У тексту који следи само замените име државе и уместо Хрватске ставите Србија, а све остало је исто.. Текст професора Јурчића преузет је из НАЦИОНАЛА.
Администратор сајта

---

О могућностима изласка из актуелне дужничке кризе и оснивању фискалне уније у еврозони разговарали смо с Љубом Јурчићем, професором Економског факултета у Загребу и бившим министром привреде у влади Ивице Рачана.

'Више смо трошили него производили и пре настанка светске и европске кризе, Хрватска се деиндустријализoвала ''Више смо трошили него производили и пре настанка светске и европске кризе, Хрватска се деиндустријализовала'

Може ли се Европа надати изласку из "дужничке кризе"?

- Може, али не брзо. Ваља имати на уму да је финансијска криза у Европи последица политичке кризе, кризе управљања. У тој кризи неке државе више нису у стању да отплаћују дугове. Али то није крај света. И Аргентина, када је банкротирала 2002., престала је отплаћивати највећи део својих дугова. Дугови су, заправо, само врх санте леда у низу погрешних потеза у економији који им претходе.

А како гледате на кризу у Хрватској?

- Хрватска се суочава са последицама властите политике из претходног периода. Светска, европска и хрватска криза имају нешто заједничко. Али наша, у односу од 80 одсто аутохтона, долази из сопствених извора. Више смо трошили него производили и пре настанка светске и европске кризе. Хрватска се деиндустријализовала.
Након десет година великих инвестиција имамо мање радних места него пре инвестиционог бума, што упућује на погрешну структуру инвестиција. Те инвестиције сада морамо отплаћивати из мање радних места и мањег дохотка. Нажалост, тај се тренд наставља.
Макроекономска политика учинила је домаћу производњу нерентабилном, а та се политика не мења. Нису изграђене институције које би помогле домаћим произвођачима у стварању конкурентних производа. Развијене и паметне земље воде другачију политику.

После сусрета са италијанским премијером Мариом Монтијем, француски председник Франсоа Оланд најављује оснивање заједничког европског фонда за отплату дугова, нови механизам заштите чланица ЕУ од потреса на финансијском тржишту. Колико је изгледна та опција?

- У протеклих 20 година постојале су групе које су профитирале и групе које су биле губитници. Добитници су били у финансијском сектору, а губитници у реалном сектору економије. Мере које се сада предлажу покушавају, под изговором спасавања државе и стандарда грађана, пронаћи, заправо, начин за очување тог финансијског сектора с добитницима. У политичкој економији ти би се добитници могли назвати "еуроелитом". Та елита налази се у финансијском сектору и рукама крупног капитала. Они су имали велике користи у протеклом периоду - од 1990. па све до данас.

Али што мислите о конкретној Оландовој иницијативи о заједничком фонду за отплату дугова?

- Француска је од 2002. била у трговинском и буџетском дефициту. Тако, дакле, и Француској, као највећој партнерки Немачке у Европској унији, одговара да неко плати те дугове. Италија већ има дуг од 120 посто БДПа, а у Француској се тај дуг полако приближава бројци од 80 посто БДП-а. Стога тај проблем постаје, пар екселанс, политичко питање. Ако би се ишло у оснивање заједничког фонда за отплату дугова, онда би се поставило и питање дистрибуције терета тог дуга. Када погледате ко би, на крају, требало да плати, постајете свесни чињенице да то могу учинити само успешна привреде у Европи. А то су, понајприје, Немачка и Холандија. Другим речима, врши се притисак на Немачку да плати фискалну недисциплину земаља југа Европе, а то може бити опасно.

Зашто је опасно ако би омогућило излазак из кризе?

- Зато што би се, на крају, показало да би те дугове у највећој мери морале платити Немачка и Холандија, које имају позитивне билансе. То сигурно не би с аплаузом дочекали и грађани тих држава.

Фискални пакт у ЕУ је потписан, али процене говоре да ни то неће бити довољно за излазак из кризе док се не успостави и функционална фискална унија.

- Фискална унија дефинисана је фискалним суверенитетом. Уз монетарни и правни суверенитет, фискални суверенитет је један од најважнијих стубова националне државе. Фискални суверенитет подразумева да можете одређивати порезе, да одређујете колика ће бити јавна потрошња, колико ћете се задуживати. Управо преко те врсте политике свака влада и води државу. У САД-у, Немачкој, Швајцарској, уз фискални суверенитет на националном нивоу, постоји и велик део тих јавних овлашћења, које су пренесене на локалну управу. Када се говори о фискалном пакту и фискалној унији питање је колика ће бити његова дубина, а колика ширина. На пример, у САД-у постоји и монетарна и фискална унија. Али док САД на савезном нивоу има дефицит између 6 и 7 посто БДП-а, он на локалном нивоу појединих држава, без обзира на то колико оне велике биле, није већи 1 до 2 одсто. У Шпанији је обрнута ситуација. Тамо је највећи део дефицита последица огромних дефицита баш у локалним јединицама.

У чему је онда бит актуелних проблема у Европској унији?

- Све је од почетка ишло криво. Најпре је требало средити привреду, што и јесте била првобитна идеја институционалног јачања ЕУ. Потом је требало ускладити фискалне политике, ускладити регулације банка, а тек на крају увести евро као заједничку валуту. Европа је, међутим, увођењем заједничке валуте почела градити ЕУ од крова, а да није улагала у њене зидове. Темељи те европске архитектуре, додуше, постојали су, али само у политичком сегменту. То је било очување мира у Европи и обезбеђивање претпоставки за развој.

Сматрате, дакле, да се у пројекат заједничке валуте, евра, ушло прерано, волунтаристички, из политичких разлога?

- Рекао бих да је то била комбинација волунтаристичких и политикантских мотива. Код Марка је постојала 1 синтагма која је говорила да се "држава дигла изнад народа", а у овом случају се Брисел дигао изнад Европе. Нису се довољно размотриле разлике не само у култури и навикама појединих европских држава, него нису узете у обзир ни разлике у њиховим економијама. Ушло се механицистички у пројекат заједничке валуте.

Шта подразумева појам "дужничке кризе"?

- Пре свега, говори да није реч о банкроту, него о кризи. С друге стране, то значи да 'На тржишту ЕУ конкуришу државе, а не компаније' '
На тржишту ЕУ конкуришу државе, а не компаније' поједине земље отежано могу враћати своје дугове, да камате на те дугове расту због великог ризика. Када погледате озбиљније на ту кризу, схватите да Европа није заједничка породица, да није хомогени ентитет. Грчка је већ банкротирала. Она више не може вратити ни један евро, а никад га неће ни моћи вратити. Дакле, на повраћај грчких дугова треба заборавити. Покушаји да се Грчкој понуде модели изласка из кризе кроз финансијске трансакције средство је прикривања правог стања ствари како би се избегле веће финансијске, економске и политичке штете. Бит тих покушаја је избегавање банкрота немачких и француских банака, што би онда морале санирати немачка и француска држава. Немачки би се грађани тада могли побунити што дају новац Грцима, који наводно само троше, а не раде.

Није ли, ипак, главни проблем недовољне интеграције, односно недовољног степена интеграције ЕУ?

- Темељни је проблем што се ЕУ није интегрисала као држава. На тржишту ЕУ не конкуришу компаније него државе. Када представници појединих држава, Немачке, Француске или Велике Британије иду у Грчку, они не иду с амбицијом тамо нешто развијати, него продавати и зарадити. У Европи не постоји дужничка криза у смислу у којем тај проблем егзистира у САДу, где тај амерички дуг износи 93 посто БДПа, или око 14 хиљада милијарди долара. У Европи постоје дугови Грчке, Италије, Португала, Шпаније, Немачке, Француске, али не постоји институт европског дуга. Када би се успоставила фискална унија у којој би се сви ти јавни дугови објединили, отворило би се питање колико је ко направио тог дуга, а онда и колико ће ко од тог дуга морати да плате.

У ЕУ се тренутно потихо сумњичи и Пољска, која је једина избегла рецесију, да је коришћењем новца из европских фондова организовала фудбалско првенство.

- По свему судећи, Пољаци су нешто научили од Грчке. Када се ствари оголе до краја, онда се може извући и закључак да је главни окидач кризе у Грчкој била организација Олимпијаде 2004. Ипак, треба бити реалан и казати да је главни извор проблема био у кривом приказивању буџетског дефицита. Док је службена Атина приказивала да је тај дефицит износио 6-7 посто, он је био знатно већи - износио је 15 посто. Момци из Европске комисије су то знали, али су се правили да не виде, јер је било време економског узлета у Европи. Сада су ти дугови стигли на наплату.

Како сада изаћи из проблема? Јесмо ли ушли у историјски период перманентних криза које ће трајати вековима? Ангела Меркел проценила је да ће то потрајати читаву деценију.

- Европа се по овом моделу, који је на снази задњих 20 година, не може развијати. Може се само крпати. Сваких неколико година улазиће у још дубљу кризу. Добитници у овој кризи настојат ће очувати постојећи модел у неком префабрикованом облику. У Италији и Грчкој банкари су већ водили државе, а тај ће се тренд наставити. Нови управљачи, заправо, долазе из финансијског сектора, који је потпорни стуб и привреди и држави. То су тренутно најмоћније друштвене групе из којих се регрутују нове елите. Због таштине европских политичара, који не желе признати да су на погрешан начин водили ЕУ, настојат ће одржати постојећи модел у нади да ће колапс доћи после њих по начелу: "после мене потоп".

Ипак, мора постојати решење. Историја сведочи да потоп никада не долази.

- Теоретски гледано, решење постоји. Оно је у смањењу брзине интегрисања у Европи и повратку два корака уназад. Ситуација у фискалној политици је резултат привреде и друштва. И код нас се говори да треба смањити буџетску потрошњу, па ће Влада постати успешнија. Али ситуација је обрнута. Влада ће бити успешнија ако ће спроводити друге политике, које доводе до пада те буџетске потрошње. Само смањивањем буџетске потрошње и тзв. штедњом догађају се ломови и у привреди и друштву. Људи остају без посла, без пензија, без социјалне заштите, смањују се плате, па се поставља питање да ли постоји друга паралелна влада која ће стимулисати производњу, омогућити ново запошљавање.

Заступник сте увођења тзв. фискалног федерализма у ЕУ.
Не би ли то означило грађење архитектуре ЕУ у две брзине - заједнице држава првог и другог реда?

- Те различите брзине европска су реалност. Европа је већ сада у више брзина, а не само две.
Када погледате Европу, у њој примећујете више димензија:
1.- водећи двојац Немачке и Француске,
2.- скандинавске земље, које практично нису ни осетиле кризу,
3.-постоје медитеранске земље које су у кризи.
4.- Напокон, ту су и новопридошле чланице из тзв. транзиционог простора.

То су једноставно чињенице које није могуће игнорисати. Европа је заједница различитости, које ће се морати уважавати.