Клинтон, Блер и ваздушно копнена битка 99-те

У првим данима 2016.године поново смо „бомбардовани“. Објављени су наводни транскрипти поверљивих телефонских разговора некадашњег премијера В.Британије Тонија Блера са бившим председником САД Билом Клинтоном. Из извештаја који је пренео „Њујорк тајмс“ интересантан је разговор негде из средине 1998.године, уколико је веродостојна интерпретација, где Клинтон, између осталог, одбацује могућност убиства председника Југославије Слободана Милошевића, а у вези стања на Косову и Метохији наглашава: „У случају да пошаљемо трупе, шта ћемо, доврага, радити са Русијом ако то доведе до урушавања наших односа?”

О томе је српска јавност информисана врло неспретно по ко зна који пут и, убеђен сам, намерно баш тако. Бомбастичним насловима и поднасловима побркане су, плански или не, године ’98. и ’99. а затим су уследила бројна тумачења захваљујући чему се стекао општи утисак како је, наводно, бојећи се реакције тадашње званичне Русије, Клинтон одлучио да не креће са копненим делом агресије, већ да нас разара само из ваздуха и са дистанце до потпуне капитулације.

По познатим дефетистичким матрицама које су нам наметнуте одмах након петог октобра и трају ево, већ пуних петнаест година у виду лажних и кукавичких синтагми – ми смо мали народ, војно смо неутрални, ми немамо непријатеље, нећемо ратовати и томе слично. Наметнут је закључак како смо се те ’99-те у оружаној агресији НАТО-а провукли зато што смо били немоћни, како смо имали среће, како су се они, малтене сажалили и поштедели кланице на копну коју ће недуго затим приредити у Авганистану и Ираку, а затим и у Либији.

Дакле, сума сумарум – да су кренули копнено на Југославију, која је била доведена у такозвано потпуно стратегијско окружење, били би смо не само прегажени, већ и понижени. И на томе, је л’ те, хвала западним пријатељима којима трчимо у загрљај, и Јељциновој Русији. Па отуда и пројектовани закључак за садашњост и будућност – када смо већ окружени, када не можемо да се бранимо, манимо се Русије, окренимо се НАТО пријатељима. Ионако смо у Партнерству за мир.

А да ли је било тако те ’99-те? Колико Срба уопште зна а колико је тек оних који су знали а заборавили, имајући у виду проток времена и непрекидно испирање мозгова путем најгорих метода психолошко-пропагандног рата, да је копнени део оружане агресије 1999.године интезивно вођен на скоро 200 километара фронта из правца Албаније али и БЈР Македоније и истовремено у дубини територије Космета, да је борба била жестока – на живот и смрт, и да су у тој борби на граничним међама ондашње Југославије и Србије, снаге НАТО и савезника (оружане снаге Албаније и терористичке ОВК) доживеле прави војнички фијаско?

Наравно да су одговори поражавајући. Од целокупне наше борбе остала је у сећању „капитулација“ у Куманову које не да није било, већ је тај Војно-технички споразум право чудо, имајући у виду однос ратујућих страна и чињеницу да није била срамота, у коначном и изгубити од тако моћног противника.

И због свега наведеног, да се подсетимо како је текла права ваздушно-копнена агресија на Југоисточном војишту тадашњег Југословенског ратишта. Да покушамо са приказом само дела догађања, да утувимо да је копнени део агресије био силовит, организован од стране Алијансе, осмишљен и реализован до последњег дана рата пуним интезитетом, какав није виђен још од времена сукоба у Вијетнаму.

*

Да су НАТО и албански терористи радили на остварењу заједничког циља говори и извештај – рапорт „Генералштаба ОВК“ послат команди НАТО снага и В.Кларку од 26.марта и 18.априла 1999. године, до којег су дошли обавештајни органи Војске Југославије.

НАТО и терористи су уско сарађивали и координирали борбена дејства и то се недвосмислено доказује и Информацијом Обавештајне управе Штаба Врховне команде – стр.пов.бр. ООП-23, од 19.05.1999.године, у којој су фотокопије топографских карата које су терористи „ОВК“ доставили америчким представницима у БЈР Македонији, на којима су прецизно уцртани положаји и дате координате јединица ВЈ и МУП, а такође и подручја на којима се налазе јединице ОВК и шиптарске избеглице.

Након месец дана рата уследила је посета генерала Веслија Кларка северу Р.Албаније ради сагледавања конфигурације терена у граничном појасу према СРЈ, убрзаног извлачења и евакуација албанских избеглица из граничног појаса на југ Албаније и припреме терена ради довођења снага и средстава оружаних снага САД и НАТО  у функцији припреме копнене агресије.

О свему томе и сам је писао у својој књизи „Модерно ратовање“. Ево најзанимљивијег дела:

„Господине, управо сам завршио процењивање са својим генерал-пуковницима. Молим вас, реците секретару да имамо изводљиву копнену опцију која се може спровести током овог годишњег доба. Вратићемо избеглице кући. По среди је око 175.000 војника, од којих би око 100.000 заиста отишло на Косово да се бори. Да би смо били сигурни да ћемо моћи да продремо и да операцију окончамо за неколико недеља, хтео сам 6 дивизија, лаких, тешких и мешовитих. Биће потребна и америчка поморскодесантна пешадија, као и ваздухопловне снаге. Проћићемо путевима кроз Албанију и Македонију …“

Истовремено, предислоцирање снага НАТО у Албанију и пребазирање хеликоптера „Апач“, наводно ради пружања помоћи и збрињавања шиптарских избеглица само је био изговор за светско јавно мњење, а у ствари посреди су биле припреме за наставак бомбардовања СРЈ и почетак копнене агресије.

Упоредо са тим, уступањем на коришћење база, ваздушног простора и инфраструктуре за потребе НАТО-а од стране осам земаља у региону – Мађарске, Чешке, Словачке, Слованије, Албаније, Грчке, Румуније и Бугарске, у многоме је олакшана реализација потпуне изолације СРЈ. Тиме је омогућено бомбардовање индустријских објеката, инфраструктуре, телекомуникацијских  система, железнице од стране 19 чланица НАТО (Информација бр.65. Штаба Врховне команде, стр.пов.бр. 08/2982-1 од 27.04.1999.).

НАТО је процењивао да ће оштећењем енергетских капацитета, прекидом главних комуникације и изолацијом КиМ од Србије стећи услов за коначно сламање убојне моћи ВЈ. Уз појачано убацивање већих група шиптарских терориста из Албаније из више праваца и уз подршку авиона А-10 и хеликоптера „Апач“ настојећи да образују шири мостобран у пограничном појасу који би омогућио прихват већих група терориста, чиме би отпочела копнена операција без директног учешћа снага НАТО.

Истовремено НАТО је планирао да у потпуности блокира правце који из Црне Горе, централног дела Србије и са истока (Прешево и Бујановац) изводе на Космет. Снажни удари су извођени до стварања услова  у којима би се затражила предаја јединица 3.Армије. Интезивнија употреба „Апача“ би уследила када све комуникације буду пресечене, а избеглице склоњене из заграничног подручја.

Генерал Весли Кларк је наредио да се у Куксу (Албанија) формира војна база НАТО  која би била коришћена у случају ангажовања копнених снага против СРЈ. Ценио је да би се као „први ешелон“ ангажовала тзв. ОВК чиме би се  избегло директно учешће снага Алијансе бар у првој фази напада.

Даном агресије на СРЈ, снаге НАТО и ОС Р.Албаније вршиле су непрекидне, интензивне припреме за извођење копнене операције са простора Р.Македоније и Р.Албаније, што се огледало у довођењу свежих снага и средстава на поменути простор. ОС Албаније вршиле су мобилизацију ратних јединица, снаге ОВК у Албанији и Р.Македонији интензивно су вршиле припреме за убацивање и ангажовање истих као првог ешелона у нападу копнених снага, а терористичке и побуњеничке снаге на КИМ непрекидно вршиле нападе на Војску, МУП и становништво. Инжињеријске јединице НАТО у Македонији и Албанији интензивно изводе радове на изради и поправци путева који изводе у зону одговорности ПрК.

У Албанији је, рецимо, било ангажовано око 10.000 војника из САД, В.Британије, Италије, Француске, Немачке, Холандије и Данске. Амерички контигент „Task Force Eagle“ бројао је око 5.300 људи, имао је војнообавештајни центар и логистичке јединице, 24 борбена хеликоптера „Апач“, 22 оклопна транспортера „Бредли“, 15 тенкова типа „Абрамс“ и борбене авионе типа А-10.

У Албанији се, такође, налазило око 15.000 припадника ОВК, којима су садејствовале јединице војске Албаније и милиције, еквивалента 10-так хиљада бораца. Обавештајне активности кординирали су припадници најачих западних обавештајних служби, а формиран је и обавештајни центар ОВК на тромеђи СРЈ, Албаније и БЈР Македоније.

Још 1998. години је разрађен план „Кондор“ за усклађену копнену операцију Албанске армије, терористичких снага Шиптара са територије Албаније и терориста на Космету ради разбијања Приштинског корпуса и овладавања Косовом и Метохијом.

Копнена агресија на СРЈ, названа операција „Стрела„, испланирана је пре почетка саме агресије и она је представљала увод у копнену агресију НАТО снага. Копнена операција планирана је да се реализује у две фазе, и то на Моринском и Врбничком правцу, а по отварању коридора и уласка на КиМ, наставила би се дејства по дубини територије ради заузимања комплетне територије КиМ и Србије.

Копнена операција „Стрела“ је отпочела 09.04.1999. године дуж целокупне границе и реализована је у две фазе и то: прва фаза под називом „Стрела-1″ у времену од 09.04. до 30.05.1999. године на правцу Тропоја-Кошаре-Дечани (Морински правац), а друга фаза под називом „Стрела-2″ реализована је у времену од 26.05.- 10.06.1999. године на правцу Кукс-Призрен (Врбнички правац).

Копнена операција на Моринском правцу – „Кошаре“

Дана 09.04.1999. године, са територије Р.Албаније отпочела је копнена агресија на СРЈ, здружених снага терориста, 1.500 – 2.000 људи, уз ангажовање укупно у почетном периоду три пешадијске бригаде, затим, оружаних снага Албаније – 2.пешадијска дивизија, специјалних снага НАТО, уз снажну артиљеријску подршку и  подршку авијације на правцу: караула „Кошаре“- караула „Морина“ – Ђаковица.

Циљ дејства и идеја маневра агресора био је да снагама ПрК нанесе што више губитака у живој сили и материјалним средствима и уз увођење јаких снага продужи напад на правцу: „Кошаре“-с.Батуша-Дечани, овлада делом путног правца Ђаковица – Дечани и споји се са снагама из рејона Јабланице и Ђаковице. Спајањем са снагама у Јабланици у доброј мери би била компромитована одбрана на тежишту одбране, крајње усложила одбрану првог ешелона у Метохији, веома усложио маневар по дубини, и доведено у питање позадинско обезбеђење дела састава и знатно олакшана агресија копнених снага  како из Р.Албаније тако и из БЈР Македоније.

Постојала је директна комуникација са  појединим командантима ОВК на терену који су имали стални зададатак да нападају снаге безбедности СРЈ, како би оне извршиле маневар и биле уочене од НАТО-а. О томе  је у више наврата говорио и Рамуш Харадинај.

У интервјуу бившег шефа Врховног штаба војске Косова Спира Бутаке, који је био ангажован у почетном периоду напада на рејон Кошара, листу „Албанске новине“, на питање новинара – како сте идентификовали објекте ваздушних снага НАТО када су бомбардовали?, дао је следећи одговор: „они су (НАТО) имали Оперативни штаб смештен поред наших снага, којег су касније преместили у Кукс. У међувремену су сарађивали са нама у вези врсте објеката а одређивали су их сами на терену“.

Да су агресију заједно изводиле снаге НАТО и ШТС потврђују и извештаји Генералштаба ОВК Шону Брнсу од 27.04.1999. гоодине о „размештају Српских снага које морају бити нападнуте вечерас или у току сутрашњег дана најкасније“ као и обраћање команданту НАТО снага Веслију Кларку за проширивање укупних активности на КиМ од стране НАТО уз максимално ангажовање ОВК, уз претходно наоружавање и опремање савременијим борбеним средствима.

Колико су напади агресора (НАТО, оружане снаге Албаније, ОВК и остале снаге) били жестоки и крајње упорни потврђују и укупни губици које су имале снаге Приштинског корпуса које износе – 77 погинулих и 331 рањених. Када је изгубљена свака нада за даљи продор  агресор је посео положај за одбрану, извршио утврђивање у трећем степену заштите, а испред предњег краја на крилима, боковима и међупросторима извршио запречавање.

Копнена операција на Врбничком правцу – „Паштрик“

Када су након 45-дневних тешких и крвавих борби НАТО стратези увидели да стварање мостобрана на правцу Тропоја – Кошаре – Батуша  и даље према Јабланици, којим је требало отворити пут за убацивање НАТО снага из Албаније неће успети, прешли су на резервну варијанту – пробој преко планине Паштрика. Тај други део копнене агресије из Албаније  одвијао се на Врбничком правцу.

Циљ те здружене акције НАТО авијације и специјалних снага, Албанске армије, шиптарских терористичких снага, у којима је било плаћеника, страних инструктора и муџахедина, и у којој је учествовало око 4.000 бораца, било је да се енергичним нападом избије у долину Дрима, прошири коридор ради убацивања јачих снага и пресече комуникација Призрен – Ђаковица. У садејству са шиптарско терористичким снагама у дубини наше територије требало је отежати и спречити маневар снагама Војске Југославије.

Овом  операцијом требало је, после отварања коридора и уласка на КиМ, уз снажну авио подршку, увести  мултинационалне снаге, поразити Приштински корпсу и наставити дејства у дубину територије.

Операција  је отпочела жестоким копненим нападом око 05,00 часова 26.маја 1999. године на фронту од преко 100 км са тежиштем пробоја на правцу Горожуп – Планеја,  ширине око  6-8  км и  демонстративним нападом на Моринском правцу. Овај део државне границе браниле су снаге херојске 549.моторизоване бригаде са ојачањима и уз подршку Корпусне артиљеријске групе.

У очајничким покушајима да пробију линију одбране агресор је 29. маја први пут употребио стратегијску авијацију на северном делу према селу Планеја. Из стратегијских бомбардера Б-52 бомбардована је просторија  површине 300 x 300 метара чак 14 пута. Такође, 30. маја два стратегијска бомбардера Б-52 туку наше положаје у источном делу села Планеја. Током бомбардовања село је готово уништено. Бачено је око 100 тона „тепих бомби“ у намери да заједно са терористима пробију нашу линију одбране.

**

Како је планирано да НАТО „чисти” по СР Југославији, посведочио је шпански лист „Ел мундо“ маја 1999. године у тексту: „Eksperiment in Vivo над целим југословенским народом“, у коме открива тајни документ Алијансе назван „Рефлексија“, у чијој  преамбули стоји да у избору мета нема случајности  и да јавност земаља НАТО треба припремити на три циља: (1) за дуг период бомбардовања, (2) за промену циљева који више не мора бити војни и (2) за копнену инвазију.

На крају, да ли било шта треба додати речима команданта Савезничких ваздухопловних снага, генерала Мајкла Шорта, који је на ББС-ију 12. марта 2000.године, након емитовања филма Алена Литла „Морална борба НАТО у рату“, изјавио: „Помислио сам, ово једноставно више не могу да радим. Не могу. Не верујем да ово радимо како треба“.

Ето, толико о томе, како је и нас и Русију поштедео Вилијем Бил Клинтон заједно са Ентонијем Блером, и како нису извели копнену агресију.

***

А шта смо ми предузимали за то време и како се борили за част и славу отаџбине?!

Дуга је то и неиспричана, херојска прича… Забрањена историја. Наложено је да је се одрекнемо и да се губитнички односимо. Да заборавимо хероје и решеност свих тадашњих ратника да животе жртвују за слободу. Јер, Косово и Метохију нам не могу другачије избацити из главе и срца.

Ево како је све то изгледало само у једној борбеној секвенци, у оригиналном плану „Гром – 4“, у документу – „Заповест команданта 3.Армије за одбрану“ генерала Небојше Павковића, у тачки 4. – „Одлука команданта“:

„У садејству са снагама МУП Р.Србије и другим снагама одбране ослонцем на уређене земљишне објекте и насељена места, уз предузимање мера противваздушне одбране, заштитити људство и средства ратне технике од авио и ракетних удара снага НАТО из ВаП-а, нанети агресору губитке, спречавати му брзе продоре у дубину зоне и зауставити га на линији: Сува планина – Гребничка планина – Милановац планина – Жар планина – планина Неродимка – Урошевац – Гњилане, преузети оперативну иницијативу, прећи у противудар, протерати агресора са  територије СРЈ и пренети дејства на простор Р.Албаније и Р.Македоније.

Делом снага обезбедити комуникације, борбену контролу територије и спречити преливање шиптарских терориристичких снага из Пчињског округа, Црне Горе и Рашко-полимске области у зону Приштинског корпуса…“

Када је требало кренути у противудар и пренети дејства…. агресори су схватили да ваља разговарати о миру. И наметнути мир. Применили су, лукаво и као никада до тада Повељу УН, која налаже – да када Савет безбедности предузима мере из надлежности – одбрана од агресије постаје ограничена.

Јединствено су то урадили, јер Русија тада ни изблиза није била што је сада. Ограничили су нам право на одбрану… И прелазак у напад… Морали смо се повиновати. Али, као равноправна страна, са Резолуцијом 1244, по којој је и дан данас сваки педаљ српске земље у нашем власништву. Шта год радили и колико год нам је отимали.

Тако смо се борили. Нисмо калкулисали, многи јунаци су животе положили, легендарни команданти осуђени од стране суда у којем је агресор делио правду… Али, као и тада, слична нас борба тек чека. Онда, када једног дана победимо сами себе. Макар неке међу нама, који су одавно променили свест. И заборавили повест.

Уколико се ујединимо и уколико нам је до слободе искрено стало.  

И уколико буде воља Божја.

Извор: Фонд Стратешке Културе