Сведочанства српског генерала (1): Весници зла

Генерал-мајор Милош Ђошан остао је међу последњим припадницима Војске Југославије који су покушавали, да на војнику једини познат начин, часном борбом спрече нестанак заједничке државе. Догађаје који су томе кумовали, а о којима је јавност до сада мало или нимало знала, преточио је у књигу „Од агресије до Трибунала„. У свима је био учесник и сведок. Казивање почиње од наглог и крвавог распада СФРЈ којем су претходили отцепљење Словеније, насилна сецесија Хрватске, неуставно осамостаљење Босне и Херцеговине, а наставља се побуном шиптарских терориста на Косову и Метохији и агресији НАТО на СРЈ.

ОСЛОБОЂЕН ЧУВАЊА ТАЈНЕ:
Милош Ђошан

Књига је настала пошто је генерал Ђошан одлуком званичног Београда и Националног комитета за сарадњу са Међународним кривичним трибуналом ослобођен обавезе чувања војне тајне.

– Команданте, овде се окупило много жена! Хоће да сруше капију! Како да поступим, говорио је дежурни официр у слушалицу телефона на капији аеродрома Батајница.

– Питај их шта хоће, па ми јави!– одговорих кратко и вратих се у јединицу, у којој је управо трајала мобилизација. Овако је почео један радни дан сада већ давне 1991. године потпуковника Милоша Ђошана, команданта Петог ракетног дивизиона Противваздушне одбране из састава 250 ракетне бригаде ПВО на аеродрому Батајница код Београда. Био је убеђен да ништа неће пореметити устаљени живот јединице ни у наредне две године, колико је требало да му траје дужност команданта. Догађаји су, међутим, кренули другим током.

Превирања у земљи су расла изражена кроз упорност Словеније, потом и Хрватске, да се отцепе од СФР Југославије. „Не дамо да нас експлоатишу! Наш доходак се одлива преко Србије на Косово и Метохију. Еуропа здај!“– био је слоган који се стално вртео на ТВ Љубљана, док су се Јанез Јанша и лист „Младина“ вртоглаво пењали на лествици популарности.

Припадник ТО Словеније поред уништеног тенка ЈНА

 

Спортски мечеви постали су догађаји високог ризика. Све чешће се звиждало заједничкој химни „Хеј Словени“ док коначно државна застава на стадиону Максимир у Загребу 13. маја 1990. године није запаљена на јарболу, попут вештице на ломачи.

„Ја сам свој задатак извршио! Југославије више нема!“ – рекао је Стипе Месић, последњи председник СФРЈ у Сабору Хрватске 5. децембра 1991.године
– Бедак један! Кај се с тиме још хвали, враг га његов! – рече војник Зелић, родом из Загорја, коме ова изјава није била по вољи.

Притисци свих врста на припаднике ЈНА и чланове њихових породица стално су појачавани. „Откини му главу ка пивцу!“, храбрила је руља Ивана Бегоњу, разјареног човека у плавом радничком комбинезону, док је завртао главу Светланчу Накову, војнику ЈНА испред Команде Војнопоморске области у Сплиту. Ту буку у тренутку је пресекао фијук метка, који је усмртио војника Сашу Гешовског у згради Команде. Ратна лука „Лора“, понос Југословенске ратне морнарице, убрзано је преуређивана у будући логор, за припаднике ЈНА и друге становнике српске националности.

Далеко одатле, на копну, усташе су клале припаднике резервног састава ЈНА на Коранском мосту у Карловцу. Све видљивија подршка тек уједињене Немачке и сагласност Ватикана, неодољиво су подсећали на време из 1941. године.

И у Србији се у народу осећала зебња. Мало ко није имао родбину у Хрватској и Словенији, или сина у ЈНА у тим републикама. Прве српске избеглице из Хрватске већ су долазиле у Србију. Део јединица, међу којима и моја, мобилисане су међу првим. Упоредо са бучним расправама у Републичкој скупштини, настајале су разне организације и покрети попут Бедема љубави и Мајке без граница.

Неке парламентарне странке почеле су опструкцију мобилизације и формирање својих јединица. „Нећемо испод звезде у рат!“– говорили су они који су се чудили шта чека ЈНА. „Идемо терати Словенце до Беча! Не будимо кукавице! Шта раде ти генерали? Зашто не похапсе политичаре који се само врте у круг, а никако да се договоре? То мора да је некаква издаја!“– говорили су поједини мобилисани војници, па наставише певати: „На планини на Јелици, скупили се сви четници“...
– Потпуковниче, зашто сте нас окупили, када ће командант ваздухопловства, генерал-пуковник Антон Тус, прећи на страну Хрвата? Зашто нас држите овде, када ће нас издати неки генерали?– рече један од њих.

– Престани да шириш дефетизам и рушиш морал јединице! – припретих му. Истог дана стиже Информација из команде бригаде да су све шпекулације о наводном преласку генерала Туса на страну Хрвата чиста пропаганда. Нису прошла ни два дана, а генерал Тус је прешао на страну Хрвата и постављен на место начелника Главног стожера ЗНГ и МУП-а, паравојних формација под командом ХДЗ-а.
– Шта рекох ја вама, команданте? Ви војници сте потпуно необавештени. Само ви слушајте мене!- рече покровитељски, као да је он мени командант, а не ја њему. Био је по годинама нешто старији од мене, а изглед му је одавао човека забринутог за развој ситуације. Од тада сам га више ценио.

Кад сам на поновљени и још паничнији позив дежурног официра дошао на капију аеродрома Батајница, угледао сам велику групу жена из Бедема љубави. Док су војници покушавали сачувати ограду, из неколико стотина грла чула се вика.
– Дајте да видимо тог команданта, који хоће да води у рат нашу децу! – захтевале су углас. Када сам им се представио, дочека ме у хору постављено питање: – Какво му је то презиме Ђошан? Тај није Србин! Не дам да ми дете води у рат неко ко није Србин! Доста су нас водили и са нама командовали други! – повика неко из групе. Оно Милош, притом су потпуно занемарили. – Доведите ми моје дете! Хоћу да га видим! – запомагала је старија жена, која се прогура из средине. „Доведите војника, нека га мајка види! – наредих дежурном официру.

Очекивао сам да се појави млади војничић, који је једва задовољио критерије за пријем у војску. Убрзо се појави крупан човек, четрдесетих година, моја генерација, мобилисан пре два дана, пристојан и одговоран. Угледавши мајку, покуша је смирити, што му некако пође за руком након обећања, да ће се ускоро вратити кући. Осим кратког представљања, ништа им нисам успео рећи. А говорио сам. Гласно, али не дуго, видевши одмах на почетку да ме не слушају и да им није важно шта ћу рећи. Оне су полазећи на аеродром Батајница знале име и презиме команданта. Већ су имале своју причу, јер је тек понека од њих имала сина или мужа на аеродрому.

Хашки сведок

Рођен 1949. године у Бистрици, у Босни и Херцеговини, Милош Ђошан је завршио највише војне школе у Војсци Југославије и специјализовао се за противваздушну одбрану. Радећи у скоро свим републикама СФРЈ, обављао је дужности од командира вода до инспектора за ракетне јединице ПВО у Генералштабу ВЈ, начелника комисије за примену Војно-техничког споразума и начелника Инспекције војне обавезе ВЈ. Највише времена је провео као командант јединица ранга пук-бригада. Крајем 2005. године као један од сведока одбране бившег председника СРЈ Слободана Милошевића, пред Хашким трибуналом је сведочио о догађајима у Ђаковици и околини и злочинима шиптарских терориста и НАТО агресора на КиМ.

Ван из Устава

Избачени из Устава Хрватске, припадници српског народа преко ноћи су избачени из живота својих пријатеља, другова, из постеља својих супружника и на крају својих породица Старија чељад, која их се по злу присећала, из једног давног, крвавог времена, забринуто су вртетела главама: „Ово неће изаћи на добро!“

(Милица Ђорђевић)