Херојска одбрана Србије
Прошло је тачно двадесет година откако су се у тадашњој СР Југославији огласиле сирене за узбуну због ваздушних удара НАТО-а. Тог 24. марта 1999. године почео је рат који је потрајао 78 дана и завршио се Кумановским споразумом и Резолуцијом СБ УН 1244, после чега су се Војска Југославије (ВЈ) и МУП Србије повукли са Космета на који су, као гарант безбедности, ушле међународне снаге – Кфор.
Поводом ове важне годишњице у „Политици” је одржан округли сто о НАТО агресији. Наши саговорници били су генерал-пуковник у пензији Спасоје Смиљанић, ратни командант Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране ВЈ, генерал-мајор у пензији Божидар Делић, у то време командант 549. механизоване бригаде ВЈ на Космету, и проф. др Обрад Стевановић, пензионисани генерал-потпуковник полиције, тада помоћник министра унутрашњих послова, иначе дугогодишњи командант Посебних јединица полиције (ПЈП).
Стевановић је подсетио на безбедносну ситуацију која је претходила сукобима на Космету. Током деведесетих дешавали су се напади на полицију и грађане који су ескалирали 1998. године. Током лета те године, у великој офанзиви наших снага безбедности, ОВК је практично била разбијена.
Делић је нагласио да југословенско-албанска граница заправо никада није била мирна. Нападани су граничари, кријумчарило се оружје на Космет, а ВЈ је од 1998. активно укључена у сузбијање тероризма, посебно након што је ОВК накратко заузела Ораховац и отела више Срба.
Смиљанић је истакао улогу РВ и ПВО у подршци снагама ВЈ и МУП-а, као и припрему за одбрану земље у случају напада НАТО-а, што је било извесно у јесен 1998. године. Почетком 1999. ОВК, упркос свим договорима уз посредовање међународне заједнице, наставља нападе. ВЈ и МУП одговарају и НАТО покреће нападе.
Политика: Питање за сву тројицу – где вас је затекао почетак рата 24. марта и шта се дешавало у последњим сатима мира и прве ратне ноћи?
Стевановић: Те вечери сам био у штабу МУП-а у Приштини, где сам провео бројне године пре тога и остао све до окончања рата. Било је можда седам или осам сати увече. Имао сам обавештење из Београда да су прве ракете погодиле Специјалну антитерористичку јединицу у Новом Саду, а неколико минута касније и базу САЈ-а у Приштини. Одмах је дата узбуна, имали смо резервна командна места и брзо смо напустили све објекте у којима смо до тог тренутка функционисали. У Приштини смо за ту намену имали најмање пет-шест резервних места. Посебно је било драматично када је погођена команда Треће армије у Куршумлији. Тад смо схватили да ниједно командно место планирано у миру не може да нас заштити и да морамо често да мењамо локације. Уз то, одлучили смо да нико у команди не буде у униформи. Четири командна места у којима сам функционисао су погођена, укључујући и два у Београду.
(Фото EPA/Srdjan Suki)
Делић: Када је ОЕБС 19. и 20. марта 1999. напустио Космет и уз нашу помоћ отишао у Македонију, знали смо да нас од агресије деле дани. Кад су 23. марта исто учиниле и хуманитарне организације, оставивши магацине пуне робе, знали само да нас од напада деле сати. Тог дана смо у команди Приштинског корпуса примили задатак за противтерористичка дејства од тренутка када падне прва бомба. По повратку у касарну у Призрену направили смо планове и заповести и обавили командантско извиђање. Већ 23. марта увече део јединица је изашао из касарне. У то време већ смо имали пет локација и пет борбених група на терену. А онда нам је 24. март протекао у контроли да ли су све јединице на свом месту. Притом, недељу дана раније добили смо систем аутоматског пријема података – монитор с модемом прикљученим на телефонску „парицу” који даје комплетну слику ваздушног простора СРЈ. Тако смо могли да пратимо све што се дешава у ваздуху. Кад је почела агресија није било стратегијског, оперативног ни тактичког изненађења. Добро је што смо у 95 одсто случајева тачно предвидели дејства непријатеља. Увече 24. марта две ракете су пале на Чеју, тактички објекат на три-четири километара од карауле Врбница. Није било последица. Наиме, тај објекат смо морали да ставимо на увид ОЕБС-у па смо га превентивно напустили, људство нам је било километар даље. Онда је 25. марта ујутру почела противтерористичка операција, прва је трајала три дана на подручју Сува Река – Призрен – Ораховац. У том троуглу смо раније, у фебруару, у једној шиптарској команди запленили план „Феникс”, који су у Албанији спроводили Американци, обучавајући команданте батаљона и командире чета, поново оживљавајући ОВК. Пошто је тај план имао и графички део, у позадини бригаде су била тачно нацртана места са којих ће ОВК кад почне копнена офанзива пресећи комуникације, напасти командна места, линије снабдевања... Знали смо да ће снаге које нападају из Албаније и Македоније бити врло јаке, уз ваздухопловну подршку, и да је немогуће да истовремено водимо борбу са снагама које нападају на нашу границу и из дубине. Договорили смо се да ћемо, кад падне прва бомба или ракета, одмах урадити оно што нисмо могли због ОЕБС-а – да рашчистимо ситуацију у нашој позадини, да МУП поново запоседне комуникације и пунктове, а да се ми вратимо на границу и чекамо непријатеља. За две недеље смо то решили, МУП се вратио на територију, а ми на границу.
Смиљанић: Прве крстареће ракете су пале у 19.41 на Црни врх, Копаоник и Качарево – три стационарна објекта која су била расељена. Тада сам био у команди РВ и ПВО у Земуну. Иначе, РВ је 23. марта ноћу и 24. марта пре подне напустило све положаје који су се могли напустити, међу којима и 20. оперативни центар сектора ПВО Стари Бановци, што сам лично наредио, против своје команде која није била за то. Једино су остали аеродроми и авиони на њима који се нису могли склонити. А и тамо где су склоњени, погађани су, пробијани су сви капонири. Изузев подземних објеката, све што је у инжињеријском смислу припремљено као заштита људи и средстава, било је „лук и вода”. Све команде и јединице су 24. марта биле на положајима, тако да сам ја са кабинетом и још неколико људи остао у команди. Једна занимљивост – те вечери ме је позвала секретарица начелника безбедности и рекла: „Ево нас на крову ’Београђанке’, видимо да Дунавом иду три ракете ка команди, ако сте ту, изађите!” Са мном је био један генерал који је главом без обзира истрчао напоље. Те три ракете су у 20.35 сати погодиле управо 20. оперативни центар сектора у Старим Бановцима и од њега није остао ни камен на камену. А тај центар је био командно место за све снаге ПВО од 44. паралеле па до мађарске границе. У њему је требало да буде 30 до 50 људи и нико жив не би остао. Опрема изнета из центра кошта 80.000 фунти стерлинга. Иначе, прва ракетна јединица је погођена тек 28. марта у вечерњим сатима, на положају, а све до тада авиони НАТО-а гађали су лажне и старе положаје, „оживљене” имитаторима и другим средствима. Зато је НАТО тек 1. априла тежиште напада пренео на Космет.
Политика: Реците нам нешто више о употреби наше авијације у првим данима рата.
Смиљанић: Моја лична одлука била је да забраним полетање „миговима 21”. Тада сам имао 29 година летења на том авиону. Знао сам да је он на прелазу из прве у другу генерацију, врло скромних борбених могућности и да се ниједан од њих 46, ако полете, неће вратити. И нису полетели свих 78 дана рата. Полетали су „мигови 29”, али њих сам зауставио, такође знајући шта ће их снаћи. Прве вечери је полетело пет авиона – по два из Ниша и с Батајнице и један с Поникви. Ниједан од њих није био у прилици да отвори ватру. Три су оборена, један је с оштећењем слетео у Ниш, а још један, исправан, на Сурчин, јер је аеродром Батајница исте ноћи жестоко бомбардован, на њему су 24 авиона уништена на земљи, а свако армирано бетонско склониште у којем су се налазили пробушено је као сир. Кад је реч о ловачко-бомбардерској авијацији, 25. марта по подне из Лађеваца је дејствовала 241. ловачко-бомбардерска ескадрила на простору Метохије, на Чичавици, код Глоговца и Врбице. Командант јој је био Живота Ђурић. Погођен је са земље, оборен, он је био прва жртва РВ и ПВО у том рату, у којем су погинула још два пилота – Миленко Павловић, командант 204. пука, и Зоран Радосављевић, млади, перспективни официр, нада нашег ваздухопловства.
Верификатори без морала
Политика: Како гледате на улогу међународних посматрача, такозваних „верификатора”, који су крајем 1998. и почетком 1999. године надгледали поштовање споразума о прекиду непријатељстава на Космету?
Стевановић: Био сам присутан у Генералштабу кад се разговарало о закључењу тог споразума и остали смо три дана и три ноћи са генералима НАТО-а, које је предводио (амерички генерал Весли – прим. аут) Кларк. Било је јако тешко јер су они инсистирали да се број војника и полицајаца смањи, да се повуку с доминантних тачака и контролних пунктова. Нећу заборавити то вече, кад смо до пет сати ујутру, повремено дремајући по поду и фотељама, истрајавали да нешто тако не прихватимо. Полицијски генерали у томе су били упорнији од Перишића, Димитријевића и других који су то релативно лако прихватили. На крају је Кларк схватио да мора да оде ујутру код Милошевића и по повратку је направљен тај условни договор. Кад ме је Кларк лично убеђивао да се не противим смањивању броја полицијских пунктова који су суштински доминантно држали комуникације под контролом, рекао ми је: – Како, генерале, на схватате да, ако повучете те пунктове, бићете мање провокативни за ОВК и сами ћете себе више заштитити? Рекао сам му: – Господине генерале, не разумем како мислите да је то могуће, јер кад их повучемо, онда више нико неће моћи да иде тим комуникацијама, будући да смо изгубили бројне људе да те комуникације деблокирамо и ставимо их под контролу. На крају је дошла мисија и део споразума је била наша обавеза да уђу у војне и полицијске јединице, што су они користили за кодирање циљева и постављање локатора. Сама чињеница да су имали задатак да верификују ситуацију била је на први поглед добра за нас, јер смо наивно веровали да су они суштински добронамерни. Штавише, постоји извештај где Вилијам Вокер јавља Вашингтону да су, отприлике, Срби добри момци, а да Албанци праве проблем. А онда му високи амерички званичник каже: – Ви нисте схватили зашто сте тамо, не кварите нам план да помогнемо Албанцима. Дакле, тај злогласни Вокер, који потом фингира Рачак, у почетку покушава да буде искрен, али брзо схвата да то није висока политика и мења ствар. Схватамо наједном да, упркос томе што они раде тако како раде, можемо с њима да направимо бар неки договор. Али они користе лукавства. Један од Вокерових заменика, Шон Бернс из САД, долази код мене и моли да обуставимо операције против ОВК и да се не приближавамо Малишеву, јер ће он бити тамо да их убеди да предају оружје. И потписали смо документ по којем он прихвата да их пацификује. Након извесног времена долази други човек и тражи да разговарамо о истом питању. Кажем му да смо већ направили споразум, а он каже: – А, не, ви сте то направили с оним господином а ми смо га склонили. Дакле, они кад направе споразум који за њих није прихватљив, одмах раде на томе да га не спроведу и да за то користе баналне разлоге. Потом, наједном схватамо да верификациона мисија „пакује пинкле” и да бомбардовање следи. Ми смо преузели обавезу да их штитимо и, иако свесни да бомбе треба да крену, обезбеђујемо њихову евакуацију према Македонији. Дакле, упркос томе што смо мали и инфериорни, а они супериорни, ми континуирано тежимо да будемо морални и поштујемо договор.