Скупштини сам, у име АППВС, присуствовао и ја.
Било је лепо дружити се са њима, али такво искуство истовремено је необично, незаборавно и болно. Требало је видети те људе, наше колеге и њихове супруге, заборављене од свих како стоички подносе животне тегобе. Прекаљени у борби са животним недаћама нису поклекли, нису се предали и настављају даље, са непоколебљивом надом у боље сутра. Нису осуђивали никог, нису поменули ни једно име, али оправдано траже своја права.
Све док сами не доживите не можете схватити колико им значи наша подршка, осећај да више нису сами.

Сву њихову муку изразила је хаџи Нада Павићевић, председник ГО њиховог удружења.

Иако сама има стан видимо је како већ 23 године неуморно бди и води духовну бригу над својим драгим бескућницима. Окружена са свих страна тешкоћама и неразумевањем, с тврдом вером у Божију помоћ, свакодневно приноси саму себе на бескрвну жртву.
За разлику од оних који не живе за војне пензионере већ од пензионера живе, стварајући „каријеру“ на „бризи о КВП“, коју знају добро уновчити, а о њиховој вери боље да и не говоримо!
Али као што рече Нада "Ко је срећан тај је и богат, а ко је богат тај не мора бити срећан - ми смо срећни".


Излагање хаџи Наде Павићевић преносимо у целости у тексту испод.


Драги моји бескућници имам потребу да вам се захвалим за све време проведено заједно и зато што сте моја подршка већ више од 23 године.

Привилегија је бити са вам и част ми је што сте моји пријатељи. Ви сте прави ратници светлости.

Моје поштовање вама изразићу кроз писмо захвалности упућено Махатма Гандију од стране његове жене Кастурагаи Ганди.

„Захваљујем ти за повластицу што сам ти била животни друг и помагач. Захваљујем ти за најсавршенији брак на свету заснован на самоконтроли а не сполности.
Захваљујем ти што си ме сматрао себи једнаком у односу на своје животно дело.
Захваљујем ти што ниси био један од мужева који време проводи коцкајући се или на тркама, уз вино, жене и песму, уморивши се од својих жена и деце као што се дечак умори од играчака.
Како сам ти захвална што ниси био један од оних мужева што се богати искоришћавањем других.
Како сам ти захвална што си Бога и своју земљу предпоставио миту, што си храбро стајао иза својих уверења и чврсто и непоколебљиво веровао у Бога.
Како сам ти захвална што си Бога и домовину предподставио мени.
Захвална сам ти за твоју толеранцију према недостацима моје младости када сам мрмљала и бунила се против промена у нашем начину живота, против прелаза из обиља у сиромаштво . “

О нашем животу нисте као Ганди донели одлуку сами, одлуку је донела држава и тако смо постали обескућени.
Првих седам година смо дочекивали са надом да ће нашим мукама брзо доћи крај. Веровали смо да тако мора бити и по Богу и по народу. Нажалост није био крај, био је тек почетак те 1998 године када смо се пробудили, схватили стварност и удружили се.

Све нас су 1999 године будили бомбама , али ништа од буђења оних који о нама одлучују.

Ове године, нажалост, стигао нас је и потоп.
Помислила сам и понадала се да ће и нас видети, али сам се грдно преварила.

Истина, нас није вода донела.
И ми смо људи под овим сводом небеским , и нама је све узето и однето, али ми немамо адресу и кућни број на који можемо да се вратимо.
И ми имамо децу , али нико неће да их види и обиђе, да их примети. Наша деца би тада знала и осетила да осим родитеља и држава као други родитељ брине о њима.
Тада би и она поверовала у боље сутра. Многи од нас немају породичне и личне успомене , фотографије из детињства наше деце.

Разлика ипак постоји. Да би се скућили за нас не треба скупљати хуманитарну помоћ. Ми смо своју имовину неоштећену предали држави, онако како је од нас тражила, војнички професионално, наређење – извршење.

Сигурна сам да смо сви поносни и испуњени срећом када гледамо, читамо и чујемо како Војска Србије несебично помаже око збрињавања становништва у невољи. Све чини да би што пре , након пар месеци потуцања по туђим кућама и колективним центрима, сви били враћени у своје домове или новоизграђене куће.
Свака част, то схватамо и разумемо јер ми на то чекамо већ више од 23 године.

И ми обескућени смо помагали народ Србије чувајући више од 40000 хиљада војника који су нам били поверени, а налазили су се на служењу војног рока у државама из којих смо истерани.
Сачували сте их и вратили родитељима и хвала вам за то.
Ето, зато ви нисте могли да чувате своју породицу, зато сте нас препустили својим колегама које није задесила ваша судбина. Ми смо резултат њиховог рада, то боли, та неправда, ти дупли аршини у истој војсци и држави. За такво поступање народ Србије није никоме дао мандат.

Кажу на почетку беше реч, ми смо само истину говорили.
Кажу да имамо једно од најстаријих писама, ми смо тим писмом све истине о нама написали.
Кажу да се прошлост и историја доказује документима написаним писмом и речима, и то смо све урадили и дали.
Истим писмом обескућили су нас. У чему је онда проблем, не разумем.А то стварно боли, зашто се не разумемо.

"Најхрабрији се суочавају са својим болом и окрећу се на радост – ви јесте.
Храбар човек је витез на сваком месту и свакој прилици – ви јесте.
Храбар човек љуби сваку жену коју срце може освојити и страшћу запалити, а само мудар слободну.
Живот је превише дуг да би сваки дан били храбри, важно је да се не покажемо страшљивцима онда када треба донети битне одлуке – ви јесте.
Брак је заједништво додељено људима на радост и весеље - вама јесте.
По зори се дан познаје, а по осмеху жене да ли је брак срећан - ми јесмо.
Не мудруј много о срећи живи је - ми живимо.
У браку је жена та која подмеће леђа тамо где мушкарац не би ни раме – ми јесмо.
Ко је срећан тај је и богат, а ко је богат тај не мора бити срећан - ми смо срећни.
Отвори срце своје и радуј се. Нека реке застану, нека се брегови одвале, нека се мора излију, докле је љубави биће и наде у спас" (мисли старих мудраца).

Са вама драги моји бескућници има спаса за све нас.

Срећни вам новогодишњи и божићни празници.

ХАЏИ НАДА ПАВИЋЕВИЋ