У издању Андрићевог института у Андрићграду, недавно су објављене књиге „Крај и нови почетак“ Лава Гумиљова (1912-1992) и „Чему слобода Жоржа Бернаноса“ (1888-1948).
Дело истакнутог руског историчара и географа Лава Гумиљова (из песничке породице Николаја Гумиљова и Ане Ахматове), објављена је у преводу Славице и Игора Ђукића као осма књига у едицији Културе у сусрету. Она је заправо циклус његових слободоумних предавања о познавању народа, логичности појављивања и развоја етноса и њихових изузетних представника (пасионара).

– Одрастајући у средини неоптерећеној мислећим људима, али са темељном библиотеком, носећи терет свога порекла, политичког ангажмана и природе својих родитеља, хапшен и осуђиван, Гумиљов је формирао антиевропоцентрични став и развио теорију пасионираности, сусретану са доста скептицизма, и данас често преиспитивану и оспоравану – каже, за „Новости“, уредница Александра Вранеш. – Пасионарност је Гумиљов тумачио као тежњу „да се дејствује без икаквог видљивог циља или са илузорним циљем“. Сматрао је да је значај етнологије једнако велики као значај климатологије или сеизмологије. По њему, мозаичност антропосфере почива на етносу. Способност друштвене организације, научног и уметничког деловања, чувања и преношења културне баштине сваког етноса истовремено формира затворен и корпускуларан систем, који има почетак и крај.

Да би његово тумачење било поткрепљено аргументима, објашњава наша саговорница, он се посебно бави методологијом истраживања, ради чега један сегмент његових размишљања укључује и релацију друштвених и природних наука: „Оно што хуманиста проучава споља, то природњак мора да истражи изнутра јер се и он сам налази у биосфери којој је својствен ток промена.“(стр. 545)

– Проучавање целине и системских веза и релација међу њеним деловима по Гумиљову је основни задатак науке. Из потребе „да се сумирају разноврсна питања која су некада постављана аутору, и дугачке беседе са читаоцима и њиховим познаницима“ Гумиљов негује дијалошки жанр због његове лаконичности, те су дијалошке партије аутора са филозофом, етнологом, историчарем, археологом, криминологом, заступљене у књизи и чине је приступачном широком кругу читалаца. Питања етноса и суперетноса, дијаспоре, етничког поља, комплементарности етноса, енергије пасионарности разматрана су уз поткрепљивање примерима и са интригантном убедљивошћу остављају снажан утисак на читаоца – истиче Александра Вранеш.

Књигу „Чему слобода“ Жоржа Бернаноса, коју је приредио и предговор написао Пјер Жил, на српски језик је (са издања Галимара 1995) превела Татјана Самарџија, а Андрићев институт ју је објавио као седму књигу библиотеке Културе у сусрету.

Критичар и универзитетски професор Албер Беген објавио је 1953. године Бернаносова предавања држана од јесени 1946. до јесени 1947, непосредно по његовом повратку из Бразила (на Женевским сусретима „Европски дух“; у великом амфитеатру Сорбоне „Револуција и слобода“, у Алжиру за Сестрице Шарла де Фукоа „Наши пријатељи свеци“ – сачувана у целости; „Француска пред светом сутрашњице“ и „Чему слобода“ имају траг приређивачевих напора због непотпуности преписа или више верзија текста).

– Предавања из различитих углова разматрају питање којим је књига и насловљена: Чему слобода? Притисак технократије, моћи Државе, материјализације животних вредности, подилажења апетитима човека, економска диктатура, нестанак слободарског духа, могли бисмо да кажемо, с једне су стране, док су са друге успостављање равнотеже између присутних сила, луцидност и смелост визионарства, проницљивост дијалектичара – каже Александра Вранеш.