Sa SRPSKOG KULTURNOG KLUBA NOVI SAD

Радисав РИСТИЋ: ПОНИЖЕНИ И ОЗЛОЈЕЂЕНИ

Најављена одлука Владе Србије о смањењу пензија, и поред разумевања и подршке коју пружају том непопуларном потезу, озлоједила је војне пензионере из више разлога. Познато је, наиме, да су тој пензионерској популацији нанете у прошлости, нажалост и садашњости, бројне неправде. Посебна озлојеђеност проистиче из чињенице да актуелна Влада, баш као и претходне пре ње, не хаје за оправдане вапаје бивших војних старешина, на које се, по трећи пут ево, атакује на њихов материјални положај.
Подсећања ради наведимо да је током владавине ДОС-а, односно Демократске странке, војним пензионерима у два наврата укидана исплата дела пензија. Корисницима војних пензија који су пензионисани пре 1. августа 2004.године, од тог датума до 30. новембра 2007. године обустављена је исплата припадајућег војног додатка за службу у одговарајућој јединици, односно командну или руководећу дужност. Почев од децембра 2007. године, међутим, признато им је то право, али без исплате накнаде за период у коме им је било ускраћено. Уследиле су приватне тужбе на основу којих је држава била принуђена да око 30.000 војних пензионера обештети надокнадом неисплаћеног дела и, уз то, плати све судске таксе, вештачења и остале судске трошкове. Десетак хиљада људи који нису поднели тужбу, наивно верујући у законитост, остали су до данашњих дана кратких рукава.
Ванредним повећањем пензија од 1. јануара 2008. године, обухваћене су све пензионерске групације у Србији, изузимајући неоправдано и кориснике војних пензија, мада су и они у том тренутку, баш као и сви остали пензионери, били у правном систему Републичког фонда ПИО (РФ ПИО). Одлука Уставног суда Србије, чије су одлуке према слову Устава „коначне, извршне и општеобавезујуће“, до дана данашњег није испоштована. А тај је суд маја месеца 1913. године непобитно утврдио да на повећање пензије од 1. јануара 2008. године, пуно право имају и корисници војних пензија. Ту одлуку нико од надлежних у овој земљи, почев од Владе Србије, надлежних министарстава и правосудних органа, не узима озбиљно о чему сведоче бројни примери.
Аутор овог прилога се 23. јуна ове године, у име групе војних пензионера из најбројније новобеоградске месне организације, обратио путем мејла министру одбране Братиславу Гашићу са молбом да прими представнике Удружења војних пензионера Србије (УВПС). Циљ тог пријема био би, поред осталог, упознавање господина министра са неправдама нанетим овој пензионерској групацији у време владавине ДОС-а, односно Демократске странке. У то време су на незаконит и неуставан начин озакоњена бројна подзаконска акта чији је једини циљ био деградација војнопензионерске популације. А та се деградација огледала у укидању многих владајућих људских, стечених и законских права војних пензионера. Одговор је, месец ипо дана касније, стигао од Управе за традицију, стандард и ветеране у коме се, поред осталог, наводи да „нема основа да се решавање наведеног питања тражи од Министарства одбране у чијој надлежности није наведено питање“. У одговори се, такође истиче да „није целисходно да Министарство одбране даје свој став о висини пензијског основа на који треба применити усклађивање“. Министарство одбране, како се даље образлаже, преко Управе за традицију, стандард и ветеране, остварује успешну сарадњу са УВПС, што се, поред осталог, огледа у присуствовању представника те управе „Изборним седницама Скупштине Удружења“. На крају одговора аутору писма упућеног министру сугерише се, што у неку руку делује и наредбодавно, да се убудуће не обраћа непосредно Министарству одбране, већ да то чини преко УВПС. Оправдано се у вези са том сугестијом поставља питање: зар се то, можда, не коси са уставним правима грађана путем којих им се „Јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје“.
С правом се, имајући у виду целину одговора Управе за традицију, стандард и ветеране, поставља и следеће питање: за које то традиције, за чији стандард и за које ветеране води бригу та управа? Где су ту војни пензионери којих се, нажалост, одриче и министарство у које су полагали највеће наде. Одговор можда ваља тражити у чињеници да се на челу појединих делова министарства још увек налазе људи које су, као своје узданице, постављали министри који су на те положаје дошли после петооктобарског преврата.
Осим примедби које војни пензионери стављају на однос државе према њиховим неотуђивим правима, не скривају ни озлојеђеност која се односи на (не)рад људи у свом удружењу. Јер, осим разних писанија министарствима и правосудним органима, ни за јоту није допринело остварењу права својих чланова. Сва права која су војни пензионери остварили, остварена су тужбама које су преко адвокатских услуга лично финансирали. Њихове захтеве да им се предузимањем радикалнијих мера остваре нарушена права, руководство није уважавало. Сматра се, свакако не без разлога, да је међу руководством завладала нека врста обломовштине и да са те стране не треба ништа очекивати. Јер сви, осим људи у руководству удружења, отворено реагују што се најновијом одлуком Владе Србије, по трећи пут врши удар на материјални положај војних пензионера, од којег у великом броју зависи егзистенција њихове деце и унучади.
Немоћ у обраћању високим државним функционерима и институцијама, руководство УВПС је ових дана потврдило подношењем тужбе против директорке РФ ПИО. Чудно делује, у неку руку и комично, да се поред Владе Србије, надлежних министарстава и правосудних органа, као оправдање за своје погрешне потезе, кривица тражи у једном од бројних државних чиновника који немају никакву моћ одлучивања у вези са проблемима којима су преокупирани корисници војних пензија. Немогуће је, при томе, заобићи чињеницу да РФ ПИО свесно, по налогу „одозго“ вероватно, подмеће клипове у остварењу законских и неотуђивих материјалних права војних пензионера. Али, такође, више је него јасно да директорка РФ ПИО никако, без мига претпостављених, није у стању да доноси било какве одлуке које се односе на признавање права за повећање војних пензија.
Шира јавност, изузимајући војнопензионерску популацију, сматра да су војне пензије, неоправдано, знатно више у односу на њихове сапатнике у цивилству. Међутим, и поред чињенице да су војне пензије, у просеку гледано, заиста веће од цивилних, губе се из вида разлози те разлике. Истине ради, коју од јавности прикрива РФ ПИО, неопходно је указати на конкретне податке који оправдавају наведену разлику. А ти непорециви подаци односе се, поред осталог, на разлике у стручној спреми и висини радног стажа корисника војних и цивилних пензија.
Према званичним подацима УВПС, нешто више од 60 процената војних пензионера има високу, 7 посто вишу и око 33 посто средњу стручну спрему. С друге стране, међу цивилним пензионерима само 6,50 има високу, исто толико вишу и око 33 процената средњу стручну спрему. На такозвану неквалификовану радну снагу, отпада нешто око 54 процената цивилних пензионера. Просечан радни стаж војних је 38, а цивилних пензионера 27 година. Не треба, свакако, занемарити и бројно стање свеукупне пензионерске популације у Србији коју за разлику од милионске масе цивилних, чини само 40.000 личних и породичних војних пензионера.
Сви ти подаци, нема сумње, врло добро су познати свим званичницима у овој земљи, посебно онима у Влади Србије, односно министарствима одбране, правде, финансија, рада и социјалне политике… Нажалост, сви до једног се праве невешти, необавештени и ненадлежни, пребацујући лоптицу једни на друге.