Генерал-мајор Милош Ђошан: „Од агресије до Трибунала“

Рођен 1949. године у Бистрици, у Босни и Херцеговини, Милош Ђошан је завршио највише војне школе у Војсци Југославије и специјализовао се за противваздушну одбрану. Радећи у скоро свим републикама СФРЈ, обављао је дужности од командира вода до инспектора за ракетне јединице ПВО у Генералштабу ВЈ, начелника комисије за примену Војно-техничког споразума и начелника Инспекције војне обавезе ВЈ. Највише времена је провео као командант јединица ранга пук-бригада.
Крајем 2005. године као један од сведока одбране бившег председника СРЈ Слободана Милошевића, пред Хашким трибуналом је сведочио о догађајима у Ђаковици и околини и злочинима шиптарских терориста и НАТО агресора на КиМ.

Сведочанства српског генерала (2): Четник са плавим локнама

У Словенији је већ било погинулих војника, а у Европи је активирана комисија која ће прогласити да „се СФРЈ распала и да је више нема“, присећа се генерал Милош Ђошан у књизи „Од агресије до Трибунала“. 

НЕПОЖЕЉНИ У СОПСТЕВНОЈ ЗЕМЉИ: Војници ЈНА у Словенији

 

– За то време, ми смо скинули петокраку са капа, а обавезну реч „друже“ испред чина, заменили са „господине“… Одлучено је да се ЈНА, у којој је још, бар сваки четврти генерал био Словенац, привремено повуче из Словеније, уз „чврсте гаранције“ међународне заједнице. Добили смо задатак да помогнемо нашем 350. ракетном пуку ПВО да се извуче из Словеније, у којој убијају низашто криве младе војнике… Команданти, ненавикнути на такав развој догађаја, слепо верујући у братство и јединство, нашли су се у чуду шта их то снађе. Очајнички су очекивали помоћ, збијени у блокираним касарнама, које су постале први концентрациони логори, без воде, струје и здравствене заштите, трошећи последње залихе хране и изложени невиђеној пропаганди са свих страна.

Препрека за „окупаторе“

 

У Батајници се припремала операција извлачења те јединице. Прикупио се велики број старешина, војника и моторних возила. Пријавио сам се за команданта, што је претпостављена команда прихватила. Полазак се планирао за дан или два. Хтео сам заштитити младе војнике, па сам тражио добровољце, добре и искусне возаче, који ће издржати преко 500 километара дугу вожњу и моћи да се носе са тешким војним камионима. Међу мобилисаним људством било је преко педесет таксиста и исто толики број професионалних возача, па сам смишљао како одбити, а не увредити добровољце који се покажу као прекобројни. Када сам пред постројеном јединицом позвао добровољце, одједном наста мук. Они најгласнији, што су хтели да „Словенце терају до Беча,“ нагло се умирише и увукоше главе у рамена. Планину Јелицу и четнике више нису помињали.

Након неколико минута мучне тишине, јавише се четворица возача и један апсолвент медицине, који је у јединици био распоређен на место лекара. Младић, са до рамена дугом косом, први је високо дигао руку и дао пример осталима. Међу добровољцима, био је и проседи војник, који ми је први наговестио издају генерала Туса. Рече да живи у Батајници и да таксира у Београду. Пореклом је из Херцеговине. Други је изјавио да има стрица у Љубљани, кога дуго није видео, па ће га у међувремену посетити, уколико буде имао прилике за то. „Команданте! Само да се не морам шишати, а на моју војничку и лекарску обавезу не треба ме подсећати!“– рече млади студент медицине, кога су у јединици звали „доцо“. „Докторе, само пази да ти коса не вири испод капе!“ – рекох му у шали. Смислили смо да дугу, плаву косу веже у реп и вешто је сакрије испод војничке капе на којој више није била петокрака.

Отпочеле су припреме за сутрашњи полазак. Био сам нервозан под теретом одговорности за колону дугу преко петнаест километара, са око две стотине возила и близу четири стотине људи. Пред зору ме пробуди куцање. На вратима канцеларије у којој сам био тек склопио очи, појавише се тројица возача који су се јуче пријавили као добровољци за пут. Један од њих ми рече да је добио високу температуру, а други да има проблем са стомаком. У рукама су имали уредне потврде од лекара да су „под поштедом“. Трећи војник, који није имао никакву потврду, дубоко узимајући ваздух, рече: „Команданте, ја нисам болестан, али моју породицу прати проклетство, да у њој гину мушкарци чим пређу тридесет година! А баш бих радо пошао са вама…“. У том тренутку било ми је једино важно да нису одустали млади лекар који се први јавио и таксиста, који ми је наговестио издају генерала Туса„, сећа се Милан Ђошан.

Кравави поток

У непрестаном опрезу од паравојних јединица и минираних путева, војна колона из Београда је, уз бројне друге препреке, прешла преко Хрватске. – На уласку у Словенију, код Мокрица, дочекала нас је словеначка „милица“ и ТВ екипа. Тим путем пролазио сам често из Карловца у Брежице, где сам службовао до почетка осамдесетих година.

У Словенији припадници ЈНА никада нису били радо виђени. Међу словеначким младићима владало је дубоко распрострањено мишљење, да им проклети „јужњаци и војаки“ преотимају девојке. Али, њихове девојке су радо биле са војницима, а посебно официрима. Понекад би те везе биле крунисане браком. Деца из таквих „војашких бракова“ прва су крштавана, у католичкој цркви. Све то није била сметња добрим браковима, међусобном дружењу, ни професионалним обавезама. Тако је трајало док се није појавила злокобна реченица о „одливању словеначког дохотка, ван граница Словеније, преко Србије, на КиМ“. У међувремену смо, путем словеначких медија, од ЈНА преименовани у „окупаторску српскочетничку војску“.

Аутопут Љубљана-Врхника био је запречен препрекама од железничких шина. Чекајући да огромна дизалица помери један такав „јеж“ са наплатне рампе код Врхнике, ТВ екипа, која нас је пратила са безбедног одстојања, мало нам се приближила. Младић, апсолвент медицине, возио се на зачељу колоне у санитетском возилу, па је због врућине скинуо капу са главе. Плаве локне, које је до тада вешто скривао испод капе, расуше му се по ознојеном челу. Дуга плава коса уоквирила му је голобрадасто лице. То није промакло будном оку ТВ сниматеља. Исте вечери, док смо гледали „ТВ спорочила РТВ Љубљана,“ прво се показа дуга коса студента медицине уз коментар:

„Данас је у нашу дежелу прихајала србочетничка војска из Београда…“

У Врхници, у команди ракетног пука ПВО, дочекао нас је командант пука, пуковник, касније генерал Божо Новак. Врло вешто је одвраћао највише руководство Словеније од покушаја да се на јуриш заузме неки од положаја потчињених јединица и одбијао њихове понуде, да јединицу преведе на страну Словеније. Опрезно је изашао из канцеларије да нас поздрави, указујући на опасност од снајпериста, који су дејствовали са малих узвишења око касарне.

Иако су живели у скоро неподношљивим условима, већину професионалних припадника јединице наш долазак није обрадовао. Ниже јединице овог пука биле су распоређене у Постојини и Логатецу, где је однос становништва према припадницима ЈНА био другачији. Сви су одуговлачили са припремама за покрет, надајући се некој промени. Нису могли замислити да су они ти који повлаче први корак који ће легализовати разбијање државе. Очекивали су да ће наредба о повлачењу ЈНА бити опозвана и да се све враћа на старо… Одлазећу војну колону сви су пратили погледима. Понеку сузу нису могли сакрити ни они највештији, поготово старији људи. Понека рука дигла се у поздрав и махање. У мањим местима мештани су нудили војницима сокове, а старешинама и Лашко пиво.

Мањи број официра, који су ушли у „војашке бракове,“ чије супруге још нису биле отпуштене са посла а деца избачена из школе, остали су у Словенији, а неки су мимо своје воље морали да је напусте иако им је породица остајала. Наступале су мучне и тешке сцене.

Добар изговор

Ма шта Словенци мислили о ЈНА, на војне вежбе увек су се сви одазивали. Док смо ми, официри, обучавали припаднике резервног састава Словеније, у Србији се певало „Радо иде Србин у војнике“, а на обуку се ретко јављало више од половине позваних. А и они који би се одазвали, нису се трудили да обнове знања стечена у војсци. То ће касније многим војницима и њиховим родитељима бити добар изговор и оправдање да се не одазивају на мобилизацију.