Државни послови

Прошлост нас учи да од позива за домицилно летовање и сличних вапаја нема вајде
Већ годинама одазивам се родољубивом апелу премијера. Летујем (чак и зимујем) у селу код Раље, као моравски локалпатриота, који се под старе дане преметнуо у Шумадинца. Један овдашњи чича, још старији од мене (а таквих је све мање), уверен је да бољег завичаја од Шумадије и нема. „У Београдском пашалуку си земљаче, и одатле ти бегања нема.“
Без намере да се у туђе, иноземне крајеве удаљавам и тако трошим девизне резерве које иначе немам, сеоску идилу ми чини веселијом непрекидна политичка забава српска, уз премијерову непресушну енергију за ширење раздраганог оптимизма.
Ево, већ сам довољно писао у првом лицу. Кога је брига за моје село између Авале и Космаја! А пристиже и август, кључни месец за преиспитивање стања у државној каси: дакле, хоће ли председник владе испунити своје обећање поводом пензија, или неће? По свој прилици неће. Онај чича из фискалног савета жустро се противи обећању онога који једини има права да обећава и дужност да испуњава. Тај човек (Павле Петровић) уверава нас да о пензијама и не мислимо до краја 2017. године.
За многе пензионере то је читава вечност, можда и њен крај, а ваља дочекати бар вечност и један дан. Није сигурно да ли су уопште у контакту Петровић и Вучић, или је њихова фарсична дисонанца планирани удар на нерве стараца који су свој живчани систем давно проћердали. Дакле, премијер загрева, улива наду да ће део отетог бити враћен, фискални савет баца лед, тај савет и не види друге изворе за попуну буџета од пензија које се најпре морају одузети да се коначно не би ни враћале.
Мислим да премијеру мало користи али му ипак вреди такав фискални савет, који са своје стране нема бар још коју идеју, осим резања на местима где је већ све покидано. Онда је и Вучићев оптимизам узалудан, ако је уопште искрен, јер и да се овим темпом пуни каса до 2017. кад ваља врнути дуг, она ће поново зевати празна. Тако функционише тај српски перпетуум мобиле.
Да се поново вратимо на онај позив за домицилно летовање. Прошлост нас учи да од сличних вапаја нема вајде. Још 1974. покренута је легендарна акција под естрадно-модним покличем: „Лепо стоји партизанска блуза“. Као, шта ће нама мода са стране, кад стилизовани комесарски мундири и остали прерађени шнајдерски кич стоје и на мушкима а поготову на женскињама као саливени. Од тога се наравно, ништа није примило. Па онда, бојкоти туђе робе, у стилу „купујмо домаће, јер за боље и нисмо“.
Такве идеје су кратког даха, пошто уз најлон популизам спутавају основне постулате сваке слободе, декларације о слободном протоку људи и идеја, за робу већ рекосмо. Но кад већ има јавног политичког говора о шкртарећем плебисциту, зашто премијер није бар симболично прекорео председника, који неуморно путује, води у далеке светове све који му се нађу под руком и баш га брига.
У нашој елити, која је ипак сама себе изабрала, има много oних који су уверени да је свака стиска само за „прост народ“, а никако за њих. Знам да шеф државе мора да иде код себи сличних, али зар му Оливер Антић као друг и помоћ на путу није довољан?
Не знам да ли премијер зна, можда му и нису рекли, али грађани су под страшном, скоро неиздрживом пресијом порезника. Случајно знам, у сопотској општини су порези и на уџерице, поред којих нема асфалта, порасли за 80 одсто. Нема образложења шта се то догодило, да ли су у селима направљени аква-паркови, промењен амбијент, отворени биоскопи, дечја игралишта, стигле жирафе тасманијски ђаволи и белоглави супови, ушорени разбијени делови Поповића, Стојника и Ђуринаца, или је све то само генијална идеја министра Вујовића и његових харачлија.
Ако премијер не зна све, или му не казују – ево му прилике да види, и да поприча с Вујовићем. Један дневни лист је пре неколико дана донео списак, све са сликама најбогатијих Срба, који укупно дугују десетине милијарди динара пореза. Да се допуни каса, па још да се прелива. Али, шта? Порески органи, све са утеривачима дугова и механизмима легитимне државе, ништа ту не могу, или неће, или не смеју онима који имају највише а не дају ништа. Волео бих да премијер позове министра финансија, лупи шаком о астал, и нареди: „Вујовићу, наплаћуј свима!“ То би био оптимизам.
У Србији тако нешто није могуће, и знам због чега. Бар да се тим људима, ако су већ изван закона, упути апел, молба, аман браћо, не идите нигде на летовање, остајте овде, дајте нешто од вашег преголемог дуга ако бога знате, понижавајуће је да вас молимо.
За то време, српски лумпенпролетери, они дакле који немају ни посла ни наде да ће га наћи, чекају шта ће бити с пензионерима. Они су последња нада незапосленом народу, упркос Павлу Петровићу и његовом аматерском савету који је напросто слеп код фискалних очију и не види даље од укидања стечених права.
Нека премијер види шта ће с порезницима, ако већ није видео, и да се распита како стоје ствари. Докле се харач може поднети. Народ одавно плаћа више него што може, али се нешто ућутао.
Љубодраг Стојадиновић
објављено: 23.06.2015.Политика


К О М Е Н Т А Р И :

st.vodnik, 25.06.2015.21:45

Zna ovaj čovek da piše. Pratio sam ga godinama po medijima, uvek korektno, lucidno, bez preuveličavanja i otvoreno. Ima dobar rezon, aktuelan je, šalje jasne poruke. Dobro oslikava situaciju u Srbiji.