Србија може са пуним правом да тврди да је Косово српско, то је без обзира на оспоравања која ће уследити позиција коју је тешко поткопати. Истовремено, неопходно је интензивније радити и са доступним међународним партнерима и са заинтересованим Албанцима како би се решавали проблеми којих је све више, пише у ауторском тексту за Спутњик професор Факултета за дипломатију и безбедност Душан Пророковић.

Де јуре и де факто.
Посматрано из првог угла, политички субјекти покушавају да уговорима регулишу међусобне релације, па тако, директно или индиректно и међународне односе. Посматрано из другог угла, светска политика функционише по правилу "што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу“.

Поменути субјекти, а ту се превасходно ради о државама, разликују се по свему, па се хијерархија у светском политичком систему успоставља према релативном односу војне, политичке и економске моћи. Тако се, са једне стране, уочава тенденција нормативног регулисања, а са друге стране сасвим обрнути тренд када некима постојећи формални оквир постане преузак или када се једноставно промене околности у њихову корист.

Отуда и не тако ретке разлике у формалном и фактичком у низу конкретних ситуација. Једном од несретних изјава, председник САНУ осврнуо се на „косовску проблематику“ у овом контексту. И де јуре и де факто, ствар око Косова прилично је сложена.

А чије је Косово ако није српско

Са формалне стране, албански политичари јесу једнострано прогласили „независност“; признале су их моћне западне земље, уз поједине утицајне муслиманске државе; успело им је да, захваљујући спонзорима и попуштању различитих гарнитура у Београду делимично легитимизују свој статус и учлане се у неколико међународних организација. Али...

Та државолика творевина није призната од овог другог, незападног дела света, нити је чланица у најважнијим међународним организацијама. Корак који им је неопходан за тако нешто јесте улазак у ОУН. За ОУН „косовска проблематика“ уређена је Резолуцијом 1244, која, упркос свим накарадним и креативним тумачењима, посматра ову територију као део Србије. Иза овог „правног оквира“ ОУН стоје све сталне чланице Савета безбедности које су за њега гласале, што подразумева Русију и Кину.

Чак и када би се обезбедило "ћутање Србије“ на покушај „угуравања“ нове чланице у систем УН, Москва и Пекинг би, због својих интереса, могли ветирати тај предлог. Отуда и неуморно понављање разних лобиста да се „процес мора завршити међусобним признавањем“.

Остаје само да одговоре на питање: зашто је Србији важно то признавање? За анализу формалног још нешто важно: „Устав Косова“ подређен је Ахтисаријевом плану. Члан 143. тачка 2. гласи: „Одредбе Свеобухватног предлога о решењу статуса Косова од 26. маја 2007. имају премоћ над осталим законским одредбама Косова.“ Свеобухватни предлог као "врховни ауторитет“ наводи "међународно војно присуство“. Влада и Скупштина могу доносити одлуке, али истовремено је дефинисан механизам да оне буду оспорене.

Немогуће уједињење са Албанијом

У преводу, немогуће је Харадинајево „уједињење са Албанијом“. Око овога, иначе, постоји још једна препрека из члана 1. тачке 3: „Република Косово нема никакве територијалне захтеве према било којој држави или делу државе, нити ће тражити уједињење са било којом државом или делом државе.“ Ни најжешћи албански лобисти нису говорили о промени овог „Ахтисаријевог инструмента“, њихова намера је да оставе „косовске институције“ у својеврсном „заробљеништву“, ту би се само и искључиво питао НАТО чак и када би сутра опослили пријем у УН.

Са фактичке стране, ако Косово није српско, онда се поставља питање: а чије је? Ових деценију и кусур показује да то остаје „неуспели пројекат“. Овакво Косово није само „заробљеник НАТО“, већ и „заточеник“ криминалних гангова који овлашћења и „државне институције“ (зло)употребљавају за ширење својих нелегалних бизниса.

Дреница је већ дуго уцртана на континенталној карти највећих складишта наркотика, нису занемарљиви ни приходи од трговине органима. Не тражи се од Србије да преда Косово Албанцима, већ албанској мафији. А што се Албанаца тиче, они имају матичну државу. Постоје и далеко многобројнији народи који немају своје државе. Зашто баш Албанци да их имају две?

Нема „милогораца“ на Косову

Фактички, замисао о изградњи „косоварског идентитета“ пропала је у старту. Испоставило се да у албанском корпусу нема „милогораца“. Нема ни аутошовиниста. Ни председника Академије који ће позивати на „повратак“ у Србију. Мада ће у приватним разговорима многи од њих потврдити да се нису борили за ово што су добили. Степен разочарења и бесперспективности толики је да се са Косова масовно бежи. Косовски Албанци показују у свом деловању да јесу државовољни, али нису државотворни. И матична им држава кубури са институционалним заокруживањем, практично, још од оснивања.

Фактичко стање је и да то остаје територија изразите „економске пасивности“. Као и да је признање Србије потребно не да би сви живели „срећни и задовољни“, то зависи од низа других ствари, него зарад легитимизације наратива НАТО о дешавањима из деведесетих година. Треба ли подсећати да су ту Срби означени за „геноцидне“, због чега је и „изгубљено право“ за управљање Косовом.

Протекторат НАТО

Са формалне стране, дакле, имамо протекторат НАТО који је једнострано прогласио независност на територији Србије. И ту „независност“ су подржале кључне чланице НАТО. Са фактичке стране тај протекторат је институцинално неизграђен и системски несређен, самим тим и дугорочно „заглављен“ са прегршт проблема. И тим проблемима Србија ће морати да се бави у било којој варијанти, пошто представљају прворазредну претњу националној безбедности, од организованог криминала, до исламских фундаменталиста и осталих "повратника“ са блискоисточних ратишта.

Србија може са пуним правом тврдити да је Косово српско, то је без обзира на оспоравања која ће уследити позиција коју је тешко поткопати. Истовремено, неопходно је интензивније радити и са доступним међународним партнерима и са заинтересованим Албанцима како би се решавали проблеми којих је све више. За спољни фактор кључ је дугорочна стабилност, а за албанске комшије изгледна перспектива.

И за једно и за друго неопходно је стрпљење, много напора и ситних корака. Фактичко на Косову није једнозначно, нити онакво каквим се у „нашминканим“ анализама представља. Зато и његово "превођење“ у формално не може донети ни стабилност ни перспективу.

А да се покуша са другачијим приступом?

https://www.kosovo-online.com/analize/cije-je-kosovo-de-jure-i-de-fakto-1-2-2021