Sa sajta Admiral: Autor Katarina Branković
„BELI LABUDOVI“ VMA
NAPISALA SAM OVAJ ISTINIT TEKST POD VELIKIM I RUŽNIM UTISKOM IZ HITNE SLUŽBE VMA - NADAM SE DA ĆE NEKOM POMOĆI, MAKAR DA SE PRIPREME NA ONO ŠTO IH ČEKA, ZA NE DAJ BOŽE...
Predveče, 04.02.2015.g.
Nezgodnim slučajem, komšinica je ispekla nadlanicu desne ruke, baš kad sam se vratila sa posla. Našla sam joj se pri ruci i odvezla je, nakon dobijanja uputa za plastičnog hirurga u Domu zdravlja, na VMA.
Sve je počelo od 17h.
U pola 6 uveče smo stigle na VMA, koja je bila dežurna umesto Urgentnog centra (Kliničkog).
Rekoše da je tako sredom.
Neću opisivati ulaz tog dela u prizemlju Hitne pomoći.
Ulazak u deo Hitne je izgledao ovako: Puno civila (najvećim delom stariji svet) sedi i sve stolice su zauzete. Ispred 2-3 šaltera redovi, kako bi ljudi predali zdravstvene knjižice i upute.
Za oko mi zapada BELILO koje se širi hodinicima, smeje, kreće se tamo-amo... Čudo neviđeno. Kao da ste na Kopaoniku. Ne, nije to čistota od koje blješti pred očima. To su medicinski radnici (sestre, tehničari i doktori), koji se šetaju, telefoniraju, nose sendviče, nose šolje i neke čaše u rukama. Gledam i ne mogu da verujem.
Igrom raznih loših okolnosti, mnogo puta sam bila u Urgentnom centru, ali ovako nešto nikada nisam videla. Svi medicinari su bili u svojim ambulantama, gde su obavljali svoj posao i uredno vodili pacijente na raznorazna snimanja. Tada sam mislila da je tamo ludnica od bolnice, jer je uvek sa pacijentima vladao haos.Ali, razuverila sam se večeras.
Ovo što sam videla na VMA (Hitna pomoć) je nedopustivo u našem zdravstvu. Komšinica je upućena do jednog hodnika, ispred nekih vrata da čeka na previjanje i pregled. Ispred nje su bila samo dva pacijenta, koja, kako rekoše čekaju sat vremena. Gospodin tehničar koji tu radi je dolazi i odlazio, zaključavavši ordinaciju svaki put kad je izlazio, a nije primao pacijente. Uvek je držao mobilni na uhu. Stajala sam i gledala kako pored mene prolaze „bele labudice“ sa bluzicama kratkih rukava i uskim belim pantalonama, koje su se providele i lepo se moglo videti koja nosi tange, a koja crni „široki“ veš... gledam i ne mogu da verujem... Gde se izgubila ona ustanova o kojoj sam slušala sve najbolje, ali srećom nikad nisam bila do sada?
Vrata jedne prostorije su bila otvorena. Na kolicima su ležale dve bake, kojima niko nije prilazio više od sat vremena, samo je jedna sestra upozorila jednu od njih da se pomeri kako ne bi pala sa kreveta (kolica). Starica žutog lica je nije ni čula. Jedan stariji gospodin je prilazio više puta Visokom „belom labudu“ koji nije ispuštao mobilni, da ga zamoli da njegovu suprugu prime zbog jakih bolova u stomaku. Čovek mu objašnjava da je bio vojno lice.Čudim se samo kako se niko, osim mene ne buni. Razmišljam... Pa, većinom su bivša vojna lica, koja su naučila da budu disciplinovana. I, ovako im se vraća??? Sedam između jedne bake i neke mlade devojke. Okuražile se slušajući moju pobunu. Razočarane počeše da pričaju. Baka čeka da joj previju operisano koleno, a devojka od pola dva sedi, šeta i čeka. Dovela je baku koja je pala i slomila kuk. Tada je bilo 20.30 h. Zašto? Ne zna ni ona, kaže, leži tamo, a ništa nije ni jela. Očajna sam bila.
Krećem prema komšinici... ne daju mi da uđem u taj deo hodnika gde ona čeka, a htela sam joj samo odneti kafu iz automata.„Beli labudovi“ i dalje „igraju“ Labudovo jezero hodnicima. Odakle toliko zaposlenih? pitam se ja...Jedna sestra vozi neku baku u kolicima za sedenje i izvodi je u „dozvoljen“ deo, gde masa ljudi strpljivo čeka. Gledam i zaprepašćujem se. Ostavlja je tu, staru i iznemoglu, rečima: Ne znam ja gde su Vaši, ali čekajte ih.
Bože, gde se izgubila humanost, empatija...? Prilazim istoj baki i vozim je prema izlazu, kako bi je lakše njeni pronašli, pošto su otišli na parking po kola, a nema njihov broj mobilnog (htela da ih pozovem). Zahvaljuje mi, blagosilja. Tuga... zdravstvo, ljudi... gde odoše? Jedna sestra nosi neku masku za disanje u rukama i priča iza šaltera sa sestrama, dok se redovi povećavaju.
Čovek u belom dolazi do nje: Pa, gde si, već te pola sata tražim, jer imamo reanimaciju gore na spratu. Ne mogu da verujem... samo se iščuđavam... ili sam ja luda ili je ovo možda normalan svet, a ja nisam!!! Sestra ili doktorica me „belo“ gleda (pošto ja gunđam) i pući silikonske usne... pomislih da je Mimi Oro... Tehničar koji treba da previje moju stariju komšinicu, upozorava da ne stoji nego da sedne, na šta mu ona odgovara da je noge bole i mora da ih protegne.. "Neću da klečim, nego da ustanem." Na to će on: Ovde nećete klečati, ali možete ispred šaltera. Morala sam iz daljine da prozborim: SRAMOTA.
Stigle smo kući posle 21h.
Katarina Branković Gajić (04.02.2015.g.)