Београд (Фото: Sputnik / CC BY 2.0 / saebaryo / Crack of Dawn)

Струка, тј. Одбор за стандардизацију српског језика навео је раније да тај закон директно залази у проблематику српскога стандардног језика, јер прописује, чак под претњом казни, и употребу родно сензитивног језика.

– Закон о родној равноправности подразумева директивну језичку политику, тј. наметање језичких облика несвојствених творбеносемантичкој структури српскога језика (као нпр.: водичица/водичкиња, ватрогаскиња/ватрогасиља, психолошкиња, вирусолошкиња, филолошкиња, боркиња…, а шта тек рећи за бекицу – „жену бека“, центархалфкињу или центархалфицу?!) или пак лексичкосемантичкој структури српскога језика (нпр.: да ли је академкиња „жена академац“ или „жена академик“, да ли је тренерка „жена тренер“ или „спортска одећа“, да ли је генералка „жена генерал“, „генерална проба“, „генерална поправка“ или „генерално чишћење“, односно: како гласи облик за „жену носача/носиоца“: носилица/носиља/носиљка; а за „жену дописника“ – дописница, или за „жену говорника“ – говорница… – навео је Одбор за стандардизацију српског језика.

Они су навели да је наведени Закон направљен под утицајем Брисела. Струка тврди да се овим законом уводи вербални деликт и цензура.

Као да су се предлагачи закона угледали на Хрвате, који годинама измишљају речи и на силу их гурају у језик, навео је Одбор за стандардизацију српског језика.

Закон каже да „родна равноправност подразумева једнака права, одговорности и могућности, равномерно учешће и уравнотежену заступљеност жена и мушкараца у свим областима друштвеног живота, једнаке могућности за остваривање права и слобода, коришћење личних знања и способности за лични развој и развој друштва, као и остваривање једнаке користи од резултата рада, уз уважавање различитих интереса, потреба и приоритета жена и мушкараца приликом доношења јавних и других политика и одлучивања о правима, обавезама и на закону заснованим одредбама, као и уставним одредбама.“