KOMANDOVATI ZNAČI PREDVIDETI
Srećko Prentović
24. 03. 2015. u 15:55
Stara „komunistička“ floskula koja je, izrezana u stiroporu, ili šablonom ispisana na hameru, krasila sve kasarne bivše nam JNA, od Vardara pa do Triglava.
Tenkodrom-helidrom, Zalužani, 31. Decembar 1991. godine. Za mnoge srećnika širom sveta dan kada se svečano i pompezno ispraća Stara, a dočekuje Nova godina. Za nas balkance, a vojnike po profesiji, jedan u nizu ratnih dana. Jer nismo mi ni Nemci, ni ne daj bože Englezi, da za praznik prekinemo neprijateljstva i svečano ga obeležimo, nismo ni stari Grci da prekinemo rat zbog Olimpijade. Nismo mi na frontu kod Ypresa, mi smo u srcu Balkana, gde je junaštvo baš na praznik učiniti zlo drugome, valjda tako više boli. Srušiti džamiju na Bajram, ili crkvu na Božić. Ubiti svata u svatovima, pucati snajperom na radnike koji su došli da traže mir, umesto rata...U to se pretvorio Balkan.
Dan, kao i svaki drugi ratni dan na brdovitom balkanu. Ranjenici, ranjenici, ranjenici...Tegli nebeska konjica, neumorno.
A kada padne veče, sve se lagano utiša. Zavlada zlokobni noćni mir. Prebrojavaju se mrtvi i ranjeni, sagledavaju učinci, podnose izveštaji, pod okriljem noći vrši pregrupisavanje snaga, zauzimaju novi, bolji položaji, kuju planovi za sutra, hvata parče sna, jer ujutru treba Jovo-nanovo, svim snagama.
Svi smo tu na okupu, u kasarnama tenkodroma, tu su nam i kancelarije i spavaonice i kuhinje i dnevne sobe. Naš novi dom. Drugog nemamo. Jedna velika porodica, vojnici, podoficiri i oficiri.
Nešto iza 23:00 umornu dremku prekida zvonjava telefona. Na centrali blinka crvena lampica ispod koje piše OC VaK (Operativni centar vazduhoplovnog korpusa).
„Tri ležeća, šest sedećih, Petrova Gora - VMA, ODMAH. Javi poletanje!“
„Primljeno“!
Uobičajeni sadržaj zadatka tih dana, samo se brojke menjaju i mesto ukrcavanja.
Ubadam dugme na centrali, javlja se R******, komandir eskadrile.
„Tri teška i šest lakih ranjenika, R*******, sa Petrove Gore na VMA, proveri meteo i javi možemo li i kada, ako možemo“.
„Razumeo, šefe, javljam“.
Posle deset minuta zove:
„Meteo povoljna, posada i helikopter se pripremaju, let najavljen, poletanje oko ponoći“.
„U redu R*******, i neka prespavaju u Beogradu, pa sutra nazad. Isprati ih sa tornja“.
Uključujem priručnu radiostanicu, ATR-ku, sedim i čekam poletanje.
Čuje se zapuštanje motora i rotora, telefon, opet OC:
„Jel krenuo“?
„Nije, ali ubrzo će“
„Požuri, ranjenici čekaju“.
U 23:55 posada uspostavlja radio vezu sa kontrolom leta:
„ Avala, Tetreb taj i taj, dobro veče. Dozvolite poletanje po zadatku X,Y,Z, prema Petrovoj Gori...“
Ne znam odakle, odnekud iz podsvesti, kao munja ošinu me misao: NOVA GODINA JE!
Dograbim mikrofon ATR-ke i gotovo viknem:
„Prvi ovde, zabranjujem poletanje do daljnjeg“!
„Prvi, ne razumem, sve je u redu, sve provereno, sve spremno, u čemu je problem“?
„Ne gasi, sačekaj do daljnjeg“!
Minut-dva iza toga počelo je: Nebo dokle god pogled dopire pretvori se u buktinju. Hiljade svetlećih osica pohrliše sa zemlje uvis pretvarajući noć u prizor koji se ne može opisati već samo doživeti. Neprekidna pucnjava i najveći vatromet koji sam doživeo. Ratnici slave Novu Godinu. Pucajući iz svih raspoloživih oružja i orudja u nebo. Neštedimice, kao da im je nebo krivo. Ptica ne može da prodje neokrznuta.
Telefon sa OC neprekidno zvoni. Ne javljam se, zurim u nebo, još minut dva.
„Kaži“!
„Je li poleteo, dodjavola“?
„Nije i neće još“!
„Zašto“!
„Pogledaj u kalendar, pa u sat i izadji iz te rupe napolje, na minut“!
Posle desetak minuta, sve se utišalo. Potpuni mir.
„Odobreno poletanje Tetrebe, i srećna Nova Godina“
„Hvala šefe, i vama takodje. Ovi utepaše Deda Mraza“
Zvuk motora se polako udaljava i gubi u noći, zatim i signalna svetla. Ode ptica.
„Poleteo je u 00:15, srećna i vama Nova Godina“
Sutra je novi dan.
(Komandovati znači predvideti, a ne prevideti. Ne samo znati izdavati naredjenja, već ih znati i primati, zaštititi od previda, samovolje, nesmotrenosti, neznanja, prevelikog htenja, greške, kako sebe i potčinjene, tako i pretpostavljene. Jer svi smo samo ljudi i svi možemo da previdimo, da preskočimo, da pogrešimo. U najboljoj nameri. U ratu pogotovu. Zato postoje nivoi komandovanja. Jedan od njih će da uoči previd i da adekvatno odreaguje. Da ukaže na njega. Trebao bi. Ako svi nivoi zataje, gotovo je, posledice su neminovne. Nešto nije u redu sa sistemom. Ili on uopšte ne postoji.)
