Болен

Да ли ће косовски Албанци, свесрдно потпомогнути Вашингтоном и Бриселом формирати сопствену војску, заокружити своју државност и тако залупити Србији врата пред носом ?
Индолентно понашање наших власти по том питању, чини се да им представља само додатни ветар у леђа.

На све то указује и упозорава и проф. др. Радован Радиновић генерал-потпуковник у пензији.
Др Радиновић магистрирао је на Факултету политичких наука у Београду, а докторирао је у области методологије војнонаучних истраживања.
Био је директор Института за стратегијска истраживања, професор и начелник катедри високих војних школа, (редован професор „Стратегије“ од 1987.године), начелник одељења у Управи Генералштаба и начелник Управе у Савезном министарству одбране.
Као акредитовани војни експерт учествовао је у неколико наврата у одбрани наших високих војних руководилаца у Хашком трибуналу.
Аутор је великог броја студија из области геополитике и геостратегије, а написао је и једну изузетну књигу : „ Лажи о сарајевском ратишту“.
Пензионисан је превремено 1993.године.


ВОЈСКА ЈЕ АТРИБУТ ДРЖАВЕ - ОДЛУЧНО НЕ "ВОЈСЦИ КОСОВА"

Радован Радиновић
субота, 17. јануар 2015. НСПМ

Питање формирања "Војске Косова" се на мала врата уводи у нашу све невеселију политичку свакодневницу. Једном о томе говоре представници привремених институција у Приштини, други пут то чине лобисти са Запада који заступају интересе Албанаца, а понеки пут то чине и докони домаћи аналитичари, тек толико да се досоли и да чорба буде гушћа. Свима на српској страни који брину о српским државним и националним интересима то је свакако још један додатни разлог за озбиљну бригу и томе се свакако мора стати на пут. Ево неколико разлога у том смислу:

1. Војска је без сумње један од битних атрибута државе и државности. Ако би се остварила претња Запада и свих промотера косовске независности да ће у догледно време то питање доћи на дневни ред тзв. нормализација односа Приштине и Београда, односно да ће Косово, силом наметнути политички ентитет добити своју војску, то би практично значило да је тај ентитет израстао у независну државу. Јер, војска је по дефиницији институт државе који штити њен суверенитет и територијалну целовитост. Пристанак Србије, или непротивљење Србије успостављању "Војске Косова", било би фактичко признање независности Српске јужне покрајине и свака даља прича о статусу тог дела Србије била би безпредметна.

2. На Балкану, па и шире, а посебно у Србији, ево већ деценију и по, ништа се не дешава што не би било по вољи Вашингтона, а тиме и Брисела као вашингтонског поданика. Ако Вашингтон то буде хтео, а знам да хоће, Брисел, као његов вазал, то свакако неће спречити. Утолико пре, што Немачка, као најутицајнија чланица снажно подржава независност и признање Косова као нове државе. Како сада ствари изгледају, бојим се, да ни у српској тзв. политичкој елити није мали број оних који то не би желели да спрече. Упркос свему, суштински је битно да Србија покаже одлучност да то спречи. Када то кажемо мислимо на ону Србију коју представља актуелна власт. На тај начин она исказује своје противљење успостављању Косова као независне државе. И што је не мање важно, на тај начин Србија пред центрима моћи савременог света, пре свих оних на Западу, са своје стране ставља тачку на сваку даљу причу о прекомпоновању њеног етничког простора, било путем јачања већ постојећих аутономија, било путем наметања нових, а тога има напретек.

3. Да се одлучно супротстави формирању "Војске Косова" Србија има снажна упоришта у свим релевантним међународним документима која регулишу статус Косова и Метохије у склопу међународног правног поретка и правног поретка Србије. Ни у једном од тих докумената – Кумановски споразум, Резолуција СБ УН 1244 (1999) на основу које се Косово и Метохија ставља под привремену управу УН, а ни у било ком другом документу након ове резолуције нема одредбе на основу које се легално и легитимно могу формирати оружане снаге, односно Војска Косова. Напротив, та документа су се обавезала да преко КФОР-а као наменских снага УН за Косово и Метохију у улози чувара мира разоружају и расформирају ОВК, што они, наравно, нису, из њима и нама знаних разлога учинили. Уместо разоружања и распуштања ОВК, КФОР (читај НАТО и САД) су ОВК преименовали у Косовски заштитни корпус, а потом у Безбедносне снаге, да би до формирања "Војске Косова" остао само један мали корак. Но, корак који се без пристанка Србије неће нити се може достићи.
Ништа не мења на ствари што те постојеће снаге косовске безбедности имају нека обележја војске као што су оклопни транспортери, хеликоптери и сл., те да могу имати и више од тога, али све док се на међународном нивоу не прихвати да то буде војска посебне државе она то и неће бити. А управо од Србије зависи и зато Србија мора то да одбије, јер тако ставља до знања и свету и себи да би то био још један акт окупатора на отетом делу наше државне територије.

Како Србија у том случају треба да поступи:

1. Да на свим нивоима где се води међународни дијалог: ОУН, СБ, ЕУ, Партнерство за мир, разни регионални скупови итд., Србија мора изразити своје снажно противљење. Не сме се догодити, као што је то био случај са пријемом Косова у МОК када су представници нашег ОК и сви за то одговорни државни органи, остали неми, наводно из алтруистичких спортских мотива како се не би омогућило спортистима да се такмиче. Јер, боже мој, спорт треба одвојити од политике и препустити их спортистима. А пријем Косова у МОК, без претходног пријема у УН, није ништа друго до политичко питање, јер је било много других начина да се спортистима Косова омогуће такмичења али не као представницима самосталне државе. Уосталом, међународне спортске институције у том погледу имају богата искуства. Управо су им то омогућили наши вајни спортски функионери, чија је дужност била да бране државне и националне интересе Србије, а не наводне спортске, а у суштини политичке интересе албанских спортиска на КиМ.

2. Немамо илузија да ће промотери косовске независности уважити противљење Србије да Косово добије своју војску, нити да Србија има моћи да то физички спречи, али она мора својим противљењем нагласити да би то било још једно у низу насиља које се Србији сервирају дуже од две деценије. То противљење мора бити тако снажно да се запрети напуштањем бриселских преговора о нормализацији односа Београда и Приштине (а то је само еуфемизам за нормализацију односа Србије и Косова, односно за онај свеобухватни споразум који нам упорно сервирају бројни представници Немачке који нам стижу у походе из дана у дан). Ако је то услов за приступање Србије ЕУ, онда Србија без премишљања мора иступити из тих преговора. Јер, по нашем становишту држава је важнија од чланства у било којој међународној организацији и асоцијацији, па макар се она звала ЕУ.

3. Ако до формирања "Војске Косова" дође, Србија мора бити свесна да би добила једног од заклетих и дуготрајних непријатеља који ће стално тражити начине и могућности да угрозе државне интересе Србије. А након евентуалног формирања војске те могућности би могле бити колосалне. Илустрација ради, на најужем делу државне територије, по оси исток-запад, на правцу Софија-Приштина, Србија је широка свега педесетак километара, а то је мање од дубине замаха једне офанзивне операције корпуса копнене војске. Дакле, на том делу своје територије Србија би била геостратешки толико рањива да би у веома кратком времену могла бити пресечена и одсечени делови југа Србије од остатка Србије на северу.

4. Формирањем "Војске Косова" Србија у свом „меком трбуху“, а то је део Рашке области и подкопаонички део добија потенцијалног непријатеља који би везом са све милитантнијим екстремистима у Новом Пазару и шире, представљао озбиљну сметњу и претњу угрожавању стабилности Србије и њеног суверенитета, чиме би тзв. „зелена трансферзала“ од мита постала сасвим реална чињеница. Стим у вези, Србија би морала много одлучније него што је то до сада радила стабилизовати безбедносно, социјално и политичко стање у Рашкој области и спречити све отвореније, па и дрскије парадирање униформисаних паравојски које Србију нити желе нити јој чине никакво добро.

5. Формирање "Војске Косова" би пројекат „Велика Албанија“ актуелизовало до крајњих граница и довело до готовог извршења, а нелојалност албанског живља на југу Србије према држави чији су држављани, која ни до сада није била бог зна каква, заоштрили до крајности, са могућношћу нових побуна ради издвајања из Србије и припајања Косову.

6. Прихватање формирања "Војске Косова", без обзира на било каква друга уверавања, реметило би какву такву равнотежу у подрегиону, поготову имајући у виду чињеницу да је практично избрисана граница према Албанији. Са сигурношћу се може предвидети да би то био увод у ново гомилање оружја и војне технике на безбедносно нестабилном подручју, као и увод у оружане провокације у зони безбедности. Никакве и ничије гаранције и уверавања да до тога неће доћи не би имале вредност.
Све што је до сада речено императивно наметаће потребу редефинисања стратешке концепције обране и озбиљне промене у стратегијском груписању и оперативном развоју Војске Србије, али то је дуга и далеко озбиљнија прича од ове коју сада и овде можемо испричати.
Да ли је државно руководство свесно свега овога?


К О М Е Н Т А Р И :

st.vodnik,18.01.2015.17:39

Svesno je "državno rukovodstvo" svega ovoga, druže generale, svesno i presvesno. Znaju šta su uradili i šta još trebaju završiti i u kojem roku. Kojim povodom se baš ova garnitura našla na vlasti, da li je ovaj rebus težak za rešenje? Nije, svi znaju koje zadatke su dobili, koju šargarepu će dobiti a možda i štap popiti. Zašto se ne objavi integralni tekst tog famoznog "Briselskog sporazuma"? Zašto se od javnosti krije sadržaj tog dokumenta? Konačno su postavljene tračnice priznavanja nezavisnosti Kosova. Nema sada nazad, skidanja šina. Sledi konačna izgradnja ovg projekta. Obe državne garniture, Tadićeva i Vučić-Nikolić-Dačić otvoreno, dosledno i revnosno rade za nalogodavce sa Zapada. Vrbovanje nije istovetno: Tadića su prosto pridobili, on zna kako i zašto a ove aktuelne mislim da su ucenili i eventualno obečali zatvaranje očiju pred svakom vrstom lopovluka, neku finansijsku nagradu i efikasno spašavanje u problematičnom trenutku.
Srbija treba momentalno biti bezbednosno zabrinuta u odnosu na ukupno okruženje koje uglavnom nije prijateljski raspoloženo.Vojska Kosova je neminovnost, biće od NATO pakta opremljena, ogranizovana i uvežbana. biće korištena kao moćno sredstvo pritiska na Srbiju.Oružanih incidenata biće svakodnevno za koja će biti traženo izvinjenje Srbije, traženo će biti maksimalno uzdržavanje srpske vojske na provokacije i sl. Takvo komandovanje slabi moral vojnika i starešina što je u razbijanju SFRJ korišteno u stratgiji "kreni, stani, vrati se u početne pozicije". Bez obzira na namerno "razvaljen sistem odbrane", pogotvo vojne komponente u sudaru što se kaže "jedan na jedan" nemaju nikakve šanse ove neprijateljske vojske. Međutim, sada je ključno pitanje: Kako odvratiti zloglasni NATO da se umeša i da nas konačno satare? To se ne postiže nikakvom diplomatijom, primenom međunarodnog prava i sl. U tome ga može pasivizirati samo njemu ravan: nekom trgovinom interesima ili dokazanom pretnjom da će nas zaštititi.To u ovom momentu može biti samo Rusija ili Kina. Kina je daleko, ima svoje geostrateške interese te ostaje da je pravoslavna Rusija jedina. Izgleda da ćemo neminovno doći u situaciju da zatražimo zaštitu.
Sećamo se svi izjava Tadića i Nikolića da srpska vojska neće više nikada ratovati. Kome su upućene ovakve izjave ljudi koji su po ustavu bili vrhovni zapovednici vojske? Odgovor je jasan. Pitanje je onda logičkog razloga. Čemu služi Vojska Srbije. Da li samo za ceremonijalne efekte kod poseta stranih državnika, pozdravljanja poslanika, pozdravljanja Tome i njegove voljene svakodnevno, kod sahrana i sl.? Da li ovo mogu biti osnovne dužnosti jedne vojske?
Zašto, u svetom cilju očuvanja srpske države ne otkažemo poslušnost zloglasnom Zapadu i to odmah? Trebamo njihovim pljačkaškim bankama reći: Nach Hause gehen kao i njihovim investitorima. Srbija je mala ekonomija. Finansijska snaga Srbije je na nivou jedne osrednje svetske korporacije. Preduzeće Volkswagen ima šest puta veći godišnji prihod od BDP države Srbije i čisti profit oko 13 milijardi Eura godišnje, po profitnoj stopi od oko 6%.. Srbija iz razloga fizičkog opstanka mora se okrenuti Ruskoj Federaciji u svakom pogledu i smislu. Rusija je danas kapitalistička, višepartijska, demokratska i pravna država. Ne prihvata opravdano socijalnu patologiju Zapadnog društva što kod običnog naroda i većine intelekrualne elite u Srbiji takođe nije ponos i nije prihvatljivo. Bukvalno sve što se u Srbiji proizvede, kvalitetno i na vreme biće apsorbovano pod najpovoljnijim uslovima od Ruske Federacije i Istoka uopšte. Srbija, sa tako malom ekonomijom treba da izvozi 80% svoje proizvodnje a to nikada neće postići na Zapadu iz hiljadu razloga. Da Srbiju prime u EU je pusta iluzija i nepotrebna obmana. Pre će ući Republika Kosovo u EU. Poznato je da se ulazi konsenzusom koji objektivno ne možemo postići jer imamo neprijateljske zemlje u udruženju u koje želimo da se „uvučemo”. Srbija nije katolička zemlja. Koja pravoslavna zemlja je doživela prosperitet u EU. Sama EU je u stagnaciji ili čak recesiji. Šta ćemo tamo?
U vojnom savezu sa Ruskom Federacijom, reorganizacijom , preoružavanjem i opremanjem naše vojske, uvođenjem pojma operativne sposobnosti i BG, uvođenjem obaveznog služenja vojnog roka, povećanjem društvenog ugleda vojske pogotovo njenog oficirskog kadra vrlo brzo bi se situacija stabilizovala a neprijatelj bi ustuknuo. Za ovo i nisu potrebna neka enormna finansijska sredstva a mogli bi u aranžmanu sa saveznicima lako dobiti ta potrebna početna sredstva.
U takvoj jednoj varijanti, dobrog ekonomskog razvoja i razvoja društva uopšte, u situaciji kada bi nam „leđa bila sigurno obezbeđena” neprijatelj bi mogao da bira rešenje. Ako bi se odlučio na vojno rešenje, pokrenuo takvu opciju, Srbija bi došla u situaciju da prihvati ponudu. Postignuti rezultat bi se morao poštovati.
Svako vremensko odlaganje konačne odluke za spas naše Srbije proizvodi dnevno nenadoknadive ili teško nadoknadive štete našoj Srbiji. Svako dalje ulizivanje i udovoljavanje monstruoznim zahtevima Zapadnom šljamu je direktni rad protiv vitalnih interesa naše Srbije i Srba uopšte.
U kontekstu aktivnosti za spas države Srbije ništa nije manje važno unutrašnje preuređenje na svim nivoima, institucionalna racionalnost, rekontsrukcija ekonomskog i političkog sistema, efikasno utvrđivanje odgovornosti za već nanete štete državi u svakom pogledu, efikasno procesuiranje ovih delikata i sankcionisanje primernim kaznama.