„Хтео сам да покажем Србима да нису сами“: Сећања руског добровољца на рат у Босни

Михаил Поликарпов је био руски добровољац у рату у Босни. Када се вратио животу у миру, написао је књигу „Балканска међа”, која је постала једино право сведочанство свих Руса који су се борили на Балкану 90-их година. Михаил би желео своју књигу да објави и на српском језику. У ексклузивном интервјуу за Russia beyond он се присећа како се борио за братски народ.

„Отишао сам да се не бих стидео пред собом” 

- Тада, 90-их година, велики број Руса је имао жељу да заштити Србе. Међутим, мало ко је ову жељу и остварио, али она је захватила целу Русију. Знали смо да наша власт греши. Иницијална каписла било је присаједињење наше земље санкцијама против Југославије у пролеће 1993. године. За време Другог светског рата Французи су говорили „Петен спасава наш новчаник. Де Гол спасава нашу част.” Не знам чији је новчаник спасавао Јељцин, али био сам сигуран да ујутро нећу моћи да се погледам у огледало без стида, ако ништа не учиним против зла које се тада дешавало. Хтео сам да покажем Србима да нису сами и напуштени. 

Пут у рат, где вас очекују и воле 

Имао сам 25 година. 1994. сам сео у воз за Београд. Мађарски граничари ме замало нису задржали, али на крају је све прошло добро и стигао сам у Србију, а одатле аутобусом до Сарајева, у рејон Јеврејског гробља, где се налазила база руског добровољачког одреда, који је деловао у саставу Сарајевско-романијске бригаде. Рат је био у току, град је био подељен необичном линијом фронта: место где смо се ми налазили са три стране је било окружено муслиманским положајима. Наша база се налазила испод Дебелог брда, у слепој зони муслимана, испод литице, где нису могли да нас гађају. 1994. године нас је било веома мало, наш одред је бројао само десетак људи, а укупно у различитим одредима било нас је око 17. Али Срби су то веома ценили и осећали су нашу подршку.

Када сам стигао, нисам знао језик, али док сам био тамо, нешто сам научио. Дали су ми униформу и оружје и прикључио сам се борбама. У почетку сам се много плашио. Мислио сам: што нисам с миром седео у Москви?! Онда је страх престао. Данас ми понекад недостаје то осећање које сам имао тамо у рату, када сам знао како нас тамо очекују, како нас воле, како смо им потребни... 

„Јунаци су остали сахрањени у земљи” 

Не могу рећи да сам био велики јунак, прави јунаци су остали тамо да леже у земљи, на гробљу у селу Доњи Милићи, у јужном предграђу Сарајева на српској територији. Недавно је у Русији умро Едуард Смирнов, други командант Другог руског добровољачког одреда. Он је био прави ратник, а његов одред најпознатији и најефикаснији. Они су најпре ратовали у Вишеграду, затим у рејону Бијељине, а после тога у Устипрачи. А наш Трећи руски добровољачки одред ратовао је у рејону Сарајева, од Горажда до Олова, све моје борбе биле су тамо, северно од Сарајева. Прва борба, наравно, највише ми је остала у сећању, не могу да кажем да се човек поново роди, али постаје другачији. Другачије почне да се односи према животу и смрти.

У том рату љубав ме је заобишла. Иако су ме Српкиње гледале са жаром. Пропустио сам прилику, омануо сам, много ми је жао због тога! 

Ратни другови из старих дана...  

Памтим своје другове... 

Владимир Сидоров, козак, који је тешко рањен у борби код Заглавка 12. априла 1993. године, данас је председник савета ветерана из тог рата, много чини за инвалиде и мајке погинулих, организује посете Вишеграду. То је пример човека који је био у том рату, вратио се из њега, али у суштини је тамо „остао”. 

Србин Милан „Мекензи”, како смо га звали, био је то весео и леп 27-годишњи младић са спојеним обрвама. Изнад леве слепочнице главу му је красио бели ожиљак, траг од метка који га је очешао по лобањи. Милан се раније борио у офанзивном одреду и хтео је да оде, када је поново букнуо активни рат. О његовом ратничком путу говори чињеница да код куће има 15-ак аутоматских пушака-трофеја „ратног плена”. У борбама је најрадије користио митраљез Калашњикова без постоља и носио је панцир. Надимак је добио зато што је једном из минобацача пуцао на Унпрофор. Мекензи је било име канадског генерала који је тада командовао контингентом УН. 

Командант нам је био Славко Алексић. Колико знам, он је жив и  здрав и живи у рејону Сарајева. Догодило се да сам изгубио контакт са њим, иако бих веома волео да га видим. 

„Желим да посетим Србију, коју нисам успео да видим” 

Можда ћу после вашег чланка успети да се сретнем са неким од ратних другова! Требаће нам цела ноћ да се испричамо! Мораћу да обновим српски језик, мада ћу се после треће чашице ракије сигурно свега сетити! Такође бих хтео да се уживо сретнем са српским војним историчарима, на пример, са Светозарем Јокановићем, он проучава авијацију и комуницирамо само преко интернета. 

Свако има своју „Балканску међу” 

Према филму „Балканска међа” имам суздржано-критички став, али добро је што је ова тема покренута и неким мојим познаницима Србима се филм веома допао. У мојој књизи „Балканска међа” (ауторски наслов је „Откуд момку српска туга?”) има много мојих сећања. Она је већ преведена на српски и много бих волео да је објавим, како би Срби сазнали нешто о нашим јунацима. Веома бих желео да одем на сусрет са читаоцима, јер у Србији отада нисам ни био...

А руска варијанта књиге може се набавити овде: Балканский рубеж. Русские добровольцы в боях за Сербию


Катарина Лане, Russia beyond

http://vostok.rs/index.php?option=n&idnovost=124843