Најновији чланци  

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 25 guests and no members online

   

МИЛОШ КОВИЋ: О српским поделама и антифашизму

 
 

Милош Ковић (фото: С. Гарић)

У Титовој Србији за Дан устанка изабран је 7. јул, датум међусобног обрачуна сународника, „на црвено слово“, на Ивањдан. Тиме није наглашен отпор страном окупатору, него „класни рат“ и револуција.

Није изабран, рецимо, 27. март 1941, када су Срби били уједињени у отпору нацизму и фашизму, спремни да за то плате највишу цену. Није изабран мајски излазак Драже Михаиловића на Равну гору, нити јунски устанак Срба Херцеговаца из села Казанци, предвођених попом Радојицом Перишићем, против хрватских и муслиманских усташа. Хтели су да избегну судбину суседног села Корита, где су усташе побацале мушкарце у јаму. Ни њихов јуриш на усташку постројбу у Автовцу, на Видовдан 1941, није изабран за почетак устанка.

Срби су се 1941. суочили са својим старим непријатељем, старијим од фашизма, нечим што је, кроз усташки покрет, само попримило фашистичку форму. Био је то верски рат Римокатоличке цркве против источних јеретика. Подстакнути старим крсташким инстинктима, и протестанти су се показали спремним да јуришају на шизматике. И тај непријатељ није поражен 1945. Он је, кроз „пацовске канале“, успоставио најтешњу сарадњу са Англосаксонцима, спасао своје људе, укључујући чак и Павелића, и наставио да живи. Удружени, вратили су се 1991. године.

Анитфашизам је 1941. године уграђен у темеље српске националне свести.
Једна од првих жртава фашистичког зла био је краљ Александар Карађорђевић. Први отпор нацифашизму пружили су, у ствари, српска Црква и официри. Они се нису бојали оних који су пред њима бежали 1918. године.

Хитлер је одлично знао да су у Југославији његов главни противник били српски националисти. Они су покренули 27. март, па су им се комунисти придружили. Исти људи су покренули устанак 1941, па су за њима, пошто је нападнут СССР, кренули партизани. Свако озбиљније проучавање партизанског покрета, нарочито западно од Дрине, показаће у њему изразито српску, епску, гусларску боју.

Данашње упорно поистовећивање антифашизма са комунизмом подједнако је неисторијско као и поистовећивање фашизма са комунизмом, у оквиру теорија о тоталитаризму. Формалне сличности су неспорне, али фашизам и нацизам непосредно израстају из западног, крсташког, ратничког колонијализма, чија је неодвојива компонента био расизам, као теоријско оправдање белих Европљана за систематско уништавање целих људских популација у Америци, Африци и Азији. Не сме се заборавити да су расисти и унутар беле расе препознавали супериорне Германе и инфериорне Словене. То зло, старо вековима, 1914. се окренуло против Срба и Руса, а од 1939. придодати су им Јевреји и Роми. Судбина Срба, Јевреја и Рома у НДХ је доказ да се оно тада удружило и са древним римокатоличким ексклузивизмом.

Данас се српска борба против фашизма ниподаштава поред осталог и зато што смо поверовали у монопол партизана на антифашизам. Тако је, са падом европског комунизма, девалвиран и антифашизам.

Онда су дошли и антикомунисти, па смо се тог дела своје историје одрекли баш као што смо, захваљујући антикомунизму и неузвраћеној љубави према некомунистичком, капиталистичком Западу, раскрчмили и за шаку долара Западу продали успешна „комунистичка“ предузећа, растурили ЈНА и службе безбедности. Зато сада имамо проблем са историјском, националном свешћу, имамо колонизовану културу, пропалу привреду и државу која се одриче сопственог суверенитета и интегритета.

Прави потомци нациста и фашиста су земље НАТО које, вођене уверењем у сопствену културну супериорност и историјску изабраност, воде освајачке походе широм света, против суверених земаља. Хитлерове амбиције су биле европске, НАТО либерали хоће да владају светом. Гебелсова пропаганда била је смешна у поређењу са глобалном хегемонијом англосаксонских медија. Не заборавимо да се и Хитлер клео у уједињену Европу. У Мајн кампфу он се диви колонизаторским, расистичким походима Американаца и Енглеза на „Дивљем западу“ и у Индији.

Заузети поделама на четнике и партизане, док једни другима пребројавамо антифашистичка крвна зрнца, ми не видимо и не разумемо Зло, које је поново ту, пред нама. Геноцид у НДХ, али и на Косову и Метохији, у саставу велике Албаније, кључно су српско искуство у Другом светском рату. Када то разумемо, схватићемо зашто нас потомци злочинаца из 1941. оптужују за сва зла овога света, и зашто и данас покушавају да нас збришу са лица земље.

standard.rs, Вечерње новости