Најновији чланци  

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 158 guests and no members online

   

ВИСОКИ ДРВЕНИ ПЛОТ И КАРАНТИН: Како је кнез Милош зауставио кугу на границама Србије 1837. године

26.03.2020.
 
 

Караула на Дрини Цртеж Ф. Каница

Далеке 1837. на српско-турској граници уз кулук подигнута ограда на потезу од Дрине до Ибра

У ЛЕТО 1837. године на Златибор су стизале вести да се из унутрашњости Турске према нашој граници приближава куга, тешка и заразна болест која је односила хиљаде живота. Кнез Милош се одлучио на необичан подухват, подизање високог дрвеног плота на овом делу српско-турске границе, који треба да изгради народ општим кулуком. Нису помогле жалбе сељака да је те године било доста кулучења. Морали су на стари средњовековни начин са нешто хране у торбици, да одлазе далеко од својих кућа. Жесток притисак власти и надолазећа опасност учинили су да је гранични плот брзо завршен.

Овако, за „Новости“, истраживач прошлости ужичког краја, професор историје из Чајетине Милисав Р. Ђенић (87), сведочи како је спречен прелазак куге преко тадашње границе Кнежевине Србије и Отоманске царевине у југозападној Србији, успостављене после другог хатишерифа.

Трагајући за архивском грађом о златиборској хајдучији у 19. веку, овај хроничар је у књизи „Злочини у име правде“, забележио и друге појединости везане за граничну ограду:

– Одмах су ангажовани нови стражари, мобилисан и наоружан народ пограничних села и забрањен сваки прелаз, није пуштана ни српска сиротиња која је бежала пред терором. У оваквим приликама ни хајдуци се нису оглашавали, скрили су се дубоко у шумама Муртенице, знајући да су им у случају потера уточишта преко Увца недоступна.

У народу Старог Влаха чува се предање да је тада „само ‘тица“ могла да се нађе с друге стране међе, a на падинама планине Чемернице, у селу Трудову, очувани су остаци граничног каменог зида. Занимљиви су и записи у књизи Новака Живковића „Ужички немири 1823-1838“, објављеној 1979. године, о наредбама кнеза Милоша – „да се дуж целе границе постави ограда од плота, пресека или на начин који најбоље одговара теренским условима“.

– Подизање граничне ограде и спречавање сваког додира становништва и стоке између пограничних подручја, као и њено одржавање, падали су на терет пограничних округа. Одржавање је деловањем разних преступника, од шверцера до хајдука, као и природним уништавањем од времена и труљења, било стални терет. Због овога се дизао глас и на највишим местима – у Совјету код владара. Тражила се расподела трошкова и на окружја по унутрашњости или да се они пренесу на државну касу – пише, поред осталог, Живковић.

У првим годинама успостављања границе кроз исти народ, где никад није била, села су кулуком, а и граничари, израдили дуж кордонске линије стазе за пролаз патрола. Међутим, чарке и насртаји на граници били су готово свакодневни јер је царска власт настојала да изнури српску војску и државу, загорчавајући живот у пограничним селима. Млада кнежевина, пак, утврђује граничну линију градњом караула за смештај десетак људи, са каменим подзидама, пушкарницама и зидовима од тешких балвана као заклоном од метака. Убрзо је почела изградња и карантина, најпре у Мокрој Гори.

КАРАУЛЕ

НА Дрини су биле карауле код Бачеваца и Рогачице, на ушћу Раче и у Перућцу, а Штула високо у планини. Одавде су се низале рујанске карауле – Запоље, Балван у Мокрој Гори, Цигла, па Сеништа и Кокин Брод испод Муртенице, те Витлиште на Чемерници. На Јавору је била најпознатија, код Василијине чесме, јер је запречавала пут од Сјенице, штитила прелаз и такозвани састанак на Јавору и уз њега ћумуркану. Према Ибру биле су запажене карауле на Јанковом камену и Одвраћеници.

novosti.rs, Д. ГАГРИЧИЋ