Случајно сам налетео на интернету на један од оних англосаксонских текстова који се лако обрачунавају са „негативним мишљењем“. Обично то и не читам, али ми се ово, док сам прелетао погледом преко текста, учинило занимљивим. Као да је неко описао нашу клиничку слику. И нас као појединаца и нас као народа.
Без обзира што за много тога лошег у нашим животима можемо наћи сасвим разумно оправдање – живимо у овој и оваквој Србији, упропаштаваној и споља и изнутра, није лоше погледати како изгледа страх од губитничке несреће и америчких бизнисмена и „ситних риба“.

Текст се зове „Десет навика несрећних људи“ а отприлке то су следеће навике.

1. Чекање будућности. Говорити себи „Бићу срећан кад“ једна је од навика несрећних у коју је најлакше упасти.

2. Трошење превише времена и труда за стицање нечега. Ваљда ту мисле на богате и похлепне. Код нас, хтели не хтели, морамо да трошимо превише времена и труда да стекнемо и за јело за струју за рачун за кабловску.

3. Завлачење у кућу. Кад си несрећан избегаваш друге људе, а сам контакт је већ добар за расположење.

4. Виђење себе као жртве.

5. Песимизам. Песимизам сам себе одржава као успешно пророштво. Ако довољно верујеш у лош исход он ће ти се и десити, а ти ћеш моћи да кажеш – „знао сам“.
6. Стално се жалити на нешто. Овде се сви непрекидно жале на нешто Од здравља, преко времена, власти, деце, родитеља…

7. Надувавање ствари. Отприлике, ако ти се повремено и деси нешто лоше ти одмах прогласиш да си уклет.

8. Гурање проблема под тепих. Е ту смо већ мајстори. Уместо да грешке прихватимо као своје оне нас толико брину и плаше да их сакривамо како знамо и умемо. Колико се мање бавиш проблемом све више те обузима осећање да је и немогуће с тим ишта урадити. И онда се опет идеално осећаш као жртва.

9. Несклоност поправљању и усавршавању. Пошто су несрећни људи песимисти и осећају недостатак контроле сопствених живота имају тенденцију да само седе и чекају да им се живот деси. Уместо да уче и да се поправљају и усавршавају, они само таворе и питају се зашто се ствари не мењају.

10. Љубомора и завист. Људи су и то не само код нас спремни рецимо да имају мање пара, али само ако сви имају мање… Итд.

Какав опис Србије! Из одбитка. Рекло би се да смо прилично несрећни а ипак се нисмо пубијали.

Има ту и разних релативно паметних али и баналних савета како се човек бори са сваком од ових несрећних навика. Као и обично у тим популарним психолошким анализама. Али није подвучено нешто што минира несрећу најбоље – захвалност!

Колико год били несрећни, сигурно има и тренутака у којима можемо да осетимо малчице среће и радости и захвалност због тога.
Онај ко сабира своју захвалност има неке шансе и у најгорем свету.
А није лоше по некад бити у неким стварима и активан.

Ђакон
Ненад Илић

ПАТРИОТ