мис­фе­ре. У пи­та­њу је фи­зи­о­ло­шки фе­но­мен, од­го­вор на­шег нер­вног си­сте­ма на ко­мич­ну си­ту­а­ци­ју. Кад ана­ли­зи­ра­мо реч и струк­ту­ру не­ке ша­ле ко­ја нас за­сме­је од ср­ца, по­сле ана­ли­зе у мо­згу до­ла­зи до сти­му­ла­ци­је ње­го­вог мо­тор­ног де­ла чи­ме се ак­ти­ви­ра скуп по­кре­та и об­ли­ку­је се звук. Кад би се сва­ка ста­ри­ја осо­ба сме­ја­ла бар 15 ми­ну­та на дан, има­ла би ве­ли­ке шан­се да ни­ка­да не стек­не про­бле­ме у ра­ду ср­ца – об­ја­шња­ва др Ми­чић и под­се­ћа да је на пу­ту оздра­вље­ња ва­жно и да ста­ри­ји уме­ју да се на­ша­ле на соп­стве­ни ра­чун, да што ви­ше при­ча­ју анег­до­те и ви­це­ве, што ће њи­хо­вом те­лу до­не­ти бла­го­дет.

Струч­ња­ци твр­де да, по­ред то­га што под­мла­ђу­је ср­це и мо­зак, смех сма­њу­је бол, ја­ча крв­не су­до­ве, по­ве­ћа­ва од­брам­бе­ну моћ, убр­за­ва по­сто­пе­ра­тив­ни опо­ра­вак... И то ни­је крај до­брих стра­на здра­вог сме­ха. Ша­љив­џи­је ће ка­за­ти да је ње­го­ва сва­ко­днев­на упо­тре­ба ва­жна у бор­би про­тив стре­са и не­да­ћа и да га је нај­бо­ље ко­ри­сти­ти као про­тив­о­тров код љу­ди ко­ји обо­ле­ва­ју од хро­нич­не озбиљ­но­сти. Око­ре­ли ху­мо­ри­сти до­да­ју и да смех чи­сти ор­га­ни­зам од штет­них ма­те­ри­ја, као што су па­кост, за­вист, его­и­зам…

Ки­ко­та­ње де­фи­ни­тив­но сма­њу­је про­из­вод­њу хор­мо­на стре­са и по­пра­вља рас­по­ло­же­ње, ис­ти­че др Ми­чић, а са са­мо 15 ми­ну­та сме­ја­ња днев­но сти­че­мо шан­су да нас за­о­би­ђу ср­ча­ни про­бле­ми. На­ше те­ло ће та­да би­ти у бо­љој фор­ми јер кад се на­сме­је­мо сто пу­та на дан то је исто као да смо ве­сла­ли 10 ми­ну­та днев­но или 15 ми­ну­та во­зи­ли би­цикл.

И пси­хо­те­ра­пе­ут Алек­сан­дра Јан­ко­вић уве­ра­ва да се смех и ху­мор у пси­хо­ди­јаг­но­сти­ци сма­тра­ју по­зи­тив­ним прог­но­стич­ким зна­ком. Уко­ли­ко ста­ри­ја осо­ба има сми­сла за ху­мор, а струч­њак успе да је „по­зо­ве” на смех, она чак мо­же и да се под­смех­не соп­стве­ној па­то­ло­ги­ји.

– Ка­да се на ли­цу та­кве осо­бе по­ја­ви осмех, па чак и смех на соп­стве­ни ра­чун, он­да зна­мо да је она до­шла у фа­зу да је спрем­ни­ја да са­вла­да не­здра­ве аспек­те уну­тар сво­је лич­но­сти. Смех је по­зи­ти­ван ди­јаг­но­стич­ки ин­ди­ка­тор да ће се осо­ба ко­ја је у ста­њу пси­хич­ког по­ре­ме­ћа­ја, за­пра­во, ра­ни­је опо­ра­ви­ти. Јер, ху­мор је нај­ја­че ору­ђе и са­ве­зник у про­це­су оздра­вље­ња, а има и функ­ци­ју ре­лак­са­ци­је – об­ја­шња­ва Јан­ко­ви­ће­ва и под­се­ћа да је чак и го­рак смех по­ка­за­тељ мен­тал­не жи­во­сти.

– Та­ква осо­ба и те ка­ко има по­тре­бу да се ра­ду­је. А ду­хо­ви­ти љу­ди ни­ка­да не ста­ре. Ипак, код нас се ве­ли­ки број гра­ђа­на пре­ма ста­ри­ма по­на­ша с по­што­ва­њем, чак и из­ве­сним за­зо­ром, са­мо за­то што су то љу­ди у го­ди­на­ма. Че­сто се пред њи­ма устру­ча­ва­ју да при­ча­ју о мно­гим те­ма­ма. Та­кве пред­ра­су­де до­во­де до то­га да се ста­ри­ји осе­ћа­ју од­ба­че­но и уса­мље­но у за­јед­ни­ци, а то ни­је у ре­ду. Па ка­ко Аме­ри­кан­ци жи­ве и обла­че се као да су у нај­бо­љим го­ди­на­ма, на се­би но­се ве­дре бо­је и по на­чи­ну обла­че­ња и ста­ву се­бе вра­ћа­ју у по­зи­ци­ју не­ко­га ко је ве­о­ма би­тан део за­јед­ни­це. То је, на при­мер, за по­хва­лу и та­ко тре­ба да ра­де и на­ши ста­ри­ји су­гра­ђа­ни – пред­ла­же пси­хо­те­ра­пе­ут Алек­сан­дра Јан­ко­вић.

www.politika.rs/scc/clanak/384662/Drustv...ito-cudo-velike-moci