Најновији чланци  

   

BROJ POSETILACA  

Danas1124
Juče1096
Ove nedelje2220
Ovog meseca23663
UKUPNO2419903

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 35 guests and no members online

   

Сјaјна књига, Од пашњака до учењака, за њу је добио Пулицерову награду, а била је и обавезна школска литература у Америци.
Поред Николе Тесле наш највећи научник, велики патриота, хуманиста, јединствена личност који је за своју земљу много урадио, између осталог захваљујући његовом пријатељству са председником Вудро Вилсоном Банат је припао Kраљевини Југославији.

 

Пупинове године дјетињства

Од најраније младости Пупин је слушао богату и свјежу народну традицију која се, усменим путем, преносила са једног на друго поколење

 
Михаило Пупин, фото: Амбасада САД

 

Пише: Војислав Гледић

 

 

 

Михајло Пупин  рођен je  у банатском селу Идвору 9. октобра 1854. године од оца Константина (Косте) и мајке Олимпијаде (Пијаде). Потиче из старе ратничке породице. Према предању, Идвор је подигнут 1690. године, одмах након што су се Срби, у току велике сеобе под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића (Бајице код Цетиња,  1633 – Беч, 1706)   настанили на територији сјеверно од Дунава и Саве. Срби су, 21. августа 1690. добили своју прву привилегију на територији Угарске. „Привилегија“ се састојала у давању низа повластица, од материјалних до духовних, посебно српској цркви, чиме је Леополд I (1640 – 1705)  узео под заштиту српске избјеглице. Идвор је најприје био подигнут на једној узвишици која се налази сјеверно од садашњег његовом положаја,  али се касније „помјерио“ и био одувијек настањен искључиво Србима. ,,У Идвору ниједна нација осим српске није никада живјела. Становници Идвора били су одувијек земљорадници и већина од њих били су неписмени у доба мога дјетињства“ –  подвлачи Пупин.

 

У вријеме Михајлове младости, а то значи шездесетих година  19. вијека, сељани су били, како  то наводи сам Михајло,  махом неписмени, као што су то били и  Пупинови родитељи, али су изузетно брижно његовали богату, живу и инспиративну народну традицију. Често су владале разне непогоде, а суша и болести су биле готово стална пратећа појава. Тако је, на примјер, много дјеце умирало у најмлађе доба. Слично се десило и у Пупиновој породици. „Моја мајка је изгубила неколико дјеце у младости и послије дужег времена родила је двије кћерке када је имала већ тридесет година – наглашава Пупин у аутобиографији. – Ја сам се родио када је она прешла честрдесету. Она је вјеровала да је то Бог услишио њене дуге молитве и жељу да роди сина. По народном вјеровању, у Идвору, када се деси да сје диете тако касно роди, мора се, да би дуго живјело, дати кроз прозор првој особи која прође поред куће, која ће однијети дијете у цркву и крстити га. Тако је један сиромашан и обичан сељак постао мој кум. А према српским обичајима, кумова власт над дјететом које је крстио је неограничена…“

 

Од најраније младости Пупин је слушао богату и свјежу народну традицију која се, усменим путем, преносила са једног на друго поколење. Отац му је био веома угледна личност, истакнути ратник и чак је неколико пута био кнез у селу. Мајка му је била изузетно бистра и виспрена жена. Иако неписмена, знала је напамет велики број народних јуначких пјесама, а била је и изванредно добар приповједач. Знала је, такође, и многа поглавља из Старог и Новог завјета, посебно псалме које је често рецитовала своме сину. Подучавала га је и у многим другим стварима, а нарочито му је указивала на значај и врједности непресушних извора народне мудрости. Изузетно је цијенила богато и драгоцјено  наслеђе  и знање и настојала да своме дјетету усади трајну љубав према духовним вриједностима. ,,Моја мајка је била врло побожна жена, а као ријетко ко је познавла и Стари и Нови завјет. Радо је рецитовала псалме. Познат јој је био и живот светаца. Њен  омиљени светац  био је Свети Сава. Она ми је прва објаснила животну причу овог изузетног Србина“  – подвлачи Пупин.

 

За вријеме Михајловог најранијег дјетињста често су, нарочито послије завршетка напорних пољских радова и сјетве, организована посијела гдје би се окупљали сељани и разматрали разна актуелна и историјска питања. Било је и изузетно даровитих приповједача, познавалаца и сакупљача народне традиције и предања која су знали да преносе окупљеним слушаоцима. Пупин је имао прилику да као мало дијете слуша такве приче и оне су му остале дубоко сачуване у памћењу до краја живота. Обично би се окупљали сељани у једној од кућа, често и у кући његове породице, гдје би главну ријеч имали најстарији становници. Они су изгледали као прави сенатори. Ту би се, такође, окупљали и људи средњих и млађих година, али су они имали „право гласа“ само када би им то изричито допустили старији  Идворци, ,,а пред сваким од њих је стајала котарица у коју су крунули жута зрна са великих кукурузних клипова“. Жене и дјевојке би слушале мудре приче, али би се бавиле и неким практичним послом, односно ,,оне су преле вуну, лан или кудељу, шиле или везле“.

 

 

Млађа дјеца обично нису имала приступ таквим седељкама. Ипак, према малом Михајлу је начињен изузетак јер је био мајчин љубимац, а разговори су вођени у угледној кући Пупинових. Зато је имао могућност да пажљиво слуша многе занимљиве и поучне приче. Ту је имао прилику да чује многе вриједне историјске догађаје које су причали непосредни учесници који су знали те своје доживљаје лијепо и  сликовито да преносе.  Посебно је запамтио приповедање једног умног и маркантног сељака, старијег човека, званог Бâба Батикин. То је био искусан и надарен говорник, прослављени ратник, који је памтио многе значајне догађаје из српске историје. Учествовао је у Наполеоновом походу на Русију, а био је, такође, свједок и многим другим славним догађајима са почетка 19. вијека. Са изузетним одушевљењем је причао о Карађорђу, вођи Првог српског устанка, и о његовим славним подвизима. Народ Идвора је заправо учио историју из Батикиних лијепих и пластичних прича, почевши од битке на Косову пољу из 1389, па све до Карађорђевог времена. 

 

„Добро се сјећам његових  (Бâба Батикиних, прим. В. Г.) прича о Карађорђу, кога је лично познавао. Звао га је великим вождом, или вођом српских сељака и никада се није умарао причајући о његовим херојским борбама против Турака на почетку деветнаестог вијека. Ове приче о Карађорђу су на поселима код сусједа примане са више одушевљења него све његове друге заносне приче. Пред крај седељки Бâба Батикин би издекламовао неку од старих српских јуначких пјесама, од којих је многе знао напамет. За вријеме рецитовања, његово чело и наборано лице озарила би нека нарочита свјетлост; то је било лице пророка по мом сјећању. И још данас ми је пред очима слика његове главе без косе и дивног чела над густим обрвама кроз које су свјетлуцале његове дубоко утонуле очи, свијетлећи као мјесец кроз иглице старог бора. Од њега је народ Идвора учио историју српског народа, од битке на Косову пољу 1389. године до Карађорђа. Он је у Идвору одржавао у животу старе српске обичаје. Био је мој први учитељ“ – истиче Пупин у аутобиографији.

 

 

У то време у живом сећању су била и многа историјска збивања и догађаји из старије и скорашње историје. Посебно је био јак утицај онога што се дешавало у Италији, гдје се  Ђузепе Гарибалди (1807 – 1882)  борио за ослобођење и уједињење  своје  домовине. Иако су Аустријанци побиједили Италијане 1859. и 1867, а у тим биткама су учествовали и ратници из Идвора и то на страни Аустрије, било је омиљено Гарибалдијево име и дјело. И у Пупиновој кући се налазио, уз  Карађорђев портрет, иконе породичног свеца и руског  цара, и уљани портрет Гарибалдија „у црвеној кошуљи и са шеширом окићеним перјем“. Управо су наведена посијела била најбоља школа младом Пупину и учила га да изузетно поштује слободу, правду и истинољубивост. Стекао је васпитање да су право, правица и слобода, заправо, најузвишеније ствари за које се треба стално борити.  ,,Утисци са ових посијела… били су душевна храна која је потхрањивала у моји младалачким осјећањима увјерење  да је борба за право, правду и слободу најузвишенија ствар на овоме свијету“.

 

Основну школу Михајло је учио у родном Идвору, али је имао веома слабог и, како је то касније истицао, учитеља незналицу који није умио да буде онако елоквентан и пластичан као што је то био Бâба Батикин. Зато малог Михајла школа у почетку није ни привлачила. Васпитно-образовни рад тадашњег сеоског учитеља био је право мучење за младог, знатижељног и интелигентног ученика. Он је желио да чује живу и непосредну ријеч, пуну животне истине и лијепога исказа. То се, међутим, у школи није могло доживјети. Учитељева предавања су младом Михајлу више личила на мучење него на подучавање. Сматрао је, штавише, да га та настава спутава у његовој слободи и играњима са сеоским дјечацима. Учитељу се, наравно, никако није допадао тако игнорантан однос једног дјечака, интелигентног и напредног, према школским обавезама. Зато се пожалио Олимпијади на неактивност њеног сина.

 

Веома умна, интелигентна и тактична, Пупинова мајка је предузела мјере како би свога школарца подстакла да се озбиљније прихвати књиге и учења. Она је своме сину казала да се налази на погрешном путу. Матерински је посавјетовала Михајла да је човјек без знања писања, читања и изучавања науке слијеп код очију. Иако није знала ни да пише ни да чита, била је свјесна колико ове вјештине значе за човјекову духовну и свеукупну просвијећеност. Она је свом јединцу говорила да се осјећа слијепа код здравих очију. „Била је тако слијепа,  причала ми је она, да се не би усудила да крене ни ван граница нашег села“ – пише Пупин.–  „Колико се данас сјећам, она ми је говорила: ,Дијете моје, ако желиш да пођеш у свијет, о коме си толико слушао на нашим посијелима, мораш имати још један пар очију,  очи за читање и писање. У свијету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умијеш да читаш и пишеш. Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је свјетлост која освјетљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вјечне славе.’“

 

Прича његове мајке, њени умни и практични савјети, имали су изванредан одјек код малог Михајла. Посебно га је дирнула њена прича о Светом Сави који је величао значај књиге, знања, писмености и образованости. Тада је схватио разлоге због којих се његова мајка толико трудила да своме сину улије љубав и наклоност према књизи, писању и читању јер је била изузетно осјећајна и религиозна жена. Зато се зарекао да ће прихватити мајчине савјете и постати добар ученик чак и по цијену занемаривања његових најбољих другова. Почео је да интензивно учи, више се ослањао на самостални рад него на оно што је чуо од свог учитеља, и постао један од најбољих ђака у школи. Тако је брзо оправдао повјерење које му је мајка указала.

 

На крају школовања приређиване су разне свечане школске манифестације. Обично би се бољим ђацима давале одређене пјесме да их декламују. Учитељ би узимао, такође, учешће у тим приредбама. Маломе Пупину је посебно пало у очи да је то учитељ радио доста невјешто. Говорио је кроз нос, а није се никада ни довољно припремао за тако свечане наступе. Михајлу је било  непријатно и када би слушао проповједи свештеника који би учествовао на свечаности поводом школске славе Светог Саве. Говорио је неким неразумљивим језиком, помијешаним са староцрквеним и архаичним, а то је изазивало подсмијех и свих ученика у школи. Његова мајка је као веома побожна жена вјеровала и у чуда и чак јој је једном приликом јавила визија у сну о свијетлој будућности њеног сина јединца. ,,Једног дана је учитељу рекла, у мом присуству, да је у сну видела како је Свети Сава положио руку на моју главу и, окренувши се к њој, рекао: ‘Кћери Пијада, школа у Идвору ускоро ће бити тијесна за твога сина. Нека онда пође у свијет, где ће наћи више духовне хране за своју душу жељну знања.'“

 

Када је мали Михајло постао примеран и приљежан ученик, била је и њему поверена једна од улога у програму поводом школског празника. Издекламовао је песму која му је била одређена на тако леп и јасан начин да је то одушевило његове другове, а и родитеље који су том свечаном чину присуствовали. Стога се, након тога, у селу говорило да тако лепу и језгровиту беседу не би могао одржати ни сам Бâба Батикин. То је, наравно, много импоновало малом Михајлу и у њему учвршћивало веру да може бити изузетан ученик и тако стећи велико образовање на које му је мајка указивала. Од њега је то она с правом очекивала, а његова љубав према овој дивној жени је била безгранична (о чему стално говори у својој аутобиографији, коју је такође посветио њој).

 

Mihailo-Pupin-
Михаило Пупин

 

Ево како сâма Пупин описује свој велики преокрет у учању и његово први јавни наступ у школи пред својим друговима, рдитељима и осталим присутним гостима. ,,Следеће године учитељ ме је одабрао да рецитујем на дан Светог Саве. Написао је и говор за мене. Мајка је то исправила и проширила и нагнала ме да неколико пута поновим своју беседу. На тај дан први пут сам јавно говорио. Успех је био преко сваког очекивања. Моји несташни другови овога пута нису се смејали, напротив, занимао их је  мој говор и то ме је јако охрабрило. После тога људи су говорили да ни стари Бâба Батикин не би умео то боље срочти и изговорити. А мајка је плакала од радости; учитељ је климао главом, а попа се нашао у чуду и обојица се сложише да је сеоска школа у Идвору већ сувише мала за мене.“

 

Тај Пупинов јавни наступ и изванредан успјех који је њиме постигао је посебно одушевио његову мајку. Она је видјела како су сви присутни били усхићени љепотом декламације малог основца. Уз то је веома пажљиво и са уважавањем саслушала похвале које су упутили њеном сину јединцу учитељ и свештеник. Зато је чврсто одлучила да свога Махајла упути на даље школовање. Наравно, како у Идвору није постојала никаква школа осим основне, то је требало издвојити позамашна средства како би дијете послали ван родног села. Мајка је успјела да наговори Пупиновог оца  Консатантина – Косту да сина треба ипак послати на даље школовање иако је првобитно планирао да му син као мушки  насљедник  настави да се бави пољопривредним пословима који су били вишевјековна породична традиција. ,,Крајем те године моја мајка је успјела наговорирти оца да ме пошаље у вишу школу у Панчаву“ – пише Пупин. Тиме је истовремено био отворен пут за  одлазак  из родног села  на даље школовање, а касније и за прелазак у Америку гдје ће постићи врхунске домете у науци и остварити генијалне резултате у проналазаштву.

https://www.in4s.net/pupinove-godine-djetinjstva/

 

--------------------------------------------------------------

КЊИГУ У ПДФ ФОРМАТУ МОЖЕТЕ СКИНУТИ СА: https://www.antikvarne-knjige.com/elektronskeknjige/assets/uploads/pdf-105.pdf

-----------------------------------------------------------------------------------

 

 

Михајло Пупин

С Википедије, слободне енциклопедије
Михајло Пупин
Mihajlo Pupin.jpg
Михајло Пупин, око 1890. године
Пуно име Михајло Идворски Пупин
Датум рођења 9. октобар 1854.
Место рођења Идвор,
 Аустријско царство
Датум смрти 12. март 1935. (80 год.)
Место смрти Њујорк,
 САД
Поље математика, физика
Школа Универзитет Коламбија, Columbia School of Engineering and Applied Science, Columbia College, Хумболтов универзитет у Берлину, Универзитет у Кембриџу
Познат по Пупинов калем
Потпис Pupin signature.png

Михајло Идворски Пупин (Идвор, 9. октобар 1854Њујорк, 12. март 1935) био је српски и амерички научник, проналазач, професор на Универзитету Колумбија и почасни конзул Србије у САД.[a] Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. Такође је добио и Пулицерову награду (1924) за аутобиографско дело „Од пашњака до научењака“ (енгл. From immigrant to inventor).[1][2]

Михајло Пупин је током свог научног и експерименталног рада дао значајне закључке важне за поља вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, потом рентгенологије, а има и великих заслуга за развој електротехнике. Такође је заслужан и за проналазак Пупинових калемова.

Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета.

Биографија

Мајка Олимпијада (лево)
Гроб Михајла Пупина у Њујорку

Михајло Идворски Пупин је рођен 9. октобра 1854. године, по грегоријанском календару, или 27. септембра 1854. године по јулијанском календару, у селу Идвор (данас у општини Ковачица) у Банату (тада Аустријско царство, данас Србија). Отац му се звао Константин, а мајка Олимпијада.[3] По одласку у Америку, додао је свом презимену и реч „Идворски“ (енгл. Michael Idvorsky Pupin), чиме је нагласио своје порекло. Имао је четворицу браће и пет сестара, од тога су остале три сестре: Персида, Љубица и Христина.[4]

Пупин се 1888. године оженио Американком Саром Катарином Џексон из Њујорка са којом је имао ћерку Варвару. У браку су били само 8 година када је она преминула након тешке упале плућа.

Целога живота памтио је речи своје мајке које наводи у свом аутобиографском делу:

Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију — очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш. Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе.[5]

Преминуо је 12. марта 1935. године у Њујорку и сахрањен је на гробљу Вудлон (енгл. Woodlawn) у Бронксу.[6] Постоји иницијатива да његови посмртни остаци буду пренети у Србију.[4]

Образовање

Основно образовање Михајло је стицао најпре у свом родном месту, у српској православној основној школи, а потом у немачкој основној школи у Црепаји. Средњу школу уписао је 1871. године у Панчеву прво у Грађанској школи, а потом у Реалки. У гимназији наставља дружење са Орловаћанином Урошем Предићем, започето у Црепаји.[7] Већ тада се истицао као талентован и даровит ученик, и био одличног успеха, због чега му је додељена стипендија. Стипендију је добио и захваљујући залагању проте Живковића који је у њему препознао таленат вредан улагања.

Због његове активности у покрету Омладине српске, која је у то време имала сукобе са немачком полицијом морао је да напусти Панчево. Године 1872, одлази у Праг, где је, захваљујући стипендији коју је примао из Панчева, наставио шести разред и први семестар седмог разреда.

Након очеве изненадне смрти, у марту 1874, у својој двадесетој години живота донео је одлуку да прекине школовање у Прагу због финансијских тешкоћа и да оде у Америку.

Када сам се искрцао пре четрдесет и осам година у Касл Гардену, имао сам у џепу свега пет центи. И да сам уместо пет центи донео пет стотина долара, моја судбина у новој, мени потпуно непознатој земљи, не би била ништа друкчија. Млади досељеник, као што сам тада био ја и не почиње ништа док не потроши сав новац који је понео собом. Ја сам донео пет центи и одмах сам их потрошио на један комад пите од шљива, што је у ствари била назови пита. У њој је било мање шљива, а више коштица! A да сам донео и пет стотина долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим, вероватно на сличне ствари, а борба за опстанак која ме је очекивала остала би иста. За младог досељеника и није несрећа да се овде искрца без пребијене паре у џепу; за младог човека уопште није несрећа бити без новаца, ако се одлучио да сам себи крчи пут самосталном животу, под условом да у себи има довољно снаге да савлада све тешкоће са којима ће се сукобити.[8]

Студије у Америци и докторат

Дворане Хамилтон и Хартли кампуса Универзитета Колумбија, 1907. година

У САД је следећих пет година радио као физички радник и паралелно учио енглески, грчки и латински језик. Након три године похађања вечерњих курсева, у јесен 1879. године положио је пријемни испит и уписао студије на Колумбија колеџу у Њујорку.

На студијама је био ослобођен плаћања школарине зато што је био примеран студент, а на крају прве године добио је две новчане награде за успех из грчког језика и математике. Током школовања углавном се издржавао држањем приватних часова и радећи физички тешке послове.

Студије је завршио 1883. године са изузетним успехом из математике и физике, при чему је примио диплому првог академског степена. Потом се вратио у Европу, и то најпре у Уједињено Краљевство (1883—1885) где је наставио школовање на Универзитету Кембриџ захваљујући добијеној стипендији за студије математике и физике.

Након школовања у Кембриџу, Пупин је студије експерименталне физике започео на Универзитету у Берлину 1885. године код професора Хермана фон Хелмхолца, након чега је 1889. године одбранио докторску дисертацију из области физичке хемије, на тему: "Осмотски притисак и његов однос према слободној енергији“.[9]

Академска каријера и научно-истраживачки рад

Током боравка у Берлину, 1887. године, одржана је чувена седница Друштва за физику на којој је први пут објављено историјско Херцово откриће осцилатора и дипола који емитује електромагнетне таласе. Седницом је председавао фон Хелмхолц, тадашњи Пупинов ментор. Пупинов савременик је такође био и чувени научник Кирхоф, заслужан за откриће два основна електротехничка закона (Прво и друго Кирхофово правило), а који је живео и радио у Берлину. Још током прве године студија Пупин је похађао Хелмхолцова предавања из експерименталне физике, затим предавања о теорији електрицитета и магнетизма код Кирхофа и изводио практичне радове у лабораторији под Хелмхолцовим и Кунтовим руководством, професорима који су у то време били изванредан научан кадар.

Пупин је започео своју каријеру наставника на Универзитету Колумбија 1889. године где је радио пуних четрдесет година (до 1929). Постао је редовни професор 1901. године. Његов положај професора теоријске електротехнике усмерио је његово интересовање на проучавање електромагнетних феномена.

Електрична резонанца, као предмет изучавања, привукла је Пупинову пажњу 1892. године. Као резултат тога, Пупин је изумео електрично струјно коло са подешавањем у резонанцу, који је нашао примену у радио-везама. Овај патент је касније продао компанији Маркони.

Године 1896, након што је Рендген 1895. објавио свој проналазак Х-зрака, Пупин је открио секундарне рендгенске радијације, а убрзо након тога развио је брзу методу рендгенског снимања која се састоји у томе што се између објекта који се снима и фотографске плоче, умеће флуоресцентни екран, чиме је скраћено време експозиције са трајања од око једног часа на свега неколико секунди. Тај метод је нашао широку примену и још увек се примењује.

Пупинови калемови

Пренос сигнала помоћу пупинових калемова
Пупинови калемови у ПТТ музеју у Београду

Пупинов најзначајнији проналазак је у свету познат под именом „Пупинова теорија“ (1896) којом је решио проблем повећања домета простирања телефонских струја. Ово откриће омогућило је отклањање штетног дејства капацитивности водова које је представљало главну сметњу преноса сигнала на дужим растојањима, а манифестовало се појавом шума. Проблем је решен постављањем индуктивних калемова на строго одређеним растојањима дуж водова.

Да не би местимично оптерећени вод дао рђаве резултате у телефонији, треба да релативна честоћа калемова износи најмање десетак калемова по таласној дужини, рачунатој за средњу телефонску учесталост.[10]

Пупин је, решавајући проблем, кренуо од математичког Лагранжеовог решења за вибрације затегнуте жице. Разрадио је нову математичку теорију преноса осцилација кроз жицу са распоређеним масама и на основу овог решења дошао до потребних величина у аналогном електричном моделу вода са периодично уметнутим индуктивностима. Ти индуктивни калемови, у његову част, названи су Пупинови калемови, а процес укључивања у линију пупинизација. Овај патент му је донео светску славу и богатство (Телефонска компанија Бел купила је право коришћења Пупинових калемова 1901. године, као и Компанија Сименс и Халске у Немачкој), а захваљујући његовим проналасцима у аналогној телефонији функционише међуградски и међународни телефонски саобраћај.[11]

Национални институт за друштвене науке одликовао је Пупина златном медаљом за овај изум.

Решавајући многе проблеме који су се јављали у примени пупинизације, Пупин је проналазио нова решења у области примене наизменичних струја. Године 1899., развио је теорију вештачких линија на којима се заснива математичка теорија филтера. Пупин је сугерисао и идеју негативне отпорности и први је направио индукциони мотор са већом брзином од синхроне. Доказао је да се могу добити непрекидне електричне осцилације ако се негативна отпорност унесе у индуктивно-капацитивно коло. Армстронг, његов студент у лабораторији, произвео је негативну отпорност применом троелектродне електронске цеви-триоде. Користећи овај свој рад, Армстронг је касније пронашао високофреквентни цевни осцилатор, на коме се заснива савремена радио-техника.

Истраживања током Првог светског рата

Први састанак Националног саветодавног комитета за ваздухопловство 1915. (Пупин седи први здесна)

Када су САД ушле у Први светски рат 1917. године, Пупин је на Универзитету Колумбија организовао групу за истраживање технике откривања подморница. Заједно са својим колегама, професором Вилсом и професором Моркрофтом, извршио је бројна испитивања у циљу откривања подморница у Ки Весту и Новом Лондону. Такође, вршио је и истраживања за потребе успостављања телекомуникације између авиона. Током рата, Пупин је био члан Државног савета за истраживања и Државног саветодавног одбора за ваздухопловство.

За овај рад добио је посебну захвалницу америчког Председника Хардинга коју је Пупин објавио у свом аутобиографском делу на 386. страни.[12]

Допринос одређивању граница Краљевине СХС

Године 1912, Краљевина Србија именовала је Пупина за почасног конзула у САД. Ову дужност је обављао све до 1920. године. Са те позиције он је много допринео успостављању међудржавних и ширих друштвених односа између Краљевине Србије, а касније Краљевине Југославије и САД.

Пупин је по завршетку Првог светског рата као тада већ познати и признати научник али и политички утицајна фигура у Америци утицао на коначне одлуке Париске мировне конференције када се одлучивало о одређивању граница будуће Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Пупин је боравио два месеца у Паризу у време преговора о миру (април — мај 1919), на позив владе Краљевине СХС.

Моје родно место је Идвор, а ова чињеница казује врло мало јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти. То је мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустроугарској, а сада је важан део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али њихов захтев био је узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично и када су од југословенских делегата дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости.[8]
Писмо Михајла Пупина посланству Краљевства СХС 1920.

По Лондонском уговору из 1915. године било је предвиђено да Италији након рата припадне Далмација. Након тајног Лондонског уговора Француска, Енглеска и Русија затражиле су од Србије да након рата начини територијалне уступке Румунији и Бугарској. Тако је Румунији по томе требало да припадне Банат, а Бугарској део Македоније до Скопља.

У врло тешкој ситуацији на преговорима по питању граница Југославије Пупин је лично упутио Меморандум 19. марта 1919. председнику САД, Вудроу Вилсону, који је на основу података добијених од Пупина о историјским и етничким карактеристикама граничних подручја Далмације, Словеније, Истре, Баната, Међимурја, Барање и Македоније свега три дана касније дао изјаву о непризнавању Лондонског уговора потписаног између савезника са Италијом.

Списак патената

Пупин је објавио око 70 техничких чланака и извештаја[13] и 34 патента.[14]

Патенти објављени у Америци[15][16]

Број патента Назив патента Енглески назив Датум објављивања
519.346 Апарат за телеграфске и телефонске преносе Apparatus for telegraphic or telephonic transmission 8. мај 1894.
519.347 Трансформатор за телеграфске, телефонске или друге електричне системе Transformer for telegraphic, telephonic or other electrical systems 8. мај 1894.
640.515 Техника развођења електричне енергије помоћу наизменичних струја Art of distributing electrical energy by alternating currents 2. јануар 1900.
640.516 Електрични пренос помоћу резонантних струјних кола Electrical transmission by resonance circuits 2. јануар 1900.
652.230 Техника смањења слабљења електричних таласа и апарати за то Art of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore 19. јун 1900.
652.231 Метод смањења слабљења електричних таласа и апарати за то Method of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore 19. јун 1900.
697.660 Машина за намотавање Winding-machine 15. април 1902.
707.007 Вишеструка телеграфија Multiple telegraphy 12. август 1902.
707.008 Вишеструка телеграфија Multiple telegraphy 12. август 1902.
713.044 Произвођење асиметричних струја помоћу симетричног електромоторног процеса Producing asymmetrical currents from symmetrical alternating electromotive process 4. новембар 1902.
768.301 Бежично преношење електричних сигнала Wireless electrical signalling 23. август 1904.
761.995 Апарат за смањење слабљења електричних таласа Apparatus for reducing attenuation of electric waves 7. јун 1904.
1.334.165 Преношење електричних таласа Electric wave transmission 16. март 1920.
1.336.378 Антена са расподељеним позитивним отпором Antenna with distributed positive resistance 6. април 1920.
1.388.877 Звучни генератор Sound generator 3. децембар 1921.
1.388.441 Вишеструка антена за преношење електричних таласа Multiple antenna for electrical wave transmission 23. децембар 1921.
1.415.845 Селективна импеданција која се супротставља примљеним електричним осцилацијама Selective opposing impedance to received electrical oscillation 9. мај 1922.
1.416.061 Радио-пријемни систем високе селективности Radio receiving system having high selectivity 10. мај 1922.
1.456.909 Таласни проводник Wave conductor 29. мај 1922.
1.452.833 Апарат за селективно појачавање Selective amplifying apparatus 23. април 1923.
1.446.769 Апериодични пилотни проводник Aperiodic pilot conductor 23. фебруар 1923.
1.488.514 Селективни апарат за појачавање Selective amplifying apparatus 1. април 1923.
1.494.803 Електрично подешавање Electrical tuning 29. мај 1923.
1.503.875 Радиофонски пријемник Tone producing radio receiver 29. април 1923.

Књижевна делатност

Репродукција портрета Михајла Пупина, рад Уроша Предића, који је део уметничке збирке Матице српске

Поред патената објавио је више десетина научних расправа и 1923. године своју аутобиографију на енглеском језику From Immigrant to Inventor за коју је 1924. године добио Пулицерову награду. На српском језику објављена је први пут 1929. године и то под насловом Са пашњака до научењака. Поред ове књиге објавио је још две:

  • Нова реформација: од физичке до духовне стварности (енгл. The New Reformation : from physical to spiritual realities; 1927)
  • Романса о машини (енгл. Romance of the Machine; 1930)

Остали радови које је самостално објавио:

  • Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902)
  • Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918)

Задужбине Михајла Пупина

Народни дом Михајла И. Пупина - Пупинова задужбина у Идвору
Родна кућа Михајла Пупина у Идвору

Пупин је 1914. године оформио „Фонд Пијаде Алексић-Пупин“ при САНУ, у знак захвалности мајци Олимпијади на подршци коју му је током живота пружала. Средства фонда су се користила за помагање школовања у Старој Србији и Македонији, а стипендије су додељиване једном годишње на празник Свети Сава. У знак захвалности још 1930-их година једна улица у Охриду добила је име Михајло Пупин.

У Идвору је од сопствених средстава подигао Народни дом Михајло И. Пупин, са жељом да објекат добије функцију народног универзитета, односно да буде баштованска и воћарска школа, што се до данас није остварило. Данас се у Идвору налази Меморијални комплекс, основан у спомен на рад и заслугеовог великог српског научника, проналазача, професора и добротвора.[17]

Основао је посебан „Фонд Михајла Пупина“ од своје имовине у Краљевини Југославији, који је доделио „Привреднику“ за школовање омладине и за награде за „ванредне успехе у пољопривреди“, као и Идвору за награђивање ученика и помоћ црквеној општини.

Захваљујући Пупиновим донацијама, Дом у Идвору је добио читаоницу, стипендирало се школовање омладине за пољопривреду и финансирала се електрификација и изградња водовода у Идвору.

Основао је задужбину при Народно–историјско-уметничком музеју у Београду. Фондови Задужбине користили су се за куповину српских уметничких дела за музеј и издавање публикација „српских старина“. У имовину Задужбине, Пупин је уложио милион динара.

У Америци је 1909. године основао једну од најстаријих српских исељеничких организација — Савез Сједињених Срба - Слога — која је имала за циљ окупљање Срба у дијаспори и пружање узајамне помоћи, као и очување и неговање етничких вредности и културног наслеђа. Ова организација се потом удружила са још три друге исељеничке организације у Српски народни савез (енгл. Serbian national fondation), а Пупин је био један од њених оснивача и дугогодишњи председник (1909—1926).

Организовао је и Коло српских сестара, које су сакупљале помоћ за Српски црвени крст, а помагао је и окупљање добровољаца 1914. године за ратне операције у домовини преко српске патриотске организације Српска народна одбрана (енгл. Serbian National Defense) коју је предводио и коју је такође он основао. Касније је ову организацију током Другог светског рата поново активирао Јован Дучић са истим задатком.[18] Личним средствима гарантовао је испоруке хране Србији, а био је и на челу Комитета за помоћ жртвама рата.

Пупин је такође био активан у оснивању Српског друштва за помоћ деци које је набављало лекове и одећу и налазило домове за ратну сирочад.

Професор Пупин је сам финансирао штампање једне српске патриотске књиге о Првом светском рату, дело Милана Топлице. Приход од продаје те књиге, био је намењен "Друштву за помагање Срба бегунаца и протераних из Аустроугарске монархије".[19]

Колекција од 12 вредних слика поклоњених од стране Пупина Народном музеју у Београду данас чини Легат Михајло Пупин.[20]

Богати професор Пупин је око 1915. године написао свој тестамент, у којем је одредио да буду помогнуте многе српске националне, образовне и културне установе. Након његове смрти, 1935. године међутим последњу очеву вољу пред америчким судом је покушала да оспори његова кћерка гђа Смит. Уместо намењених 50.000 долара, обарањем очевог тестамента она би добила чак милион долара. Кћерка је имала шансе по америчким законима, јер да би тестамент био ваљан морају постојати два истоветна примерка. Проблем је настао због недостатка још једног истоветном примерка тестамента.[21]

Убрзо после његове смрти ћерка Варвара је продала његову заоставштину на аукцији.[22]

Почасти

Споменик Михајлу Пупину у Новом Саду
Споменик Михајлу Пупину у Идвору

Михајло Пупин је био:

  • Председник Института радио инжењера 1917, САД
  • Председник Америчког института инжењера електротехнике 1925—1926.
  • Председник Америчког друштва за унапређење науке
  • Председник Њујоршке академије наука
  • Члан Француске академије наука
  • Члан Српске краљевске академије

Титуле:

  • Доктор наука, Универзитет Колумбија (1904)
  • Почасни доктор наука, Џонс Хопкинс Универзитет (1915)
  • Доктор наука Принстон Универзитет (1924)
  • Почасни доктор наука, Њујорк Универзитет (1924)
  • Почасни доктор наука, Муленберг Колеџ (1924)
  • Доктор инжењерства, Школа примењених наука (1925)
  • Доктор наука, Џорџ Вашингтон Универзитет (1925)
  • Доктор наука Унион Колеџ (1925)
  • Почасни доктор наука, Маријета Колеџ (1926)
  • Почасни доктор наука, Универзитет Калифорнија (1926)
  • Доктор наука, Руџерс Универзитет (1926)
  • Почасни доктор наука, Делавер Универзитет (1926)
  • Почасни доктор наука, Кењон Колеџ (1926)
  • Доктор наука, Браун Универзитет (1927)
  • Доктор наука, Рочестер Универзитет (1927)
  • Почасни доктор наука, Мидлбури Колеџ (1928)
  • Доктор наука, Универзитет у Београду (1929)
  • Доктор наука, Универзитет у Прагу (1929)

Био је почасни грађанин Зрењанина од 1921. године.[23], и Бледа, који је његовом заслугом припао Краљевини СХС[24]

Медаље

Биста Михајла Пупина која се налази у холу Универзитета Колумбија.
Биста Михајла Пупина у прочељу изнад улаза у Народни дом, рад Ивана Мештровића
  • Медаља Елиот Кресон института Френклин 1902.
  • Хербертова награда Француске академије 1916.
  • Едисонова медаља америчког института инжењера електротехнике 1919.
  • Почасна медаља америчког Радио института 1924.
  • Почасна медаља института друштвених наука 1924.
  • Награда Џорџа Вошингтона западног удружења инжењера 1928.
  • Бели орао Првог Реда, Краљевина Југославија 1929.
  • Бели лав Првог Реда, највише одликовање за странце Чехословачке Републике 1929.
  • Медаља Џона Фрица[25] четири америчка национална удружења инжењера електротехнике 1931.

У Београду је 1946. године основан Институт Михајло Пупин.

Један мањи кратер на Месецу, у Пупинову част, назван је његовим именом,[26] као и једна мала планета која је откривена 2001. године.[27]

Физичке лабораторије Универзитета Колумбија још увек носе његово име.[28] Године 1927, на Универзитету Колумбија, Њујорк саграђена је зграда Одсека за физику под именом Пупинова лабораторија. У овој згради, још за живота Пупина, 1931. године Харолд C. Уреу је открио тешки водоник, што је било прво велико откриће у Пупиновој лабораторији. Ту је отпочела и изградња прве нуклеарне батерије. Уреу је добио Нобелову награду 1934. године. Од великих имена науке Пупинови студенти су били Миликен, Лангмур, Армстронг и Торнбриџ. Прва двојица су добитници Нобелове награде.

Снимљен је и филм о Михајлу Пупину према његовом аутобиографском делу у сарадњи са Универзитетом Колумбија.[29]

Посебно признање

Сребрњак са ликом Михајла Пупина искован поводом 125 година од његовог рођења.

У Америци је 1958. године установљена Медаља Михајла Пупина која се додељује сваке године за посебне заслуге, за допринос националним интересима Америке. На листи носилаца овог признања налази се и Едгар Хувер (1961) некадашњи директор америчког Федералног истражног бироа (ФБИ).[30][31][32]

Види још

 

 

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%B8%D1%85%D0%B0%D1%98%D0%BB%D0%BE_%D0%9F%D1%83%D0%BF%D0%B8%D0%BD