Приштинска енигма

Док је, на изненађујуће врло добром до одличном српском језику, лидер покрета „Самоопредељење“ Аљбин Курти разговарао с дописницом телевизије Н1 из Приштине, седећи поред црвено-црне заставе стране земље и једног фикуса, оставио је утисак човека који је потпуно уверен да ће управо он заменити Рамуша Харадинаја на месту председника владе самопроглашеног Косова. „Већ прве недеље у премијерској канцеларији ја ћу…“, рекао је Курти а видећемо шта ће ако заиста дође у прилику да своје најаве (покуша да) оствари у пракси.

ПАРАДОКСАЛНА ИЗБОРНА МАТЕМАТИКА
Куртијеве присталице, елем, у недељу увече су, машући заставама Албаније и ниједном Косова, прославиле резултат парламентарних избора који није био знатно другачији од претходног, али би могао да промени готово све на политичкој сцени у Приштини.

Према прелиминарним резултатима, „Самоопредељење“ је добило највише гласова – нешто преко 200 хиљада – на другом месту је Демократски савез Косова некадашњег премијера Исе Мустафе са мало више од 195 хиљада гласова, трећа је Демократска партија Косова Кадрија Весељија (и Хашима Тачија) са 167 хиљада, иза њих је Алијанса за будућност Косова Рамуша Харадинаја која је освојила 90.839 гласова, док је коалиција на чијем су челу Фатмир Љимај и Беџет Пацоли, с 38.639 гласова, како ствари сада стоје, остала мало испод цензуса. Српска листа освојила је преко 52 и по хиљаде гласова – око осам хиљада више него пре две године – и освојила свих десет посланичких мандата који припадају преосталим косметским Србима.

Међутим, много је интересантнија за ову прилику детаљна анализа распореда гласова косовских Албанаца, јер она доводи до увида који није сасвим очекиван у светлу медијских извештаја о тоталном политичком преокрету у нашој јужној покрајини. То не значи да овог преокрета нема, но ситуација је комплекснија него што се чини на први поглед. Поређење, наиме, резултата ових избора с претходним, одржаним 2017. године, показује да су сада више гласова (у односу на претходне) добили они који су на изборима изгубили него они који су на њима победили.

За разлику од 2017. када су изашли у „ратној“, заправо терористичкој коалицији бивших лидера ОВК, Весељи, Харадинај и Љимај на ове изборе изашли су у три одвојене колоне, сваки за себе. И у збиру освојили су преко 50 хиљада гласова више него пре две године. Куртијево „Самоопредељење“, упркос излазности која је повећана за више од 50 хиљада бирача, остварило је пак безмало идентичан резултат (200.138 гласова пре две године, 200.953 гласа према прелиминарним резултатима од ове недеље, шестог октобра), док је Мустафин Демократски савез Косова свој резултат побољшао за десетак хиљада гласова (за толико је, отприлике, сад смањен број неважећих листића, с 49 хиљада на четрдесетак хиљада).

Аљбин Курти, лидер покрета Самоопредељење

Хоћемо да кажемо да вероватни политички исход недељних избора, у виду Куртијевог избијања на прво место по броју освојених гласова што је и узрок најављеног преокрета на политичкој сцени у Приштини, очигледно није изазван истим таквим преокретом у сентименту косметских Албанаца.

ПОЛИТИЧКИ ИНЖЕЊЕРИНГ
Другим речима, Куртијев продор на прво место – које му, сходно парчету папира на коме су исписали оно што називају својим Уставом, пружа прилику да проба да формира владу – није резултат „косовске жеље за променом“, како тврди амерички Радио Слободна Европа у својој анализи изборног резултата, нити су „грађанке и грађани Косова јасно поручили политичким елитама да је њихово друштво било у канџама корупције и криминала, те да је потребно ослободити се те пошасти“, како је саопштио овдашњи Ненад Чанак, превиђајући да су симболи те пошасти, досадашња власт, у збиру сад освојили, како рекосмо, педесетак хиљада гласова више него 2017. Него је Курти на прво место доспео зато што Весељи, у име Тачија који му је препустио странку када је постао председник Косова, Харадинај и Љимај ове године нису урадили оно што су већ урадили 2017.

Зашто поново нису формирали предизборну коалицију, имајући у виду да су и све предизборне сондаже јавног мњења указивале на овакав сценарио, па њихов превид може да се искључи чак и као теоријска могућност? Угрубо, две су могућности. Једна, и заиста се трудимо да се грохотом не насмејемо, каже да су се у међувремену међу њима појавиле толике принципијелне разлике да су због њих успели да занемаре чак и сопствени инстинкт за политичким преживљавањем. Па су значајно повећан број гласова које су добили у збиру, тим потезом достојним идиота (не само у античком значењу те речи), претворили у свој пораз.

Алтернативно објашњење: неко им је рекао да не смеју да се удруже пре избора. То јест заповеђено им је да власт препусте првом следећем. А то је, ето, или макар сада тако ствари стоје јер коначни резултати још нису проглашени, Аљбин Курти који је уосталом престао да буде антисистемска снага још када му је, било је то у децембру 2010. године, злогласни пензионер ЦИА Вилијем Вокер, режисер Рачка, пружио отворену подршку…

Ова слика употпуњује се ако се вратимо само неколико месеци уназад и присетимо се како смо, почев од краја јула, доспели у ову ситуацију.
Амерички специјални тужилац Специјалног суда за злочине ОВК у Хагу Џек Смит тада је подигао оптужницу против Рамуша Харадинаја;
Хашим Тачи није ни покушао да формира нову владу с постојећом парламентарном већином него је расписао ванредне изборе;
на њих Весељи, Харадинај и Љимај иду раздвојено уместо заједно;
и на крају у узорном, демократском маниру Кадри Весељи и Рамуш Харадинај одмах признају пораз и прелазак у опозицију.

Рамуш Харадинај и Кадри Весељи у разговору

Имајући све то у виду, јасно је да специјални амерички изасланик за Западни Балкан Метју Палмер није демонстрирао своје пророчанске моћи него је врло добро знао о чему говори када је српском шефу дипломатије Ивици Дачићу, како ових дана указује сам Дачић, рекао да „САД очекују да ће Аљбин Курти и Иса Мустафа формирати владу“…

Но све је ово гурање Аљбина Куртија, односно Исе Мустафе ка првом месту и премијерској фотељи само део енигме коју покушавамо да осветлимо. Други део односи се на цитираног Палмера и на америчког амбасадора у Немачкој Ричарда Гренела, који је, уз живог Палмера, крајем прошле недеље именован за још једног специјалног америчког представника за наш случај, уз потпуно небитну разлику што је Палмер задужен за читав Западни Балкан а Гренел само за најважније питање на читавом Западном Балкану, што дијалог Београда и Приштине несумњиво јесте.

ТРАМПОВ ОДГОВОР ЕСТАБЛИШМЕНТУ
Палмер је, при томе, подсећамо, за специјалца именован пре само мало више од месец дана, и слови за одличног познаваоца прилика (и намера вашингтонског спољнополитичког естаблишмента) у нашем региону. Гренел, с друге стране, с нашим регионом до сада није имао ама баш никакве везе, али је зато нарочито близак председнику САД Доналду Трампу (ово насупрот вашингтонском спољнополитичком естаблишменту), и успут је у Немачкој умало проглашен за персону нон грата због свог односа према тој земљи.

Шта из свега овога може да се закључи, или барем да се наслути?
Многи су пожурили са закључком да Гренелово именовање представља знак да Американци желе да убрзају решавање косметског проблема. Међутим: ако то заиста желе, за то би биле довољне и инструкције Метјуу Палмеру у том смеру. Овако, само Палмер постаје сувишан а тек што је постављен.

Ова пак опсервација, да није нормално текуће гомилање америчких посредника за исти случај – коју додатно оснажује податак да ни за један други проблем било где у свету, а многи су много више на листи америчких приоритета у овом тренутку од овог нашег, нема оваквог паралелизма специјалаца – ова дакле опсервација отвара и другу врсту тумачења. По коме, да не дужимо много, Трампов Гренел представља одговор председника САД вашингтонском естаблишменту који је поставио Палмера. Уз пропратни наговештај, с обзиром на репутацију коју је Гренел стекао откако је стигао у Немачку, Трампове намере да саботира немачке (то јест европске) покушаје решавања нашег косметског чвора.

Уосталом, све ће постати много јасније кад Гренел почне да обавља функцију на коју је изненада постављен. Не исуче ли убрзо предлог решења о коме ће се онда расправљати, биће то сигнал да Гренелово задужење за нас има најмање везе с нама, а много више с унутрашњим разрачунавањима, како унутар Вашингтона, тако и међу трансатлантским савезницима.

Исто тако, и укупан ефекат избора у нашој јужној покрајини, и намера која је евентуално стајала иза оне парадоксалне изборне математике на коју смо указали, моћи ће да се оцене тек када (ако) се самоуверени Аљбин Курти заиста усели у премијерску канцеларију, и уместо Харадинајеве стопроцентне таксе уведе реципроцитет у односима с Београдом који најављује, а не прецизира шта то тачно значи и какав ће ефекат имати по наставак дијалога, о споразуму да и не говоримо.

Аљбин Курти, лидер „Самоопредељења“ на предизборном скупу у Митровици, 25. септембар 2019. (Фото: REUTERS/Laura Hasani)

И само једно је сасвим извесно, како год да се на крају расплету све ове недоумице. Речима Жозепа Борела, будућег шефа ЕУ дипломатије: „Ако Кина, Индија и Русија не признају Косово, Косово неће бити држава.“

Извор Печат

https://www.standard.rs/2019/10/11/pristinska-enigma/