Стигне ми порука да погледам емисију о Кишу, а где би друго, него на трећем програму РТС-а. Тих сат времена су ме подсетили на случајни сусрет једног врелог јулског послеподнева, на царинарници негде између Дунавске улице и реке са истим именом.

 

Лето 1977. Завршио се јунски испитни рок, дошли ми родитељи из Ариља у госте, жена спрема завршне испите на медицини, ја пропуштено за септембарски рок… Врелина са неба, из земље. Као у оној серији The лонг, хот summer или Дуго топло лето из касних шесдесетих са Бен Квиком кога је играо Рој Тинс, за ким су полуделе све жене диљем нам тадашње домовине, коме су оне најприврженије приредиле такав хистеричан дочек на сурчинском аеродрому, који није имао ни престолонаследник Александар долазећи у земљу својих Карађорђевића почетком деведесетих година.

 

Није још било клима уређаја, расхлађивала нас је промаја, а на прозорима су морале да се инсталирају мреже за комарце, јер простор у Блоку 45, од бедема или насипа до реке, још није био сређен. Ако би се неко храбар и запутио до воде, требало је да прође кроз нешто што је личило на прашуму, столетно дрвеће обавијено лозама, лијанама и бршљаном, зарасло у шибље, аптовину и трње, што у Завичају називају врзином. Станиште пацова и змија, али и ретког биља свакојаке врсте. Легло комараца који пију крв. „К’о роде“, што би рекао Радован трећи.

 

Била је то моја апсолвентска година, имао сам малог сина и породица моје супруге из Шведске нам пошаље замрзивач. Код нас су тек почели да се појављују „сандучари“, а овај је био усправан, налик класичном фрижидеру.

 

Ред испред шалтера у царинарници је био дугачак, а ја по мојој слободној процени, негде десети у реду. Испред мене висок, кошчат човек разбарушене косе. С леђа гледајући у његова рамена, асоцирао ме на Лазу Костића са оних његових фотографија. Да је имао бркове и да му лице није било тако испијено, скоро па бих га, какав сам, и питао да није неки потомак или рођак великог песника. У једном тренутку се окренуо и обратио ми се:

 

–Младићу, могу ли да вас замолим да ми чувате место у реду? Мораћу да изађем да запалим цигарету. Овде је иначе превише загушљиво да бих још и ја димио. Климнуо сам главом, наравно да је било у реду. Док нисмо дошли до шалтера, тај дијалог са молбом да му чувам ред,  поновио се најмање још пет-шест пута док и ми нисмо дошли на ред.

 

 

А онда се неочекивано цариник који је седео за стаклом на шалтеру подигао и окренуо картонску таблу на којој је сад писало ПАУЗА. Човек разбарушене косе и никотинских зуба се прво закашљао, а онда грохотно насмејао. Окренуо се поново и рекао:

 

-Ово само може мени да се деси… Видевши да се пипа по џеповима кошуље, рекао сам:

 

-Само ви изађите, прошетајте, ја остајем овде, не брините.

 

-Да ли знате има ли овде у близини нека трафика? Остао сам без цигарета.

 

-Не знам, ја сам са Новог Београда, али слободно се послужите код мог оца, ено га седи на клупи испред улаза, на улици.

 

-Ма… хтео је нешто да каже, али сам га потапшао по рамену и показао пут врата. Није га било више од  пола сата, вратио се таман пред отварање шалтера.

 

-Ваш отац је неки фини човек. Рече ми да ћете ускоро бити инжењер и да сте хтели да будете новинар… Насмејао сам се.

 

– Мама је хтела да будем адвокат,  мисли да сам речит, а он је крив што сам уписао технички факултет. „Занат, само занат“, говорио је. „Буди лекар“, рекао је једном, „ако се зарати ваљаћеш и њима и нама. Нико никад није убио доктора.“ А кад сам му рекао за доктора Младена Стојановића, извикао се на мене да не филозофирам.

 

-А шта сте учили у средњој школи?

 

-Па гимназију, али друштвеног смера. Са два часа математике недељно цело лето сам спремао пријемни, положио и уписао, и ево, завршићу…

 

-Шта сте имали за матуру?

 

-Новелистички рад Ранка Маринковића…

 

-А… Руке и Загрљај…Насмејао се. Добар вам је избор.

 

–Па јесте, мој професор српског, Љубомир, иначе син Момчила Тешића, је мислио да ћу узети Црњанског, јер сам о њему највише с њим дискутовао, тврдећи му да је Дневник о Чарнојевићу класична поезија у прози…

 

– Сложио бих се с вама, али и овај избор вам је добар. Одличне су му новеле. Јесте ли читали Киклопа?

 

-Нисам, а вероватно и нећу. Није ми се дао, а не бих да кварим доживљај  који су ми дале Руке и посебно Загрљај.

 

-Кога сте од новелиста још читали? Кога цените?

 

-Па свакако Андрића. Волим његове приче. Алију Ђерзелеза, Аникина времена, па све остало, редом. Волим Сузни крокодил Црњанског. Приче Боре Станковића. Иначе, Андрићеви Знакови поред пута су моја Библија. Волим ту кратку форму.

 

-Кога још? Читали сте Крлежу? Неког од странаца?

 

-Крлежу оно што се морало за лектиру и нешто од поезије, по свом избору. Од тешкаша допале су ми се Хесеове Љубавне приче. Волим Чехова, Едгара Алан Поа, Тургењева… Есеје Лоренса … Мој отац има целу Радову едицију Реч и мисао. Тамо сам открио недавно и Кадареа.

 

-Интересантан избор. Неког од савремених писаца?

 

-Ако мислите на Бранка Миљковића, Васка Попу, тагда да. Волим како пише Момо Капор. Фолиранте, Провинцијалца… ту лаку џинс прозу типа Белешке једне Ане… Мостарске кише Пере Зубца су обележиле моју генерацију…

 

Насмешио се:

 

            -Пишете ли ви нешто?

 

            -Па поезију углавном. Тако сам заволео Црњанског, прво као песника, онда Диса, већ сам рекао Бранка Миљковића.  Ја сам из Ариља, његов Ариљски анђео је нешто најлепше. Били сте у Ариљу?

 

            -Не, нисам. Али сам недавно био у прилици да прочитам рукопис једног вашег земљака. Доста интересантан роман. Мислим да ће бити објављен. Јесте ви објавили нешто? Насмејао сам се ја. Погледао ме одозго, онако шеретски, искрено се насмејао и као да ми чита мисли климнуо упитно главом:

 

            -Па реците, шта то има тако тајновито?

 

            -Нема ништа, онако, да се не хвалим… Моја песма Соња је још 1970. на конкурсу за најлепше стихове Радио Београда, који је водио Петар Пајић, победила, па су ме још звали да је  рецитујем Маршалу и његовој супрузи, другарици Јованки.

 

            -Па јесте ли?

 

            -Па јесам…Кад је стигао телеграм са позивом за учешће у програму за његов рођендан, моја мајка је рекла – ето, има Бога…

 

Погледао ме упитно, подижући обрве.

 

            –Моји родитељи су као учитељи вратили партијске књижице, мислим 1961. године. Могли су да их искључе из наставног процеса, али су виђени сељани из Вирова од којих су већина били стари, предратни комунисти, отишли код секретара комитета у Ариљу и рекли, отприлике –  ако Милка и Мишо не буду учитељи, ми нећемо давати децу у такву школу… А мајка ми је то испричала кад  ме у групи деце из наше школе, која су са сестром Слободана Пенезића те године била избрана да честитају другу Титу рођендан,  међу њима није било, па сам неутешно плакао тог дана…

 

Очи су му засијале, учинило ми се да сам порастао у његовим очима.

 

            -А на том програму 24. маја увече у Дому омладине, те 1970. били су ту још Иван В. Лалић, Звонимир Костић, Мустафа Смаиловић, Мехо Бараковић из Требиња…

 

            -А, па лепо друштво.

 

            -Знате их?

 

            -Па углавном из књижевних часописа.

 

 

            Тад се појавио човек иза шалтера, окренуо картон на коме је писало ОТВОРЕНО.

 

            -Дајте ми те папире, обратио се разбарушеном. Онда погледао према мени:

 

            -А шта ти имаш?

 

            -Један половни фрижидер. И додао сам, усправни.

 

            –Добро, дај ми и Ти те своје папире и пођите на она врата тамо, уђите и сачекајте ме.

 

Дођемо до неких регала, он већ поделио двојици оне наше папире и враћа се са по једним примерком.

 

            -Шта ви то имате? Упитао је дугоногог разбарушеног.

 

            -Два сандука књига.

 

            -Каквих књига? За продају?

 

            -Па мојих личних. То је из моје библиотеке, потребне су ми за рад.

 

            -А шта ви то радите?

 

            -Па пишем, преводим, лекторишем…

 

Цариник га погледао ОНИМ погледом (ми то преводимо као – јел ти то мене зајебаваш?) а онда узео један од папира које му је донео помоћник са оним ручним виљушкарем на коме су била два сандука (са књигама).

 

            -Па што не кажете да имате писмо министарства, не бих вас држао у реду и не бисте морали да чекате.

 

            -А, нема везе, тако не бих упознао овог младог човека. И климне главом према мени.

 

            -А шта ви радите? Цариник  се обратио мени.

 

            -Ништа, завршавам студије, а после ћемо видети. Отац каже да ће бити посла за мене.

 

            -Шта ти је отац, неки руководилац?

 

            -Ма не, он је учитељ, али каже да ће за инжењере бити посла.

 

            -Какав ти је ово фрижидер?

 

            -Рекох вам, полован, таст и ташта купили нови, па нама послали овај.

 

            -Још не радиш, а кућу кућиш…

 

            -Па имамо малог сина, смиловали се на нас…

 

            -Не терај шегу, дечко. Стварно полован?

 

            -Полован.

 

            -Добро, донеси ми оне папире од момка и реци му да одвезе ове сандуке са књигама на улицу.

 

            Имате ли превоз, професоре?

 

            -Имаћу. Требало би да ме већ чека. Можете ли и овом момку да избаците фрижидер на улицу?

 

            -Добро, професоре, јел то ваш студент?

 

            -Није, он ће, ко што вам рече, бити инжењер. Али већ, како чујем, добро пише.

 

            И тако се нађемо на улици. Док је мој отац плаћао неку смешну суму за мој половни усправни замрзивач на благајни, а „професорови“ другари утоваривали сандуке са књигама у велики гепек мерцедеса, пришао ми је високи разбарушени нови познаник:

 

            -Поздравите много вашег оца. И не љутите се на њега. Желео је и жели све најбоље за вас, свакако. Бићете инжењер, али то вам неће сметати да пишете. Него, дођем  му штеку цигарета. Дајте ми, молим Вас, адресу или дођите до мене…

 

            -Ма немојте, професоре, нема потребе. И њему је, као и мени, било задовољство да причамо са вама, а и време нам је брже прошло.

 

            -У праву сте. Добро онда, поздравите га, реците му да немам ни једну своју књигу, пошто ме питао, све су на француском, руском, мађарском и енглеском. Онда ме погледао оним дубоким, сетним очима, чврсто стегао руку и улазећи у аутомобил, додао:

 

            -И пишите слободно, кад већ имате талента. И читајте што више. Пробајте са савременим средњоевропским писцима – Конрадом, Лемом, Чеславом Милошем, Гомбровичем…

 

Остао сам да гледам за њим, када је пришао отац, видно задовољан уштеђеним новцем. Док сам с њим утоваривао замрзивач у гепек аутомобила (једва смо га угурали) рекох му да га је поздравио онај високи разбарушени. Изгледа неки професор. Мој добри отац ме погледа упитно изненађено:

 

            -Знаш ли ко је он?

 

            -Па очигледно је да не знам, немам појма, никад га нисам видео.

 

            -Е, мој синко. Новинарчић си хтео да будеш. Ништа више не читаш. Па то је Данило Киш, најпознатији савремени писац. Онај око кога се подигла велика прашина око књиге Гробница за Бориса Давидовића!

 

Док сам га гледао збланут, збуњен и затечен, само се насмешио и није пропустио да ме пецне.

 

            -Имамо је код куће. Само ти ретко долазиш код родитеља у последње време.

 

           Да ли због љутње на себе што нисам не само препознао, него ни читао овог, па можда највећег писца своје генерације (за кога Сузан Зонтаг рече у поменутој емисији да га је смрт омела да добије заслуженог Нобела), јер је Киш био више поштован на западу него у сопственој земљи, или због истине да ретко идем у посету родитељима, тек нас двојица, тог касног врелог поподнева нисмо до стана у Блоку 45 проговорили ни реч.

 

            А вечерас, док ово пишем, одвртео ми се цео филм и видео сам све „као на длану“. Присетио се сваке реченице. И да је поменуо „писца из Ариља чију је књигу прочитао и да ће бити штампана“* и да је, помињући средњоевропске писце међу њима истакао, Витолда Гомбровича**…И да ме позвао да дођем…

 

            И не одох, као што нисам отишао ни код Милоша Црњанског.

 

            А вест да је умро, 15.10. 1989. затекла ме на југу Русије у градићу Шебекино на граници са Украјином, где сам водио изградњу фабрике за производњу боја за фарбање коже. Био је то инжењерски посао, а ово што сад радим је омаж, како великом писцу Данилу Кишу, тако и мом добром оцу, учи Миодрагу Мишу Пајевићу.

 

*Ову чињеницу, да је Данило Киш заслужан за штампање Доротеја ми је причао лично Добрило Ненадић, пре пар година

 

**Потпуно сам заборавио да је Киш поменуо Гомбровича у овом дијалогу, па сам једног свог драгог пријатеља прошле године обмануо да за њега никад чуо нисам. Ето чуо сам, али и – заборавио

 

2о.6.2020.

http://www.avantartmagazin.com/zamrzivac/