Građanima je prošle nedelje saopštena dugo očekivana vest i oni su je spremno dočekali. To je razumljivo jer su informaciji o smanjenju penzija i zarada u javnom sektoru prethodile višemesečne najave da će do toga doći, pa se strah od smanjenja transformisao isključivo u strah od toga koliko će ona biti drastična.
Kada je u pitanju smanjenje zarada, lako se može osporavati legitimnost te odluke. Primera radi, možemo reći da bi bolje rešenje bilo otpuštanje viška zaposlenih čime bi se ostvarile slične uštede ili kombinovanje mera otpuštanja i smanjenja zarada. Najavljeno rešenje, koje se sastoji samo u smanjenju je zapravo tipično za srpsku politiku – bolje svima uzeti po malo, nego uspostaviti stvarne kriterijume. Kada po strani ostavimo pitanje da li su uštede na platama mogle biti drugačije i pametnije izvedene, ostaje konstatacija da ova mera nije u suprotnosti sa zakonom i da poslodavac, odnosno država, može u skladu sa trenutnom finansijskom situacijom menjati način obračuna plata i njihovu visinu u narednom periodu.
Problem, međutim, leži u istovetnom tretiranju penzija i plata u javnom sektoru. Penzije se tu posmatraju kao davanje o kome država diskreciono može odlučivati, baš kao i u slučaju zarada. Odnosno, penzioneri se dovode u neku vrstu kvazi radnog odnosa sa državom. Možda takav stav proizlazi iz činjenice da je većina penzionera radni vek provela u državnoj službi i da zato državi i dalje nešto „duguje“.
Problem tog stava i zablude u koju su penzioneri i građani dovedeni je višestruk. Pre svega, penzije predstavljaju jednom stečeno pravo i ne obračunavaju se svakog meseca kao zarade. One su utvrđene u fiksnom iznosu rešenjem koje penzioner dobija kada se penzioniše. Evropski sud za ljudska prava je prirodu davanja iz penzijsko-invalidskog osiguranja jasno definisao na sledeći način: „Sud smatra da postojeća stečena prava na penziju podnosilaca predstavke predstavljaju imovinu u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju. Dalje, obustava isplate penzija u pitanju od strane RFPIO jasno predstavlja mešanje u mirno uživanje njihove imovine.“[1] Sud je takođe ustanovio da manjak novca u Fondu za penzijsko osiguranje ne može biti razlog za delimično ili potpuno obustavljanje isplate penzija.
Dalje praktično i ne moramo obrazlagati neprihvatljivost mešanja države u isplatu nečega što se smatra ličnim pravom penzionera[2] i sastavnim delom njegove imovine. Ipak, možemo pomenuti ne samo Evropsku konvenciju već i domaće pravne norme koje onemogućavaju takvo ponašanje. To je pre svega Ustav Srbije koji zabranjuje povratnu (retroaktivnu) primenu zakona i drugih opštih akata.[3] Za sada nije do kraja jasno na koji način bi se najavljeno smanjenje penzija sprovodilo – da li je planirano da svaki postojeći penzioner kome se smanjuje penzija dobije novo rešenje? Nije jasno ni na osnovu kog akta bi takva rešenja bila doneta. Da li je to zakon ili se razmišlja i o nekim drugim aktima? Međutim, kakvo god pravno rešenje da stoji iza onoga što je premijer najavio, nesumnjivo je da će po sredi biti povratna primena nekog opšteg akta.
Takođe, kao i Evropska konvencija, Ustav garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona,[4] kao i nesmanjivanje nivoa dostignutih ljudskih prava, u koja spada pravo na penzijsko osiguranje.
Ako pogledamo odredbe Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju, izmena jednom donetog rešenja moguća je samo iz razloga koji se tiču promene činjenica na strani osiguranika penzijsko-invalidskog osiguranja, odnosno kada neki novi dokaz ili činjenica mogu dovesti do donošenja drugačijeg rešenja u odnosu na prvobitno. Ne postoji prostor da se ovako nešto dogodi iz razloga koji pogoduju vlastima.
Kada stvari posmatramo iz tog ugla, najavljeno smanjenje penzija u Srbiji se može posmatrati samo na jedan način – kao zavlačenje vladine ili premijerske ruke u džep građana. Zato su nevažne izjave o tome kako se penzije do 25 000 dinara „neće dirati“ – jer ne bi smelo da se „dira“ ništa. Stvar čini još nepodnošljivijom i nepravednijom činjenica da su ovi građani, nažalost, i prvobitno osiromašili zahvaljujući sličnoj politici i istim liderima.
Šta je sledeći korak? Kada je u pitanju država, možda je to oduzimanje pet kvadrata stana, dve automobilske gume ili trećine ovogodišnjeg roda jabuka, jer je rupa u budžetu dovoljno dobar izgovor za bilo kakvo otimanje. Kada su u pitanju penzioneri i građani sledeći korak bi mogla biti ustavna žalba kojom bi se pokušala zaštita ustavom garantovanih prava, a ako ni ovo ne pomogne, Evropski sud za ljudska prava je takođe dobra adresa. Ovde nije (prvenstveno) po sredi to što će neko biti oštećen za nekoliko stotina ili hiljada dinara mesečno; radi se o opasnosti da se konačno raskrsti sa tim da postoji privatna imovina, privatne odluke i privatan život – da sve to postane njegovo, njihovo, državno.
Peščanik.net, 23.09.2014.
———–
