Број оболелих од разних врста малигнитета у Пчињском округу (у који спада и градић Сурдулица) попео се на 16.000, док само у Врању има око 9.000 болесних од неке врсте канцера.
Od 2003. do 2012. godine uočen je porast opšte stope smrtnosti u Srbiji za 2,4% što je bilo uslovljeno učestalijim umiranjem od vodećih nezaraznih bolesti U posmrtnom periodu najviše su porasle stope mortaliteta od šećerne bolesti (za 24,7%), opstruktivnih bolesti pluća (za 20,1%), malignih tumora (za 13,2%).


Сједињене америчке државе, као главнокомандујући НАТО војне алијансе, не пропуштају прилику да преко својих званичника нагласе како је бомбардовање СР Југославије била оправдана акција. Број српских жртава које су у време бомбардовања страдале од њихове „хуманитарне“ акције се попео на преко 3000 хиљаде, и око 11 хиљада рањених војника и цивила, од којих су многи остали трајни инвалиди. Последице те њихове терористичке војне интервенције су данас, седамнаест година после агресије, видљиве на гробљима широм Србије.
На свечаности у Пентагону, која је недавно одржана у САД, амерички министар одбране Ештон Картер уручујући бившој државној секретарки Мадлен Олбрајт највише признање војног ресора за изузетну цивилну службу изјавио је да је „операција НАТО снага у бившој Југославији из 1999. године у којој је бомбардован Београд и многи српски градови била апсолутно исправан потез“, и да је међу главним заслугама Мадлен Олбрајт управо припрема свеобухватне америчке интервенције на територији бивше Југославије. Истакао је њен допринос не само у вођењу спољне политике него и у „осигурању одбране“ САД. Она је била на челу Стејт департмента у периоду између 1997. и 2001. године у време бомбардовања СР Југославије. [1]
Господин Бајден који је такорећи изненада бануо пре извесног времена у Србију, (био је одушевљен Скадарлијом и народом који се „спонтано“ окупио да га поздрави) и приликом боравка у Београду (који сигурно није био уприличен због Скадарлије) изразио је саучешће породицама погинулих у кампањи 1999. године. Његово саучешће је лицемерно јер је он био један од покретача бомбардовања СРЈ.
Шта рећи за све оне који су умрли после 1999. од последица тровања земље и ваздуха у Србији током НАТО бомбардовања? Данак умирања у Србији је све већи. Ових дана је од рака умро један мој млади пријатељ, од почетка симптома болести до његове трагичне смрти прошло је само 20 дана. Болест напада подмукло и брзо. Тако се свакодневно дешавају болести овде у мом завичајном граду, Сурдулици на југоистоку Србије. У непосредној близини Сурдулице налази се место Влашки До у коме је војска СРЈ имала магацине муниције, одавно испражњене, али је НАТО свакодневно слао своје бомбардере који су избацили преко 250 пројектила на ово мало место. Последице тих бомбардерских акција су више него страшне. Свакодневно се у овом градићу објави по неколико смрти од различитих врста карцинома. Биланс умирања је страшан, а најстрашније је то што умиру углавном млађи људи.
На југоистоку Србије, у Пчињском округу, забрињавајући је број оболевања и умирања од различитих врста карцинома. То су веома брзе смрти, од тренутка кад човек из „пуног здравља“ падне у кревет до његове смрти, не прође више од пар месеци. Број оболелих од разних врста малигнитета у Пчињском округу (у који спада и градић Сурдулица) попео се на 16.000, док само у Врању има око 9.000 болесних од неке врсте канцера.
Лекари онколози кажу да се већ може говорити о некој врсти епидемије, а обичан народ сматра да је оближње брдо Пљачковица, које је гађано осиромашеним ураном, извор свих здравствених невоља које су снашле Врање [2].
Ова чињеница, повећана смртност од карцинома, надлежне органе Србије, посебно Министарство здравља, не дотиче. Као да је у питању страх да се не замере НАТО челницима уколико помињу да је повећање ових болести последица њихове „хуманитарне“ акције! Не постоји студија која би научно истражила узроке оволиког броја смртности од карцинома у Србији, нити се било ко централизовано бави статистиком оболевања према месту становања преминулих и оболелих.
Напротив, људима који су били војно ангажовани на Косову и Метохији у време војне агресије, и који су после тога оболели од карцинома, држава ни на који начин није помогла да добију бар инвалидске пензије, јер су за време својих радних задатака, оболели, што им је и медицински потврђено. Наши ветерани су се на Косову и Метохији борили у време најжешћих НАТО бомбардовања тепих бомбама, и мецима од осиромашеног урана које су сејали авиони А-10. Били су директно изложени удисању радиоактивне прашине која настаје сагоревањем ових метака. И ако покушају да своја права остваре преко суда, парнице трају дуго, са неизвесним пресудама. А пресуде, ма какве биле, обично закасне, људи умру. Наши судови као да се труде да оспоре сваки такав (медицинки оправдан) захтев.
Кад су италијански војници који су били ангажовани после ратних дејстава на Косову и Метохији оболели од карцинома, подигла се велика медијска бука. У Италији је 2007. године потврђена истина да су војници који су били у регијама на Косову и Метохији контаминираним осиромашеним ураном (ОУ) од последица тога оболели и умрли. Умрло је 45 војника, а 515 је оболело од рака штитне жлезде. У ранијем извештају медицинских стручњака, који је за рачун италијанског Министарства одбране сачињен 2002. године, наводи се да је међу италијанским војницима који су служили на Балкану забележен неуобичајено велики број случајева Хочкинсове болести- малигног обољења лимфних жлезди. Сличним подацима располажу и удружења ратних ветерана у Белгији, Шпанији, Португалији и Холандији. Велика Британија и САД су признале да удисање прашине ОУ може бити опасно по здравље, али тврде да је та опасност краткотрајна и локализована.
Италијански војници су тужили државу Италију, уствари њихово Министарство одбране и тражили одштету због обољења које су добили боравећи у „мировним“ мисијама на Косову и Метохији. Један од њих је 2010. добио позитивну пресуду од италијанског суда јер је тај војник деловао на Косову у три наврата од 15.03. 2000. до 15.07.2000. год, затим од 15.03 2001. год. до 16.07 2001. године, и трећи пут од 25.03.2002. до 26.07.2002. године као командант одреда, чувар оружја и пиротехничар.
Италијански суд је 2010. године донео пресуду по којој се обавезује држава Италија, односно Министарство одбране да овом војнику исплати велики износ у еврима као одштету за изгубљено здравље, у проценту не мањем од 35%, уз осуду Управе да плати износе које дугује на то име са каматом и апресијацијом валуте и утврђивање права да добије надокнаду биолошке штете која је последица обољења папиларни тироидни карцином, а већ је утврђено да настаје због службе на контаминираним подручјима. Ово је један од многих случајева у Италији чије су се жалбе позитивно решиле.
Ови италијански војници су дошли на Косово и Метохију кад је бомбардовање завршено, односно кад су престала бомбардовања мецима од осиромашеног урана на чијим су се врховима, према тврдњи атомског физичара из Немачке професора Габријела, налазиле минијатурне атомске бомбе због веће пробојности метака [3], [4].
У тим мецима осим осиромашеног урана се налазио и плутонијум, који је радиоактивнији и отровнији од урана 238. Многи наши војници који су били војно ангажовани на Косову и Метохији су оболели од исте врсте карцинома, као и италијански војници. Они од државе не могу да добију никакву одштету или бар инвалидске пензије због болести коју су задобили док су извршавали своју војничку обавезу.
Статистички подаци неумољиво говоре да је у Србији после бомбардовања повећан број оболелих од различитих врста карцинома, и да се сваке године открива велики број оболелих од којих многи не преживе ни годину. Смртност од карцинома у Србији је много већа од смртности од ових болести у Европи.
Од 2003. до 2012. године уочен је пораст опште стопе смртности у Србији за 2,4% што је било условљено учесталијим умирањем од водећих незаразних болести У посмртном периоду највише су порасле стопе морталитета од шећерне болести (за 24,7%), опструктивних болести плућа (за 20,1%), малигних тумора (за 13,2%).
Прогнозе здравствених радника указују да би у скорој будућности у Србији малигне болести могле да премаше кардиоваскуларне по броју новооболелих и умрлих. Лечење болесника од ових болести је скупо и углавном с неизвесним исходом.
Према „Националном регистру за рак“ за 2012. годину, у централној Србији се годишње дијагностикује више од 20.000 нових случајева обољевања од рака, а само у Београду открије се око 8.000 новооболелих. У Србији од рака годишње умре више од 12.000 људи, а у главном граду више од 4.600 мушкараца и жена. [5].
Наравно постоје и друкчија мишљења, да повећање оболевања од карцинома у Србији није узрок бомбардовање Србије 1999. год. како тврди Зоран Радовановић, професор универзитета, већ постоје многи други фактори ризика као што је стрес, пушење, нездрава храна и сл. “Истина је да душевно стање може у извесној мери да утиче на преживљавање већ оболелих од рака, али не и на настанак болести, тј. на мутацију нормалне ћелије у канцерогену. Осиромашени уранијум из много разлога није одговоран за учесталије оболевање наших грађана од рака, а основни је што овог елемента у централној Србији није ни било, осим на малој површини уз само Косово. Бесомучно бомбардовање НАТО алијансе нанело нам је немерљиве штете и донело вишедеценијско уназађење. Од састава самих убојних средстава много су опасније отровне материје које су се шириле из погођених објеката, али је и њихов укупни ефекат на оболевање од рака ипак мали”.[6].
Превиђа господин професор да се уранска прашина ветром разноси на велике раздаљине и да је цела Србија бомбардована и крстарећим ракетама у којима се налазио осиромашени уран, које пробијају челик дебљине 57 мм, како је установио Сенгалац Бакари Канте чији је извештај о погубним последицама НАТО бомбардовања сакривен и цензурисан. Бакари Канте је свој извештај израдио одмах после бомбардовања Србије 1999. године. [7].
Истина је негде на средини, али не може се са сигурношћу тврдити да бомбардовање осиромашеним ураном није узрок повећању оболевања од рака, јер не постоји ни једна релевантна, НЕПРИСТРСНА студија о томе, која би установила због чега је у Србији у односу на Европу повећан број умирања. Све док се то не уради, биће различитих мишљења, али у медијима преовладавају углавном „политички коректна мишљења“ стручњака који не желе да се ни на који начин конфронтирају са државном политиком ни са увреженим мишљењем америчких и осталих НАТО војних стручњака да осиромашени уран није штетан.
Коришћење бомби са ОУ на КиМ и југу Србије представља злочин против људи, који не може да буде сакривен иза зида тишине и не сме да остане некажњен.
За Корене
Мирјана Анђелковић Лукић