STAREŠINA UMESTO IN MEMORIAM :Omer je 1992.doneo veliku odluku kakav je i on bio i ostao u JNA

Major avijacije Omer Mehić nastardao je prilikom pada vojnog helikoptera koji se srušio nedaleko od aerodroma Nikola Tesla u Surčinu prilikom spasilačke akcije. U spasilačkoj akciji nastradalo je šest osoba i beba od pet dana.
Major Mehić je rođen u Doboju, a u vojsci je od 21. jula 1990. godine. Završio je Vazduhoplovnu vojnu akademiju u Zadru i sve vreme je bio pilot helikoptera.
Njegov starešina u Banjaluci Srećko Prentović,pukovnik avijacije u penziji, ovako se seća hrabrog Omera Mehića. Njegovo pismo sa njegove Fejsbuk stranice prenosimo u potpunosti:

"Proleće 1992. godine. Banjaluka, tenkodrom Zalužani, silom prilika pretvoren u helidrom za prihvat tri eskadrile helikoptera dislociranih iz Hrvatske, iz Zagreba tačnije. Helikopteri kao mravi pritisli svaki travnati pedalj tenkodroma. Izmedju njih vijugavim, betoniranim stazama po ceo dan bruje i gmižu tenkovi. Vrvi kao u mravinjaku. Između tenkova svaki čas uzleti po neki „krilati mrav“ i krene put neba. Po ranjenike najčešće. Besni rat. Država se raspada u strašnim, krvavim mukama, obolela od teške bolesti, neizlečive. Od nacionalizma. Sa državom se, po istim šavovima, polako ali sigurno, raspada i njena vojska, JNA-četvrta vojna sila u Evropi. Haos jedan neopisivi. Kucanje na vratima.
- Pozdrav, komandante, šta ima?
- Uđi, Omere.
Omer Mehić, poručnik, mlad, zdrav, jak, uvek vedar i nasmejan, vrsni i neustrašivi pilot. U letačkom kombinezonu sa patikama na nogama. Nema čizama, ostale tamo negde u Zagrebu, nove nisu stigle, a bos ne može leteti. Leti u svojim patikama. Na borbene zadatke, a svaki je borbeni, jer rat je. Puca se na sve strane, ko stigne i odakle stigne. Ćaskamo uz kaficu, nje, dao bog, još uvek ima.

- Šta se ovo dešava, komandante?
- Raspad sistema, moj Omere, rat. Užas, vidiš sam.
- Dobro to, to me ne brine, to je naš posao, nego ovo sa nacionalizmom i njegovim bujanjem, sa prebrojavanjem krvnih zrnaca po tom osnovu... A prebrojavala su se, baš tih dana, moram da priznam.
- Kaži Omere, šta te muči, ne okolišaj.
- Ne okolišam, zato sam i došao komandante, da pričamo otvoreno, da se posavetujem. Muči me moje ime, Omer. Muči me ovaj raspad, muči me nacionalizam, dele nas komandante. Muči me pitanje: ko sam ja i kome pripadam i šta da radim sa sobom, gde je moja budućnost.
- E, moj Omere, teška pitanja postavljaš, ali kada već pitaš odgovoriću ti:
- Ti si Omere, naš, pripadaš JNA, Ratnom Vazduhoplovstvu, ovom puku i svojoj eskadrili. A kome svi mi danas pripadamo, ne bi ti znao reći. Ali prvenstveno pripadaš sebi Omere. Tvoja budućnost, generalno, službe što se tiče, kao i moja nije u našim rukama, o njoj će odluku doneti neko drugi. Čekaj, je li te neko dira i proziva po toj osnovi, vređa te, šikanira?
- Jok, komandante, niko za sada, ali ja vidim šta se dešava i ne vidim kraj gde će da stane. Nisam siguran da već sutra neko neće da me prozove zato šo se zovem Omer i da mi kaže: Idi kući Omere, ti nam ne trebaš više, Omere ne trebamo. Ja svoje kolege i sve vas smatram svojom braćom, spreman sam u svakom momentu da svoj život položim za svakog iz ove naše jedinice, ali nisam spreman da sutra doživim bilo kakvo poniženje od ljudi koji me lično ne poznaju, a zasmetaće im što se zovem Omer. Šta ću, kada se to dogodi? Kuda ću onda?
- Vidi, Omere, dok se ja pitam i donosim odluke o i u ovoj jedinici, i dok si u njoj to se neće desiti. A već sutra, neko može doneti odluku i reći i meni: Idi kući, ti nam više ne trebaš, bez obzira što se zovem Srećko, a ne Omer. Znaš me, znam te. Znaš i sve svoje kolege, znaju te. Pametan si, razmišljaš unapred, to je dobro, samo odgovor na tvoje pitanje šta će biti sutra i kakva je budućnost ja ti ne mogu dati, jer ga ne znam. Odluka je u tvojim rukama i samo u tvojim. Ostaneš li s nama, delićeš našu sudbinu, ma kakva ona bila. Odlučiš li da odeš ne znam šta će sa tobom biti. Pogrešno bi bilo sa moje strane da ti bilo šta govorim, ili te savetujem i ja to neću činiti. Odluku moraš doneti sam i stati iza nje, jer se radi o tebi, tvome životu i tvojoj budućnosti. Bilo kakvu odluku da doneseš, ja ću je pozdraviti i podržati, neću promeniti mišljenje o tebi. Samo te molim jedno, ako odlučiš da odeš, nemoj da bežiš. To je kukavički. Saopšti svoju odluku o odlasku i idi kao čovek. Dostojno ćemo te ispratiti, jer ti to zaslužuješ. Jesmo li se razumeli, Omere?
- Jesmo komandante, veliko hvala. Nema meni života bez vas. Bez nas, tačnije.
Omer je doneo odluku. Kakvu, danas znate sami. Poštenu, kakav je i on bio. Veliku, kakav je i on bio. Hrabru, kakav je i on bio. Nikada više nismo prozborili nijednu reč na tu temu. A sretali smo se. Zagrlio bi me i poljubio. I uvek mi se obraćao sa komandante, mada mu to više nisam bio. Slava ti, Omere. I veliko hvala. Do neba gde si pripadao i kome si se zauvek vratio. Putuj, i ne okreći se".
Autor: EPK 15.03.2015.

U padu transportnog helikoptera Mi-17, stradali su major Omer Mehić, pilot kapetan Milovan Đukarić, zastavnik Nebojša Drajić, mehaničar letač zastavnik Ivan Miladinović, lekar Dževad Ljajić, anestetičar Miroslav Veselinović i beba iz porodice Ademović iz Novog Pazara.



Биографије настрадалих припадника Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране
/Са сајта Министарства одбране/

Мехић Рамиза Омер, пилот, вођа ваздухоплова,мајор авијације, рођен 24. јула 1967 године у Добоју. Био је на дужности помоћника команданта за транспорт и трагање и спасавање, уједно наставник летења у команди 890. мешовите хеликоптерске ескадриле 204. ваздухопловне бригаде.

У војсци је од 21. јула 1990. године. Завршио је Ваздухопловну војну академију у Задру и све време је био пилот хеликоптера. Има звање старијег наставника летења и 1. категорију стручно-борбене оспособљености. Оспособљен је за пилота ХТ-40 и ХТ-48. Ожењен и отац двоје деце.


Ђукарић Остоје Милован, пилот, капетан авијације, рођен 22. јула 1982. године у Новом Саду. Био је на дужности пилота у 1. хеликоптерском одељењу 890. мешовите хеликоптерске ескадриле 204. ваздухопловне бригаде.

У војсци је од 16. септембра 2005. године. Завршио је војну академију смер авијација 2005. године. Био је пилот 4. категорије стручно-борбене оспособљености.


Драјић Радоја Небојша, механичар-летач,заставник техничке службе, рођен 22. маја 1971. године у Бајиној Башти. Био је на дужности командира одељења, уједно летач, 1. одељења за хеликоптер и мотор за ХТ-40/48, вод за хеликоптер и мотор, Чета за ваздухопловно-техничко одржавање 890. мешовите хеликоптерске ескадриле 204. ваздухопловне бригаде.

У војсци од 14. јула 1990. године. Завршио је средњу војнушколу РВиПВО у Рајловцу 1990. године, а имао је и завршене преобуке за ХТ-40 и ХТ-48. Ожењен и отац двоје деце.


Миладиновић Милана Иван, механичар-летач,заставник техничке службе, рођен 24. августа 1968. године у Крушевцу. Био је на дужности првог подофицира у Чети за ваздухопловно-техничко одржавање 890. мешовите хеликоптерске ескадриле 204. ваздухопловне бригаде.

У војсци од 18. јула 1987. године. Завршио је Средњу војнушколу РВиПВО у Рајловцу 1987. године, а имао је завршене преобуке за ХТ-40 и ХТ-48. Ожењен и отац двоје деце.